Срце Ваше нека припада само Господу, a у Господу и ближњем. Без овог услова припадати човеку је страшно. Не будите робови људима, рекао је апостол.
Свагда су ме дирале до дубине душе речи св. Јована Претече, које је изговорио у вези са Господом и собом, нама сачуване у Јеванђељу од Јована: "Ко има невесту женик је", говори свети Претеча, "а пријатељ жеников стоји и слуша гa, и радошћу се радује Гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте a ја да се умањујем" (Јн. 3,29 -30).
Сваки духовни наставник дужан је да буде само слуга Женика небеског, треба да приводи душе Њему, а не себи, треба да им објављује бескрајну, неизрециву красоту Христову, неизмерну благост Његову и силу: нека оне љубе Христа, заиста достојног љубави. А наставник нека, слично великом и смиреном Крститељу, стоји по страни, сматра себе за ништа, нека се радује свом умањењу пред ученицима, умањењу које служи као знак њиховог духовног напредовања. Све док телесно чувство преовлађује код ученика, велик је пред њима наставник њихов. Али када се јави у њима духовно осећање и порасте у њима Христос, они увиђају у наставнику свом само благотворно оружје Божје.
Чувајте се пристрашћености према наставнику. Многи нису пазили и упали су заједно са наставницима својим у мрежу ђавола. Савет и послушање чисти су и угодни Богу само дотле док нису оскрнављени пристрашћем. Пристрашћеност чини сваког човека кумиром (идолом): од жртава принетих том кумиру са гневом се одвраћа Бог. И губи се узалуд живот, потиру се добра дела, као миомирисно кађење, разношено јаким вихором или пригушено смрадом. Не дајте у срцу Вашем места никаквом кумиру.
А ти, наставниче, чувај се предузимања ичег греховног, души која је к теби прибегла немој самим собом да замењујеш Богa. Следи примеру светог Претече: ишти само оно што чини да Христос расте у ученицима твојим. Када он расте, ти се умањујеш и, гледајући како се умањујеш због Христа који расте, испуњавај се радошћу. Од таквог понашања чудесни мир уливаће се у срце твоје; у себи ћеш видети испуњење речи Христових: који себе понизује узвисиће се.
Блажени они који са самопожртвовањем следе истинитом Јеванђељском учењу, који су се одрекли задовољавања похота тела и похота душе. Похоте палог тела су греховне, греховне су и похоте пале душе. Она свуда иште да оствари своје ја, постаје некакво одвојено, самостално, првенствујуће биће, ради кога треба да постоји све остало. Јеванђеље тражи да такав живот буде умртвљен, да човек призна Бога Богом, а сам да остане на свом месту: у реду створења. По умртвљењу неразумног, занесењачког, заправо непостојећег живота, може да се појави истински живот са преобилним осећањем постојања, живот у Богу.
Нема коментара:
Постави коментар