"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

19.02.2013.

СХИЕПИСКОП ПЕТАР ЛАДИГИН Непоколебиви стуб Цркве Катакомбне


                                                  
На дањашњи дан, Руска Истински Православна (катакомбна) Црква прославља подвижника и свештеноисповедника Схиепископа Петра ( Ладигина, +1957.), посљедњег канонског епископа ИПЦ и уједино њеног Првојерарха до краја педесетих година двадесетог века. Извукли смо кратко житије из његове аутобиографије коју је Владика Петар диктирао својим духовним чедима у деловима јер је био полуслеп. Диктирање Владике Петра је је записивано у строгој тајности од стране разних људи и у различито време. Неколико делова од тих рукописа су заувек изгубљени али ови што постоје су непроцењиви извор сазнања о животу исповедника прогоњене Катакомбне Истино Православне Цркве.
Свештеноисповедник Схиепископ Петар се родио у селу Велики Селег, Красногорска област, недалеко од града Глазов (Удмуртија), 1. децембра 1866. године. На кршењу је добио име Потапиј Трофимович Ладигин. У младости за време службе у Царској армији, град Кијев, постао је духовно чедо старца Јоне ( у схими Петар), који је у своје време био духовно чедо св. Преп. Серафима Саровског чудотворца. По завршетку армије П. Ладигин се обратио старцу за благослов ступити у Кијево Печерску Лавру, међутим о. Јона је уместо Кијева благословио одлазак у Јерусалим и на Свету Гору ( Атон), где је 1880. године пострижен у монаха под именом Питирим. Године 1889. постаје јеромонах, а 1910. године настојатељ Андрејевског подворја Атонских манастира у Одеси( Украјина).
Још 1901. године будућем светитељу Петру је у сну била откривена његова будућност и Руске Цркве. Ево како је о томе испричао исповедник:

„У подворју Атонском у Санкт-Петербургу у мају месецу 1901. године видио сам у сну:
Дошла су два човека у неисказаној красоти и кажу:
-Спреми се, крећеш са нама.
Питао сам:
-Куда?
Они одговарају:
-Тебе је Царица изабрала да управљаш бродом, потребно је да пловиш на море.
Кажем им да никад нисам био морнар и да управљати не могу, брод ће потонути као и ја сам. Они кажу:
-Неможемо те оставити, тако је Царица послала и ти си дужан ићи.
Кренуо сам. Прилазим Зимском дворцу. У пристаништу риеке Неве стоји прекрасан једењак на којег смо се попели. Одједном изађе Царица Мајка Божија и каже мени:
-Дужан си да брод превезеш на другу страну океана и све ове људе које ти поверавам.
Заплакао сам се. Пао сам пред ноге Мајци Божијој и рекао:
- Не могу.
Она каже: „ Не бој се, бићу овде с тобом“ и одмах потом рече:
-Командуј, да лађа исплови на море.
Одмах смо се одбацили од обале и брзо је лађа кренула пут реке Неве. Изашли смо на море. Настаде на мору страшна бура. Наша лађа је ишла брзо и олуја га није погађала. На мору смо срели два огромна брода, са много људи, које велики таласи бацају на разне стране. Одсвуда страшни таласи. Изгледа као да ће бродови сваки час нестати у дубини морској. Брзо смо прошли поред њих и оставили их на мору, а ми смо мало после тога пристигли на обалу. На обали таква дивота, што се описати не може: разна дрвећа, воће. Изашли смо из брода на обалу а Мајка Божија ми каже:
-Препливали смо страшну пучину.
Затим сам се пробудио. Испричао сам о томе јеросхимонаху Амвросију и он ми каже:
-Све то запиши и никоме ништа не говори. Тебе ће Мајка Божија поставити кроз коју годину да управљаш Њеном паством.“


Пророчко виђење се обистинило у годинама богоборачког гоњења, када је Владика Петар (Ладигин) после педесетих година остао једини канонски епископ РИПЦ и практично њен Првојерарх.
Године 1918. Архимандрит Питирим (Ладигин) је учествовао у интронизацији Св. Патријарха Тихона. По благослову Патријарха 1918.године ишао је у Константинопољ на пријем код Васељенског Патријарха у време када је предата Посланица Његове Свестости Тихона о успостављању патријаршије у Руској Цркви. Писмени одговор Васељенског Патријарха је лично предао Патријарху Тихону.
Године 1923. Свето Андрејевско Атонско подворје у Одеси је било затворено а о. Питирим ухапшен од стране бољшевика. Након неког времена што су провели у затвору о. Питирим и братија манастира били су присиљени отићи на фарму Еремевку, где су обрађивали земљу и занимали се пољупривредним пословима. Ускоро је о. Питирим поново ухапшен и протеран у изгнанство у Уфимску област. На путу су се зауставили у Москви где је успео да се види са Св.Патр.Тихоном и другим православним јерарсима. После је причао Схиеп. Петар: „Дошао сам код Св. Патр.Тихона који ме је молио за свето послушање да будем епископ Ерамски, али ја сам тада био јако слаб и молио сам Св.Патр. да будем неко време код родбине и поправим здравље. Тамо сам се задржао а Св.Патр. се у међувремену упокојио у Господу,  марта 1925.године.“
У изгнанству у Уфинској области у шуми оснива тајни скит. За истрајност у истинском православљу, верност и немерљиву помоћ патријарху и Руској Цркви, Свети Патријарх Тихон је издао указ о увођењу њега у епископско достојанство. Послао је писмо Архиеп. Андреју (кн. Ухтомском) Уфимском , и на Уралу прогнани о. Питирим постао је епископ. По жељи Св.Патр. Тихона и по надањима црквеног народа 08.06.1925год. Архиеп. Андреј (кн. Ухтомски) Уфимски и Еп. Лав(Черепанов) Нижњетагиљски ,су га поставили за епископа Нижњегородскога (област Уфе) и Уржумскога. То се десило тајно, у месту Теджан ( Таџекистан)- место изгнанства вл. Питирима.
1926.године вл. Питирим је под истрагом Уфимског духовенства (клира). 21.04.1927г. прима монашки постриг у схиму под именом Петар. Декларацију одступника митрополита Сергија (Старогородскога) и његов не канонски синод није признавао.
За вјерност Истинском Православљу и непризнавање совјетске цркве, не једном је био хапшен закључно са претњама убиством. У децембру 1928.године је поново био ухапшен по случају „огранак ИПЦ.“ После ослобођења од 1934.г. до 1937.г. скривао се у Глазову. Од 1937.г. до 1940.г. тајно борави у Калуги, а од 1940.г. до 1945.г. у Белорецки (Башкирија). 1945.г. бива ухапшен у Уфи. Због сарадње са ИПЦ протеран је у изгнанство у Средњу Азију. Бежао је, скривао се по брдима. Од 1949.г. до 1951.г. се скривао у Бјелорусији и Кубану.



Схиепископ Петар када је ослепио, пет година пре упокојења

Схиепископ Петар (Ладигин) је до краја свог живота остао верни јерарх прогоњене Катакомбне Цркве, оставши на крају свог живота не само једини посљедњи канонски архипастир, већ и њен Првојерарх. Владика Петар је објединио различите групе катакомбника на територији некадашњег СССР-а, за које је било рукоположено много тајног свештенства. Свој многострадални живот видљиви светитељ Катакомбне Цркве је окончао у потпуној изолацији, дубокој старости, слеп, у 91.години живота 6.фебруара(по старом календару) 1957.године у граду Глазову (Удмуртија). Сахрањен је на градском гробљу. На гробу је остављен кратки натпис:“ Овде почива раб Божији Петар.“ Верујући народ Катакомбне Цркве посећује гроб и постоје случајеви исцељења од болести после молитви на гробу Схиепископа.
Схиепископ Петар Ладигин
Рукоположени од стране Свештеноисповедника Петра су били и старци- исповедници о. Тимотеј (Несговоров) и о. Герасим (Замесин) у чије је даље време дошао наследник Схиепископа Петра( Ладигина)- катакомбни Схиархиепископ Лазар (Журбенко,+2005.). Владика Лазар је дубоко поштовао сећање на Владику Петра, као светог старца и  исповедника. У келији владике Лазара изнад кревета је стално висила фотографија Схиеп. Петра коме се он често обраћао у молитвама.