"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

05.06.2012.

Лични став о е. Артемију

На дан силаска Светога Духа на апостоле СИПЦ је прославила празник у новоподигнутом храму који је баш том празнику у част подигнут. Храм је 50% завршен, сада иде друга фаза изолација итд...И док смо се радовали напретку наше Цркве, и утехама новога храма до нас је дошла информација да је е. Артемије исповедио (коначно) своју веру.
Сада ми на памет дође овај текст :

уторак, 23. новембар 2010.

Коментар Истински Православног свештеника о „афери Артемије“ (English version available)

Отац Стивен Ален
(English version)
Добро се сећам када је 1990. епископ Артемије заједно са оцем Савом Дечанским и многим следбеницима саставио јавно  саопштење против свејереси екуменизма. То је било „повлачење линије по песку“. Tада је свима са здравом савешћу било очигледно да ће ако одустане погазити своју савест и да ће свесно и јавно пасти у јаму општења са јереси коју је сам изабрао. Управо се то и десило. На овај начин он се сурвао са моралног врха – смело је исповедио веру и био на рубу прекида општења са јеретицима – на оно што је данас: жалосна фигура без идентитета, ни врућ (тј. исповедник Вере), ни хладан (тј. размажени, еврократски, псеудо-епископ, као остали из Српске патријаршије), него млак, са нејасном и конфузном еклисиологијом, узалуд се трудећи да остане на неком црквеном положају.
Владика Артемије је урадио оно што један антиекумениста НЕ СМЕ да уради: Он је препознао екуменисте… и онда је остао са њима у општењу! То је крајњи екуменизам: да антиекумениста саслужује са екуменистима! То је најпотпунији тријумф екуменизма који се могао замислити – он тако тријумфује као универзални, разарајући, ментални и духовни отров, који неком демонском, фаталном привлачношћу присиљава чак и антиекуменисте да се моле са екуменистима, на тај начин јасно и прецизно исповедајући оно што екуменисти уче: није важно у шта верујеш докле год се молимо заједно.  
Пошто је урадио оно што један исповедник Вере НЕ СМЕ  да уради – препознао јеретике и онда остао у  општењу с њима – епископ Артемије је погазио своју савест, онеспособио се за доношење добрих одлука, завео верне и оштетио темељ истинске Вере.
Да ли ће он сада, годинама касније, имати моралне бистрине да увиди своје грешке и поништи их? Данас, овде и сада, хоће ли ће имати храбрости и чистоте ума и душе да каже: „Јавно исповедам да је требало ДАВНО да прекинем општење са патријаршијом, зато што је ЈЕРЕТИЧКА! Јавно исповедам да је требало да ступим у Истинско Православље пре много година, и сада намеравам да урадим тако“? Помолимо се да тако буде, због његовог спасења, и душа многих!

Priest Steven Allen
Church of St Spyridon  (GOC)
Detroit, Michigan

 Добри о. Стивен био је запрепаштен начином расуђивања е. Артемија. Али ми у Србији мада знајући да је е. Артемије поникао у СПц(СЕц) и да је хиротонисан од стране и тадашњих и садашњих екумениста ипак смо желели веровати, мимо свих рационалних негација да је могуће, у промену курса е. Артемија. Од екуменисте у Истински православнога.
 
 Многи ће рећи да немам право да кажем да је епископ Артемије екумениста, јер је он објавио прве анти екуменске текстове у Србији и да се први огласио као противник свим новотаријама итд...Наравно да није тачно да је е. Артемије био први, јер ко је читао "Љубостински стослов" светога владике Николаја свештеномученика, или дело о. Јустина Поповића о свејереси екуменизма, ко је знао монахе србе који су живели у Истинском православљу давно пре књиге Саве Јањић, тај неће Артемија величати као неког зачетника у Србији антиекуменизма. Али свакако да је и е. Артемије дао велики допринос да се расветли јерес екуменизма када говоримо о србском говорном подручију. Али једно је писати а друго делати.
И зато смо и градили наду да можда нешто буде од е. Артемија. Заборавили смо сва његова саслуживања са екуменисима ( мислим спц екуменисте као и друге из светског "православља" екуменисте и новокалендарце), заједничка "причешћивања" са Вартоломејим фанарским, и због доброг народа који је стао уз њиховог Владику и духовника и ми смо стали да шаљемо добре поруке наде да можемо бити једно( заједно) са мало добре воље, а то је да се одбаци потпуно јерес екуменизма. Одговора на "сигнале" није било. Напротив, гордо игнорисање СИПЦ показало је на делу да је епископ (да ли је сада уопште епископ када је признао спц) Артемије истога духа као и његова браћа која су га отерала са катедре епископа Рашко Призренског.
Подсећам како је наш блог сајт пропратио тај дан линк.

И шта сада осећам. Наравно тугу. Не за е. Артемијем. Он је оно што је увек и био. Тугу за обманутим народом који га и сада слави као неког победника који је исповедио нешто што они препознају као исповедништво. Да је јеретик благодатан до осуде сабора. А сабор организују јеретици. И патријарх је благодатан јер је паљење менора на ханука јеврејски празник у Београдској синагоги ЛИЧНИ!!! грех тог патријарха. А што канон каже и забрањује да се уђе у синагогу а камоли учествује у јеврејском обреду, а свети Сава забрањује да се православни чак лече код јеврејскога лекара, до је сада већ оштра зилотска терминологија и није по е. Артемију "царски пут"...И имало би још много тога да се каже за ово кристално јеретичко исповедање е. Артемија.Али да неби звучао супротно од онога што осећам стајем. И плачем. Уздајући се у Господа да је то још једно сито кроз које ће се јерес одвојити, а православни препознати...

                                                                      О.Стефан