"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

20. 2. 2013.

Припрема за исповест

Помаже Бог дарага браћо и сестре,
 попадија Јефимија и ја ( о.Стефан) потрудићемо се да приређујемо текстове који могу помоћи у припреми за прву или сваку следећу исповест. Бог вас благословио.


Покајање је тајна у којој ономе ко исповеда своје грехове  свештеник видљиво даје опроштај, а Сам Исус Христос га невидљиво разрешава грехова."                             Православни катехизис
                                                                                                      

                                                       
ТАЈНА ПОКАЈАЊА
Господ Исус Христос је обраћајући се Својим ученицима рекао: “Зиста вам кажем:
Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће
раздријешено на небу” (Мт. 18, 18). И на другом месту Спаситељ је дунувши рекао
апостолима: “Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су”
(Јн. 20, 21-23).
Апостоли су извршавајући вољу Господа ову власт предали својим
наследницима, пастирима Цркве Христове и до дан-данас сваки верник који православно
и искрено исповеда пред православним свештеником своје грехове може кроз његову
молитву да добије њихово разрешење, опроштај и њихово потпуно отпуштање.
Ово представља суштину Тајне Покајања. Да би се ова тајна остварила потребно је:
од стране покајника  – искрено покајање због грехова, жеља да остави грех, да га не
понавља, вера да Тајна Исповести има моћ да очисти и умије по молитви свештеника
грехове за које се он искрено покајао. Неопходан услов такође представља да исповест
прима православни јереј, слуга истинске Христове Цркве, која  једина чува пуноћу
благодати коју нам је Бог даровао.
Понекад, ако човек не може сам да почне да исповеда своје грехове свештеник
поставља питања. Притом су прва питања по редоследу из Требника питања о вери, о
православном исповедању, о верности Светој Православној Цркви. Без вере у светост
догми и предања Цркве, или ако онај ко жели да се иповеди сумња у њих, или ако
исповеда нека јеретичка учења и одступања сва даља исповест губи смисао.
Зато је  садржај првих питања отприлике овакав:
“Реци ми, чедо, верујеш ли у све оно што је Црква Православна предала и научила
и да ли можда сумњаш у неко предање (учење)?”
“Да ниси био јеретик и одступник, да се ниси дружио с њима посећујући њихове
скупове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?”
Дакле пре  свега је потребно да покајник чврсто и одлучно у свом срцу исповеда
православну веру и да се покаје због свих својих сумњи, колебања и одступања од њене
чистоте. Нарочито је важно да се човек одлучно и искрено покаје за сва она неправославна
учења и веровања у којима је учествовао или којима је веровао пре обраћања покајању.
Даља исповест је могућа тек после овог

О ГРЕСИМА
Грех је нарушавање хришћанског моралног закона, то је непослушање Речи Божије
од стране верника.
Појам греха је религиозни појам, он се примењује само кад су у питању лица која
прихватају хришћански закон и исповедају веру у Бога и која се због тога налазе у “огради
црковној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није ни способан да схвати своју греховност у
потпуности, да види сав свој пад и ужасне се због све дубине своје заражености смртном
болешћу и да у потпуности осети своје удаљавање од Бога и Истине.
Због тога се прво треба покајати за грехове против Бога и Његове Цркве. Таквих
грехова има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања,
како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед невиних, а заправо
изузетно опасних по душу. Они се уопштено могу поделити на следећи начин: маловерје,
сујеверје, богохуљење и клетва Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби,
прелест.
Исповест није беседа о својим недостацима и сумњама, то није једноставно
упознавање духовника са собом. Исповест је тајна, а не само религиозни обичај. Исповест
је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која потиче од осећања светиње, то је друго
крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање
је први степен светости, а безосећајност је пребивање ван светости, ван Бога.
Што јаче светлост Христова обасјава срца тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И
обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде
не ужасавају се, јер немају с чим да упореде, пошто је Христос за њих сакривен завесом
њихових грехова.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети
греха, и чак да га запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности
и молитве у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Код духовника
исповедник не треба да донесе списак грехова него осећање покајања, не детаљно
препричавање свог живота већ скрушено срце.
Знати своје грехове још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ
прима искрену и поштену исповест, чак и уколико она није праћена снажним осећањем
покајања, ако и тај грех  – камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без
лицемерја. Ипак је скрушеност срца, жалост због сопствених грехова најважније што
можемо да донесемо на исповест. Али шта да чинимо ако се наше срце исушено од
грехова не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су “немоћ духовна и телесне
слабости” толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да
се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у
току саме исповести: самоисповест, гласно изговарање својих грехова могу да омекшају
наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања. За превладавање наше
духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у
Нама. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи  саблазан
самооправдања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне “олакшавајуће околности”,
одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, кад грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била далека радост.
Сад се поставља питање: ко како треба да се каје?
“…Онај ко је свестан својих грехова и искрено их признаје, а признавши их осећа
због њих скрушеност и оплакује их и ко има чврсту намеру да више не вређа Бога својим
гресима, и на крају ко у овом расположењу смирено исповеда све своје грехове пред
духовником да би добио разрешење грехова и појавио се пред чашом Господњом
оправдан и чист пред очима Божјим.” (Светитељ Теофан Затворник).
“Истинско покајање се састоји у следећем:
а) ранијих грехова треба да се одрекнемо и да их се као гадости гнушамо;
б) због тих грехова треба да жалимо и Бога да умилостивљавамо и духовнику да се
исповедамо, и да се на сваки начин да чувамо других грехова;
в) да опраштамо ближњем његове грехове да би и нама самима Бог опростио;
г) да испољавамо љубав и милост према свакоме да бисмо сами добили милост;
д) да се смиравамо;
ђ) никога да не осуђујемо и не клеветамо;
ж) увек Богу да се молимо да не бисмо пали у напаст вражију (Светитељ Теофан
Затворник).
Св. Василије Велики каже: “Не исповеда грех онај ко је рекао: згрешио сам и после
тога остаје у греху, него онај ко је како се каже у псалму, нашао свој грех и замрзео га.
Какву корист ће болеснику донети брига лекарева кад се онај ко страда од болести
чврсто држи онога што је погубно по живот? Тако, нема никакве користи од опраштање
неправде онај ко и даље чини неправду и од извињења за разврат онај ко и даље живи
развратно…
Премудри Домостројитељ нашег живота жели да онај ко живи у гресима, а затим
даје завет да ће почети да живи здравим животом прекине с прошлошћу и да после
учињених грехова све почне из почетка како би обновио свој живот кроз покајање.”
Исповест треба да буде искрена и отворена!
“Они који исповедају помисли својим духовним оцима морају се исповедати
искрено са скрушеношћу срца, као пред Самим Богом и тада могу да добију милост.
Исповест, пак, која се обавља немарно не само да не доноси корист већ и служи за осуду.”
“Човеков грех се уништава исповедањем греха, а сам корен греха се истребљује
борбом с греховним помислима и понављањем исповести кад помисли почну да
надвладавају човека.”
“Као што је виђење својих грехова нарочит дар Божји тако је то и искрено
исповедање и Бог га дарује по усрдној молитвом. Моли милосрдног Господа да ти дарује
овај дар – залог спасења и самог себе принуди на отвореност, јер непријатељ људског рода
мрзи тај пут и на све начине се покушава да омете слугу Божијег, који жели да стекне
милост Божију честим исповедањем својих грехова.”
“Побеђуј лажни стид на земљи и нећеш се постидети на небу!” (Светитељ Игнатије
Брјанчанинов).

ПРИМЕР ИСПОВЕСТИ:
Исповедам се преко духовног оца Теби, Господу Богу и Творцу моме, у Светој Тројици слављеном и постованом Оцу, Сину и Духу Светом, за све моје грехе које учиних у све дане живота мога, у садашње време иу прошлости, делима, речима и мислима.
Кајем се што сам говорио празне, бесмислене, ружне и непромишљене речи, шале и досетке; што сам певао безобразне песме; што сам се лудо смејао, кикотао и викао.
Кајем се што сам се гневио и љутио на ближње, сто сам се свађао и препирао и нисам никога слушао, што сам грдио укућане, исмевао људе и надевао им ружна имена.
Кајем се што сам лагао, криво се клео, псовао Бога, Богородицу, Светитеље, Цркву, Славу, оца, мајку, дете, хлеб, сунце.
Кајем се што сам скривао грехе на ранијим исповестима.
Кајем се што сам многошта обећавао Богу и људима, а нисам ништа испуњавао.
Кајем се што сам осуђивао и клеветао, срамотио и исмевао друге, што сам оговарао и слушао како други оговарају људе и ропћу на Бога, износећи само туђе грехе а своје скривајући.
Кајем се што сам завидео другима у њиховим материјалним и духовним успесима, што сам се радовао људској невољи и нисам помогао где сам могао, што нисам говорио са суседима, родитељима и другим људима.
Кајем се што сам био неправедан, што сам осуђивао и расуђивао у своју корист угњетајући сиромашне.
Кајем се што сам злопамтило и планирајући освету враћао зло за зло, пакост за злобу.
Кајем се што сам се гордио и узносио над родитељима, што их нисам слушао и поштовао и послужио у старости.
Кајем се због ленчарења душевног и телесног, лењости за молитву и недолазак у цркву на службу, што сам долазио у цркву непристојно одевен; због читања не корисних књига, хороскопа, због не читања Светог Писма и духовних поука; због не слављења или немарног слављења Крсне славе . Кајем се што са варао, крао, ​​утајивао туђе ствари, што сам грабио за себе, што сам износио ствари из куће да ме моји не виде.
Кајем се што сам коцкао и играо разне хазардне игре.
Кајем се што сам среброљубив и тврдица; што сам себичан и саможив и што, угађајући себи, за друге не марим.
Кајем се што сам каматарио и скупо наплаћивао своје услуге, што сам крв продавао и помоћ беднима наплаћивао; што сам тражио дубоко поштовање од људи за таква учињена дела.Кајем се што сам био немилосрдан и тврдог срца, што сам очајавао и размишљао да се убијем; што сам увек себе оправдавао, а друге окривљавао.
Кајем се што сам гледао порнографске филмове, што сам те гадости спроводио у браку; што сам учинио содомски грех и живећи развратно друге наводио да тако раде;што сам разне развратне односе чинио за новац или какву другу материјалну корист.
Кајем се сто сам живео блудно и распусно, што сам вршио прељубу; за блудне мисли, речи и дела, за блудна слушања, од чега душа много страда.
Кајем се што сам жену терао да побаци, тј да убије децу, што сам тукао жену, родитеље, бабу и деду, што сам децу мучио својим понашањем и начином васпитања.
Кајем се што нисам имао времена за децу, него сам њихову љубав новцем куповао.
Кајем се што сам мрсио средом и петком, за време сва четири велика поста и друге дане који су од Цркве прописани, што сам се преједао и опијао узимајући храну у невреме, што тада нисам смањио пушење - порок цигарете.
Кајем се што сам једно време пао у неверовање у Бога, што сам био секташ, што сам припадао безбожном друштву.
Кајем се што сам осуђивао свештенике, монахе, богомољце и причешћивао се без исповести.
Кајем се што сам тражио помоћ од врачара, гатара, биоенергичара и надрилекара за себе, али и за децу, што сам тражио од врачара да суседима и другим људима нанесу штету, болест, неслогу и слично.
Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили и молим Бога да ми опрости!
Трудићу се да све зло које сам до сада чинио више не понављам.





6 коментара: