"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

21.02.2013.

ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ И БРИГА РОДИТЕЉА О ДУШИ ДЕТЕТА


Молитва родитеља Господу Богу
да васпитају децу да буду добри хришћани

Боже, наш милостиви и небески Оче! Помилуј нашу децу (имена), за коју Те смирено молимо и коју поверавамо Теби да их штитиш и стараш се за њих. Усади у њих снажну веру, научи их да имају поштовање према Теби и удостој их да силно воле Тебе, нашег Саздатеља и Спаситеља. Упути их, Боже, на пут истине и добра, да би све чинил^ у славу имена Твога. Научи их да живе побожно и у врлини, да буду добри хришћани и корисни људи. Подари им здравље душевно и телесно и успех у свему што чине. Избави их од лукавих замки ђаволских, од многобројних искушења, од нечистих страсти и од нечасних и рђавих људи. Ради Твога Сина, Господа нашег Исуса Христа, молитвама Његове Пречисте Мајке и свих Светих, доведи их до тихог пристаништа Твога вечног Царства, да би са свима праведнима увек славили Тебе, са Јединородним Твојим Сином и животворним Твојим Духом. Амин.



Помаже Бог драга децо и родитељи. Потрудићу се да са избором православних текстова упутим младе читаоце и њихове родитеље на корисно размишљање о важности исповести деце и њиховог живог литургиског учешћа у животу Цркве. Ваш о. Стефан.+




ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

Како да помогнете свом детету?

Када почети?

Често се поставља питање: од ког узраста деца могу да се исповедају? У уредби Светог Синода донетој пре револуције наведен је узраст од седам година. Али, потребно је напоменути да су тадашња деца у поређењу с данашњом била много безазленија. Њихово детињство било је идилично, срећно и радосно. Под будним оком брижљивих гувернанти или строгих мајки, за многе грехе нису ни чули. А шта рећи за наше време? Преподобни Нил Мироточиви предсказао је долазак страховите епохе, када ће деца бити у тој мери развраћена да демони неће ни имати потребе да их искушавају, будући да ће сама бити руковођена развратом усађеним у њих готово од самог рођења. Преподобни Нил говори да ће се у последња времена људи, а нарочито деца, брзо физички развијати и да ће бити до крајности развраћена.
Што се тиче "урачунавања" и "неурачунавања" греха, до извесног доба детету се не урачунава грех, будући да га оно чини несвесно. Морални и духовни осећај код детета још увек није развијен до те мере да би могло да се супротстави злу које му продире у душу. Из искуства могу рећи да што пре свештеник почне да разговара с дететом, то је боље. Тај разговор не мора да има карактер Свете Тајне исповести, са разрешном молитвом која присаједињује грешника Мајци Цркви након његовог отпаднућа од ње. Важно је само општење које помаже детету да увиди свој грех, да спусти носић и да призна да је погрешило.
Исповести деце може и треба да претходи припремни разговор, који би могли, наравно, да обаве родитељи који их највише воле (битно је само да при том хируршком захвату не буду "касапи", да се не устреме на дете наоружани до зуба, већ да осете крхкост личности детета и да никада не прекораче границу добродушног и благодатног разговора претварајући га у саслушање). Одрасли су дужни да ненаметљиво и мудро уче децу да се искрено исповедају, да негују код деце (у разумној мери) осећање кривице, да их уче да се критички односе према својим поступцима, речима, а напослетку и емоцијама, намерама и скривеним покретима срца.
Из књига о подвижницима побожности сазнајемо да су у давна времена родитељи то чинили интуитивно, без икакве теоретске припреме. Мајка, расрђена неваљалством несташног чеда, обраћа се икони:
- Мајко Божја! Овакав ми син не треба! Ако се буде тако понашао, ево, препуштам га Теби, јер ја више немам снаге! Само Ти можеш да га уразумиш, Царице Небеска!
А с велике породичне иконе посматра га, наравно, тужно и строго Сама Пресвета Богородица. Све то чини да се код детета развија страх Божји, без кога ће морално васпитање остати без успеха, јер ће страсти неминовно срушити све методе васпитања које нису утемељене на вери.
- Хајде, приђи, - обратите се трогодишњем малишану који је нешто скривио - погледај, ако можеш, Спаситеља.
Које се срце трогодишњег детета неће одазвати на те речи! Оно ће устукнути и окренути главу у страну, од стида и немоћи да без кајања погледа на икону. Наравно, при том треба имати и строгости и милости, јер Господ није само праведан, већ и милостив Отац. Зато треба одмах благо рећи:
- Не бој се, Господ је дошао да спасе грешнике, па неће ваљда одгурнути и нас? Ако се бојиш, приђимо заједно.
Нажалост, савремене мајке готово да немају времена за такво духовно општење с дететом, јер, као што се каже у једној телевизијској реклами: "Откако сам купила телевизор, дете више не видим и не чујем". Ето изопаченог идеала васпитања!
Могуће је, дакле, и потребно припремати децу за исповест. Само треба да схватимо да је пред нама личност коју не треба притискати као инсекта. Бог воли човека и благодат се увек нежно дотиче душе, те стога не треба да претичемо дејство благодати искључивим и немилосрдним разобличавањем савести, али не треба ни да се опустимо и сувише ослонимо на благодат, у лакомисленој нади да ће Господ Сам све учинити без нашег труда.
Мислим да приликом припреме детета за исповест не треба потцењивати моћ речи, јер она уводи срце детета у духовно пространство. Реч уноси у душу нова, недоживљена осећања.
Помисли, драги мој пријатељу, ево сада стојиш преда мном и измотаваш се. - Мислим да све поуке треба да извиру из мирног родитељског срца, макар оно било и огорчено рђавим понашањем малишана. Ако се у вама подиже гнев и раздражљивост, боље је да се тог тренутка уопште не обраћате детету, већ да се помолите и за себе и за њега. - Сада ћемо кренути к свештенику и више нећеш стајати овде, пред столом и столњаком који си поцепао, већ пред Крстом и Еванђељем. Зар ћеш и тада да се кривиш и измотаваш, када те не будем гледао ја, већ Сам Господ? Хоћеш ли и тада да се тако надуриш, нарогушиш и спремиш свакојаке изговоре за оно што си учинио? Можда је онда боље да уопште и не идемо на исповест?
Из сличног разговора дете ће боље него из књиге схватити смисао Свете Тајне исповести и одговорности за учињену грешку. Приметимо при том да су деци чија се срца васпитавају и утврђују у Богу, веома потребне позитивне, светле и радосне емоције и светле боје. Примењујући само негативне, ружне примере и речи - то је велика грешка! - родитељи понекад при обраћању деци подсећају на тужиоце са Нирнбершког процеса. Одрасли би тако желели да своју децу анђелима! Али, како деца не одговарају увек њихвој представи идеалног детета, родитељ се заносе мислима: " Пре ћемо га и уништити него да га гледамо другачијег од онаквог сво се нама свиђа!"
Мислим да је веома важно умети обрадовати дете. За то је, наравно, потребно имати душу, срце, мисао и сопствено искуство покајања, јер треба пазити да не упропастимо дете удовољавајући његовим страстима, говорећи о ономе што је добро, стварати у њему позитивно расположење, да би се окретало ка светлости, уместо да осећа на себи поглед пун осуђивања и ужаса.
 мајку. Господ ће опростити и даће ти нову снагу. И сама сам се јуче исповедила! Како ми је било лако на души!
Сећам се, када сам ишао у други разред средње школе, бака је једне недеље дошла са Литургије и рекла: "Како је било дивно! Исповедила сам се и причестила. Каква радост!" Више ништа ми није рекла, али сам све то запамтио и после њене смрти почео сам да одлазим у цркву у коју је она ишла.

За прву исповест дете треба припремати и чинити све што је у нашој моћи да она постане подстрек за рађање нечег новог у његовој души. То је основни задатак родитељског васпитања. Чак и у великој парохији можемо замолити свештеника да одвоји посебно време за прву исповест детета које ће му доћи, замолити га да се макар мало упозна с њим, да би оно осетило на себи љубазан поглед, топлу руку и мио осмех свештеника, да би свештеник могао да каже детету реч утехе и охрабрења - а то је веома важно.
Уколико је породица уцрквењена и родитељи имају духовника коме се обраћају, а духовник уз то зна проблеме те породице, неће бити никаквих тешкоћа са избором свештеника. Он ће сам наћи могућност да поразговара с дететом зато што добро схвата колико је значајна прва исповест у животу малог хришћанина. Као што птић у гнезду препознаје мајку, тако и дете при првој исповести препознаје у свештенику духовно сродство и више се никада не одваја од њега. Прва исповест запечаћује у души детета лик свештеника и учитеља и стога утисак који она оставља бива тако благодатан и снажан
Драги родитељи! За ваше чедо ни духовник, па ни сам Патријарх, не сносе одговорност какву сносите ви сами. Док се оно још налази у узрасту када деца слушају родитеље, дужни сте да сами процените да ли духовник помаже вашем детету или не. Ако уочите да духовник не помаже детету, треба да се постарате да дете више не одлази к њему. Родитељи, а нарочито отац, сносе пуну одговорност за духовни живот детета.
Веома је добро када између духовника и родитеља детета постоји узајамно разумевање и љубав, али свештеник треба да зна да он није домаћин у кући и зато не може да принуди породицу да спроводи његову вољу. Свештеник може само да саветује, али одлуку доноси отац. Мајка је дужна да својим животом и понашањем ставља до знања детету да је послушна мужу. Ако у породици жена не показује послушност мужу, и дете ће постати непослушно. Свако од нас зна понеку од таквих жена које не слушају мужеве, спремне су да сваког уче, а онда се чуде зашто су им деца непослушна: зато што није испуњена основна заповест коју је Господ дао жени и која је изнад поста и молитве - да буде послушна мужу. Од нашег смирења и послушања зависи будућност наше деце. Чак и ако мужа нервирају иконе, треба их склонити и молити се кришом, а не ратовати с њим. Да ли је он у праву или не, нека о томе суди Господ, а не жена. Јован Златоусти је говорио да ако имамо лошу жену или лошег мужа, то је казна за наше грехе из младости (зато се не треба пред другима жалити на свог супружника). Личним примером покажите детету шта је послушност. Савремено друштво не зна шта је то. Само ако искуствено схвати хијерархију породичних односа, дете може да разуме шта је то хармонија и да се научи да живи у породици. 
 Треба само неговати у кући атмосферу мира, чешће ослушкивати своју децу, градити међусобне односе прожете љубављу. Нису деца та која треба да граде такве односе, већ ми.
Свети Оци су говорили да је дар слободе чак важнији од дара љубави. Зато, ако у нашем односу са дететом нема слободе, све остало ће пасти у воду. Слобода је највиши дар. Ако вас дете нешто упита, треба проникнути у његов проблем, објаснити шта је ту добро, а шта не, и о свему томе просудити заједно. Хришћански дух, који негујемо у себи уз помоћ молитве и духовника, указаће нам на исправно решење сложеног проблема. Није довољно проучити теорију педагогије и примењивати је на сопственом детету. Ма како ваше дете непослушно и рђаво било, дужни сте да га волитеда му верујете и да негујете у њему осећање слободе. Наша деца треба да постану не само добри и честити, већ и духовни људи.

ПРИЧИЦА О ИСПОВЕСТИ:
Прва исповест

Из олтара је изашао отац Михајло са крстом и књигом у рукама. Аљоша се поново пажљиво загледао у њега. Лице оца Михајла учинило му се још строже него када га је виђао на улици.
Отац Михајло је почео да чита молитве пред исповест. "А како би било да побегнем?" - прође изненада малишану кроз главу. Зашто уопште да иде на исповест ако то нимало не жели? Али, свеједно, није више могао да побегне: ту су били бака, Лиза, чика Серјожа, па и сам отац Михајло... Како ће им после на очи?
Заједничке молитве су завршене и отац Михајло поче да исповеда сваког понаособ. Аљоша је извадио папирић на коме је, по савету баке, написао грехе којих је могао да се сети. Списак је био дуг. На почетку су били греси с којима га није било нарочито стид да се суочи: разметао се пред другима, љутио се, тукао... Потом су почели да се нижу тежи: лагао, узимао туђе ствари без питања, улагивао се јакима, мучио животиње... И то још није било све...
Аљоша је посматрао списак и мислио: па, он, по речима свих који га познају, није тако рђав човек. Откуда онда толико лоших поступака? И све је то његово, његова дела, речи и мисли! Све је то заиста учинио он, осмогодишњи дечак!
А маса народа која је чекала на исповест постајала је све мања. Сада испред њега стоје свега два-три човека. Поново му сину мисао: "Ако сад побегнем, нико неће сазнати ништа лоше о мени! Не морам да се исповедим баш сада, могу то да оставим за дватри дана..." Али, други глас, из дубине душе, говорио му је: "А мислиш да је Теодору Овсјаникову било лако под непријатељским мецима? Али, Господ га је спасао. Спашће и тебе. Само претрпи..."
Дошао је тренутак да и последњем човеку пре Аљоше отац Михајло пружи крст и Еванђеље да их пољуби... Аљоши је постало веома мучно на души.
Сада је ред на њега...
Док је прилазио оцу Михајлу, осећао је као да су му ноге од олова. Папирић са списком грехова био му је у руци, али је он сасвим заборавио на њега. Стегло му се у грлу и схватио је да не може да проговори ни реч.
Стајао је ћутке и осећао да му се глава сама спушта.
- Први пут, Аљоша? - зачу изненада над собом благи глас свештеника.
Климнуо је главом која се још ниже спустила.
- Схватам те, мили мој - рече отац Михајло. - И ја исто тако на првој исповести нисам могао да прозборим ни реч. Некако ме је било срамота, ужасно! А онда сам помислио: Ма, чега се стидим? Када сам грешио,није ме било стид! Па, ваљда је срамота грешити, аисповедити се - то је, напротив, добро! Господ ионако зна све шта сам урадио и помислио! Па, зашто онда дасе скривам од свог Спаситеља? Он је дошао на земљу да мене спасе од греха! Чим сам то помислио, одмах ми је постало лакше...
Чудно, свештеник је говорио о себи, али и Аљоши је самом постало лакше, као да је била реч о њему. Извадио је папирић и почео да говори:
- Разметао сам се пред другима... Љутио се на све...Много пута сам се тукао, и са Митком Колобковим... Без питања... - На том месту застаде, али узе ваздух и настави. - Без питања узимао туђе... Лагао... Улагиваосе јаким дечацима... Мучио животиње...
Говорио је дуго, док није прочитао сав списак. Ево, изговорио је и последњи грех. Осећао је како му се низ лице и врат слива врео зној. Али, зашто ништа не чује? Отац Михајло можда не зна шта с њим да чини?
Подиже очи ка свештенику и поглед му се сам од себе прикова за то лице: видео је нежне и некако светле очи оца Михајла како га с љубављу посматрају.
- Видиш да у томе нема ничега страшног - рече отац Михајло. - Господ нам помаже у сваком добром делу. Ево, и ти си уз Његову помоћ отпочео тај чудесан труд покајања... А од сада труди се да мање грешиш... Свештеник узе из Аљошиних руку папир са исписаним гресима, поцепа га и пружи Аљоши.
- Спали то - рече му. Затим покри нечим Аљошину главу, прочита над њим молитву, пружи му да целива крст и Еванђеље и благослови га.
- Дајем ти благослов да се сутра на Литургији причестиш Светим Христовим Тајнама - зачу Аљоша његов глас.
... Дечак је седео на клупици и одмарао се, као да је носио тежак терет. У праву је био отац Михајло: покајање је труд, и то нимало лак. Зато, када га човек оконча, на души му постаје мирно и тихо, као када после преживљене буре на мору твој бродић уђе у тих, сасвим тих залив...

Молитва Господу Богу
коју је саставио Преподобни Амвросије Оптински

Господе, Ти Једини све знаш, све можеш и желиш да се сви спасу и дођу до познања Истине. Умудри чедо моје (име) познањем истине Твоје и воље Твоје свете, оснажи га да ходи путем заповести Твојих, а и мене грешног помилуј. Амин.
Милосрдни Господе, Исусе Христе, Теби поверавам чедо моје, које си ми даровао; испуни молитву моју.
Молим Те, Господе, спаси га на начин који Ти Једини знаш. Сачувај га од порока, зла, гордости, и да му се не косне душе ништа противно Теби. Подари му веру, љубав и наду на спасење и учини да буде свето и непорочно пред Богом на целом животном путу свом.
Благослови га, Господе, да се сваког тренутка свога живота труди да испуњава Твоју свету вољу, да би Ти, Господе, Духом Твојим Светим, могао свагда да пребиваш с њим.
Господе, научи га да се моли Теби, да му молитва буде потпора и утеха у животним тегобама и да се његовом молитвом спасемо и ми, родитељи његови.
Нека га Анђели Твоји свагда чувају.
Нека моје чедо буде саосећајно према тегобама ближњих својих и нека испуњава Твоју заповест о љубави. Ако згреши, удостој га, Господе, да Ти принесе покајање и по Својој неизрецивој милости, опрости му.
Када се оконча земаљски живот његов, прими га у Своја Небеска обиталишта, и нека онамо поведе са собом и друге изабране слуге Твоје.
Молитвама Пречисте Мајке Твоје Богородице и Свагдашње Дјеве Марије и Светих Твојих (име заштитника породице и укућана), Господе, помилуј нас, јер си свепрослављен, са Беспочетним Твојим Сином и Пресветим и Благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
***************************************************


+Ово је првенац о дечијој исповести. Трудићемо се да деци поклонимо простор који и заслужују. Пажња драги родитељи! Цео текст обилује позивом на Вашу пажњу и посвећеност деци. Такође приметићете да сте Ви конструктори моста између детета и свештеника, детета и храма, детета и његових почетака у сфери развоја унутрашњег духовног бића. Овде се посебно апострофира отац! као најзначајнија улога у свему набројаном. Такође овде се наводи и важност жене у породици  која је образ послушања ка Богу. Другим речима колико се жена труди да буде и хришћанској хармонији са мужом толико дете прима мир у својој души и гради кротак дух. Велико дело је одгајање детета по законима Божијим. Закон Божији је мапа пута ка Царству Небесном. "Пустите децу мени" рече Господ. Дакле имамо директан благослов од самога Христа да децу пуштамо ка Њему! И чека нас испитивање да ли смо децу повели ка Христу или смо Христа заклонили својим немаром и егоизмом. Ваш у Христу о. Стефан  +