Брак и породица
Породица у њеном идеалном облику представља основну
ћелију црквеног тела, материјал од којег се зида црквено здање. Да би породица
постала домаћа црква она мора да има неке одлике Цркве.
1. Кроз Свету Тајну брака породица се освећује благодаћу
Светога Духа, као што се благодаћу Светога Духа освећују сви који улазе у
Цркву.
2. Требало би да се породица непрекидно гради на
узајамној љубави свих њених чланова.
3. Требало би да породица буде место заједничких молитви
брачних другова и њихове деце.
4. Неопходно је да породица осећа повезаност са Помесном
Црквом, а преко ње - и са Саборном.
5. Требало би да породица буде место где ће се њени
чланови просвећивати и учити Реч Божију кроз читање Јеванћеља и других књига
Светога Писма, а ако то могућности дозвољавају и преко упознавања са делима
црквених Отаца и са црквеним канонима.
6. И породица као целина и сваки њен члан појединачно
требало би да се васпитавају у том смислу да се предају вољи Божијој
("сами себе и једни друге и сав живот наш Христу Богу предајмо").
7. Породица је место где сваки њен члан појединачно и сви
они заједно чине дела љубави.
Основа на којој се рађа породица јесте љубав двоје људи
који постају муж и жена; на њиховој љубави и слози гради се читава породична
грађевина. Резултат те љубави су родитељска љубав, љубав деце према родитељима
и љубав између деце.
Снажна узајамна веза сва три дела човековог бића са
другим бићем могућа је тек у Хришћанском браку, који односима између мужа и
жене даје посебан карактер, неупоредив са било којим другим односом који се
може срести међу људима. Само овај специфични однос ап.Павле упоређује са
односима између Христа и Цркве (Еф. 5:2324).
Хришћански однос између мужа и жене је тројичан: он је
телесни, душевни и духовни, што тај однос и чини трајним и нераскидивим.
Евхаристија је увек била и заувек ће остати мера црквеног живота Хришћанина.
Супружници би требало да имају заједнички духовни живот у Христу; ако се њихов
духовни живот раздваја, онда не може да постоји ни домаћа црква.
Брак тек кроз заједничко причешће, кроз заједничко учешће
у животу Цркве и у њеним Светим Тајнама и молитвама, постаје не само брак тела
и душе него и брак духа; тиме се новозаветни православни црквени брак разликује
од било којег другог брака.
Ритам хришћанског
дома
У верујућим породицама, окруженим секуларизованим светом,
неопходно је да се ствара Хришћански начин свакодневног живота, такав живот
који ће давати могућност да се у породици развије и одржи духовни ритам живота,
као и развијање свих духовних аспеката дате породице. Породични живот и
унутар-породични односи морају да буду тврђава, бастион који човека штити и
спасава од зла и безверја који владају у свету. Заштита човека од зла и
безверја представља једну од функција домаће цркве.
Свака породица и сваки човек, у складу са својом природом
и условима живота и рада, ствара свој начин живота, свој неписани породични и
лични правилник живљења. Зато се не могу давати универзални савети - можемо
само да се задржимо на неким полазним основама.
Једна од најважнијих основа је чињеница да домаћи начин
живота мора бити повезан са молитвеним и богослужбеним дневним, недељним и
годишњим црквеним круговима (циклусима) - молитва мора да буде свакодневна, а
црквени празници морају да буду и породични празници, и да се обележавају на
одговарајући начин.
Ритам породичног живота обухвата молитву, узимање хране,
свакодневне послове и празничне дане, испуњавање професионалних и школских
обавеза и вођење домаћинства. Ритмови вршења и смењивања постојећих активности
помажу нам да створимо домаћу атмосферу удобности и топлине и пружају могућност
да време искористимо на најкориснији могући начин. Ритам помаже да успоставимо
дисциплину и свога тела, и своје душе и свога духа.
Ритам живота и дисциплину времена деца усвајају, пре свега,
кроз редовност молитве и редовност оброка. Нередовно јело, то јест, узимање
хране онда када се детету прохте, или када је у кућу донето нешто укусно,
негативно делује не толико на телесно здравље детета, колико на његов ум и душу.
Не може се дете припремати за пост, ако му се допушта да
једе када му се прохте, ако може да трчи по кући са комадом хлеба или кобасице,
или неког колача.
Редовна, уоброчена исхрана је, ако баш хоћете, -
Хришћански аскетски принцип.
Деца треба да једу само за столом, а пре и после сваког
оброка обавезна је молитва. Молитва пре јела учи малог човека да све што се
ради - започиње молитвом. Ако у кући има лица са стране и то онемогућава
заједничку молитву, важно је да се сваки члан породице у мислима прекрсти;
родитељи би томе требало да науче и децу - неопходно је да упознају и јавне и
тајне облике Хришћанског живота.
Свака породица је специфична по томе колико често иде у
цркву, колико се често исповеда и причешћује. Та учесталост се мења зависно од
текућих догађаја и потреба овог или оног човека. Учесталост посећивања храма,
исповедања и причешћивања требало би да се утврди заједно са духовником. Добро
би било да се мала деца причешћују сваке недеље, а најређе једанпут месечно.
Ако живе у великим градовима, одрасли би требало да посећују сва недељна
богослужења. Ако је то, из неког разлога, тешко изводљиво, требало би да се
одреди неки минимум - бар једанпут у три недеље. У древна времена сматрало се
да Хришћанин који три пута није био на Литургији и није се причестио - више није
члан Цркве. Ми данас и не помињемо те староставне норме, али било би корисно да
их се понекад сетимо.
Не би требало да деца одлазак у цркву доживљавају као
обавезу, већ да то за њих буде радостан догађај. Како ће деца доживети
богослужење - у многоме зависи од тога како се отац и мајка односе према цркви.
Када говоримо о ритму домаћег живота, не можемо а да не
поменемо и изглед стана (куће). У кући мора бити ред, јер спољашњи ред улива
дисциплину и у самог човека. Сетите се само како су уредни манастири, како су
уредни храмови и замислите да у њима влада хаотични неред - тако ће вам бити
јаснији значај реда и уредности у вашој сопственој кући.
Хришћански дом мора бити пријатан и удобан, пре свега,
захваљујући односима између чланова породице, захваљујући љубави и дружењу који
у њој владају, као и захваљујући томе како тај дом изгледа: без кича и
помпезности, чему теже савремена малограђанска елита. Наш дом треба да постане
скромни пламичак који људима светли, треба да пружа гостопримство сваком човеку
који у њега уђе, јер се љубав огледа у гостопримству, а ово се не огледа у
раскошној трпези, већ у срдачном разговору, тихом пријатељском дружењу и
разумевању.
С времена на време се може чути од појединих људи како им
деца и кућа сметају у молитви и читању духовне литературе. Васпитање деце и
вођење домаћинства захтевају велики труд, који одузима много времена и напора,
али тај труд се може и мора повремено прекидати кратким молитвама у току дана и
тако мешати молитве са свакодневним животом и радом. И световни посао, ма о
којој се професији радило, захтева велики рад, али сваки посао треба добро
радити у славу Божију.
Васпитавање деце и одржавање реда у кући - то су све
делићи великог рада на стварању домаће цркве. Последњи оптински старац о.
Нектарије сматрао је да су материнство, гајење и васпитавање деце и служење
породици - женски подвиг служења Светој Тројици.
Отац и мајка
Домаћа црква почива на љубави мужа и жене према Богу и
једнога према другоме. Деца треба да виде како се родитељи са поштовањем односе
једно према другоме.Узајамно поштовање жене и мужа рађа поштовање деце према
родитељима. Оштрина, грубост и деспотизам једног родитеља према оном другом у
хришћанској породици нису дозвољени.
Ритам породичног живота и топлина домаћег огњишта дело
су, пре свега, жене и мајке. Муж не би смео да јој упути ни једну једину грубу
реч, као што ни жена не би смела да буде хистерична и приређује сцене, нити он
сме да јој даје повод за то. Наравно, неизбежно је да понекад дође до ситуације
у којој муж или жена нису задовољни својим супружником. Без таквих момената не
би било ни развоја односа, али та незадовољства морају да буду превазиђена и
надјачана узајамном љубављу и нежношћу; за то су потребни залагање, спремност
на подвиг и одрицање од самога себе. Нежност у односима између оца и мајке
оставља траг на психу детета.
Родитељи би морали да имају јединствен став у погледу
васпитања деце. Недопустиво је да један родитељ забрањује, а други дозвољава,
када један кажњава, а други наглас протестује и брани дете. У тренутку када
један родитељ кажњава дете онај други не би смео да упућује никакве примедбе
пред дететом, па макар то кажњавање и не било праведно. Не смемо све дечје
несташлуке и преступе да праштамо са нежношћу. Љубав мора бити разумна, па зато
понекад мора и да кажњава. Ствари које се "не смеју" не треба да буде
много, али оно што је забрањено - мора бити чврсто забрањено. Ако је забрана
много, њих је немогуће поштовати, а то у деци рађа непослушност.
Родитељи су дужни да у деци подржавају ауторитет оног
другог родитеља. У породици је изузетно важан, посебно за дечаке, очев
ауторитет.
Долазак родитеља са посла требало би да буде радостан
догађај у свакодневном животу детета и треба да буде праћен пољупцима који се
дају са љубављу.
Карактер и стил односа између оца и мајке одражава се на
атмосферу целе куће. " Свака горчина, и гњев, и љутина, и вика, и
хула са сваком злобом, нека су далеко од вас, са сваком пакошћу. А будите међу
собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу
опростио вама" (Еф. 4:3132). У хришћанској породици не сме да буде
вике, поготово супружници не смеју да вичу једно на друго.
Молитва
Црква не може да постоји без заједничке молитве и без
евхаристичког учешћа њених чланова. Без заједничке молитве, без заједничког
црквено-духовног живота не може се стварати ни домаћа црква - хришћанска
породица, најмања јединица велике Христове Цркве.
Стуб Хришћанског живота јесте молитва. Она треба да
постане неизоставни део нашег свакодневног живота јер је молитва - човеков
разговор са Богом. "Она је, - према речима преподобног Јована Лествичника,
- дело анђела, храна бестелесних, будућа радост, посао без конца и краја".
Заједничка молитва спречава свађе, већ посвађане приморава да се помире, помаже
да се превазиђу неспоразуми, који да стају мећу људима.Потребно је да
заједничка молитва постане пракса већ од првих заједничких дана брачног живота.
"Нама се често чини да је тешко ускладити живот и
молитву. То је заблуда, апсолутна заблуда. До таквог мишљења долази зато што ми
имамо лажну представу и о животу и о молитви. Уобразили смо да се живот састоји
од празног и ужурбаног мајања наоколо, а да је молитва када се човек негде
осами и заборави све - и своје ближње и место човеково у свету. То није истина.
То је клевета. Онај ко тако мисли тај клевеће и живот и саму молитву".
Молитва мора бити редовна. Сваки Хришћанин је дужан да,
уз помоћ духовника, састави своје јутарње, вечерње и дневно молитвено правило и
да улаже напор да утврђено неизоставно и испуни, уз евентуалне варијанте. Молитвени
циклуси стварају ритам хришћанског живота, а ритам прераста у духовни развитак.
Понекад се може чути и овакво самооправдање: "Ја
изјутра немам времена да се помолим". То не би смело да се дешава. У наше
зло време посебно је важно да почетак нашег дана осветимо молитвом и да се уз
њену помоћ припремимо за тежак дан у безбожничком свету. Ми не каснимо на
посао, не каснимо на преглед код лекара, не каснимо на пријем код наших
световних шефова, али многи од нас стално касне на јутарњу молитву, на сусрет са
Богом, скраћујући тај сусрет, или га сасвим пропуштајући. Морамо приморати себе
да устајемо десет-петнаест минута раније, или чак и пола сата раније (у
зависности од дужине молитвеног правила), да бисмо могли да дан започнемо
молитвом.
Какве се примедбе обично чују против заједничких молитви
мужа и жене? Прва: често се чује како "када један од супружника чита
молитвено правило наглас, ономе другоме мисли лутају далеко од молитве".
Наше мисли и у цркви често одлутају "далеко од молитве", па ипак то
не значи да не треба ићи у цркву, него се треба усредсредити - потрудити се да
се мисли врате молитви. Код заједничке домаће молитве један од супружника
гласно изговара молитву, а други је понавља у себи, те се тако заједно, једним
молитвеним приношењем, захвалношћу и хвалом обраћају Богу и заједно моле од
Њега потребна духовна, душевна и телесна добра.
Заједничка молитва и заједничко молитвено правило помажу
људима да развију духовну и молитвену дисциплину. Ако је један од супружника
слаб - онај други ће га подржати. Ми и у цркву идемо зато што заједничка
молитва подупире нашу личну молитву.
"Читав наш молитвени систем, - писао је Св. Теофан
Затворник, - све молитве, које су састављене за домаћу употребу састоје се од
умног обраћања Богу. Онај ко чита ове молитве, ако је макар мало пажљив, никако
не може да избегне ово умно обраћање Богу, сем ако је потпуно немаран према
ономе што чини".
Било би корисно ако би се супружници који се свакога дана
заједно моле наизменично смењивали у читању наглас - или по данима, или по
деловима молитвеног правила. То ствара равноправност у молитви и активира умну
молитву код оба супружника.
Друга примедба против заједничког молитвеног правила
састоји се у следећем: молитва је лично општење човека са Богом, један изразито
интиман доживљај, па је стога и молитвени чин изразито индивидуалан -
заједничка молитва са другом особом слаби наше сопствено молитвено расположење.
Пошто супружници живе у душевном и телесном јединству, не
би требало да се један од њих духовно уздиже без раста и подршке онога другога.
У неким случајевима долази до духовног разједињења мужа и
жене, па се брак претвара или у сажитељство, или у заједнички живот под истим
кровом. То се неминовно одражава и на целокупну породичну атмосферу.Па ипак,
заједничка молитва нас не ослобађа индивидуалне молитве у току дана.
Хришћани су одувек схватали неопходност заједничке
молитве супружника. У срећној хришћанској породици "супружници се заједно
моле, заједно падају на колена, заједно посте, узајамно се бодре и помажу једно
другоме. Они су равноправни и у Цркви, и у општењу са Богом, равноправно деле и
оскудицу и обиље, једно од другога ништа не скривају и једно другоме не
представљају терет... Они заједно певају псалме. Исус Христос се радује,
гледајући такав породични живот и таквом дому шаље Свој мир и обитава у таквом
дому заједно са укућанима".
Основа свакодневне молитве једног световног човека јесу -
јутарње и вечерње правило. Међутим, услови живота понекад дозвољавају да само
једно молитвено правило буде заједничко, а оно друго постаје индивидуално. До
оваое индивидуализације једног од правила, обично јутарњег, неизбежно долази
после рођења детета: после честих ноћних буђења због детета жена обично спава,
а муж жури на посао. Свакодневна заједничка молитва би требало да буде
релативно кратка да би, као таква, донела радост и мужу и жени.
У дане посебних тешкоћа и жалости, или пак радости и
среће, осим уобичајених молитава, у молитвено правило се, према узајамном
договору, укључују и посебне молитве. Такви догађаји могу да буду предстојећа
путовања, ишчекивање порођаја, рођење деце, добијање стана, као и мноштво
других животних околности. Наравно, молитве подразумевају и захвалност,
благодарење за оно што смо од Бога молили и добили.
У својим молитвама породица не би требало да се затвара у
себе. Пошто породица представља део Цркве, она је дужна да се моли за читаву
Цркву, за њене старешине и чланове, за свога духовног оца, за своје рођаке и
пријатеље.
Корисно би било да у кући постоји заједнички породични
поменик. Он обједињује супружнике у тој заједничкој молитвеној и активној бризи
о другим људима.
Телевизија
Лукави, зли и паметни дух је рекао: "Од свих
уметности за нас је, по својим ефектима, најважнија кинематографија". У
време када је ова реченица била изговорена телевизија још није постојала. Она
је важнија од кинематографије: "хлеба и игара", - викала је римска
руља, а телевизија је игре увела у куће. Купио си телевизор, једанпут си дао
паре - и сваког дана ћеш имати бесплатне игре. Телевизија не тражи размишљање,
већ попуњава човеково време сликама које му намеће неко други. Она у човеку
стално распирује жељу за сменом утисака и затире у њему изданке унутрашње
сабраности. Нечастивом је ова болест и те како потребна.
"Игре" не захтевају наше размишљање о животу и
његовим духовним основама, нити о дубоком смислу догађаја. "Игре"
исто тако не узнемиравају наше мисли: у томе је велики значај телевизије. Она
односи човека далеко од њега самога и од Бога: у хаотичном ужурбаном свету,
који нам телевизија доводи и изручује у куће, савест је успавана. Да би се
савест пробудила човек мора да се повуче у своју унутрашњу келију.
Стално светлуцање телевизијског екрана не може а да не
затамњује ту унутрашњу светлост, као и духовни и умни живот. Екран нас од малих
ногу навикава да се задовољавамо тим површним спољашњим голицањем наших видео и
аудио нерава.
Телевизија пропагира спортске спектакле, а посебно хокеј
и фудбал, исто онако како су римски владари приређивали борбе гладијатора и
звериње гозбе у циркуским аренама. Ми смо се, наравно, мало уздигли, али само
за неколико степеника, изнад крвавих спектакла развратног Рима. Па ипак, да ли
смо се и толико уздигли? А шта је са убиствима у телевизијским филмовима?
Свепрождирући спорт делује застрашујуће због потпуног
одсуства духовности. Хокејашки тим је изгубио утакмицу, а њен навијач, старац,
умире од разочарања и инфаркта пред ТВ екраном. Издало га срце. "Јер
гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше" (Мт. 6:21). На
светском фудбалском првенству изгубила је утакмицу наша репрезентација - и
навијач извршава самоубиство.
Да би се прочитала књига потребно је уложити напор,
понекад чак и прилично велики. Књига нас учи да размишљамо (додуше, не баш
свака). Књига може да се отвори, можемо да се удубљујемо у смисао њених речи,
некој мисли која је на нас оставила велики утисак можемо безброј пута да се
враћамо. Књигу бирамо у складу са сопственим укусом и ставовима, књига нам
помаже да формирамо сопствени укус и ставове уопште. Телевизор од нас не тражи
никакав напор. Једног дечака су хтели да науче да чита. Он се упорно бранио и
на сва наговарања и молбе одраслих одговарао:" Ја сам то видео на
телевизији. И ово ће једном приказати. Зашто да учим да читам?" И заиста,
наши ученици готово да и не читају. О делима светске књижевности врло често суде
на основу телевизијских и филмских екранизација. Замислите само: судити о
"Рату и миру" на основу филма!
Они нам краду време, уништавају душу и распаљују грешне
мисли. Увек морамо запитати себе шта ми и наша деца добијамо, а шта губимо
седећи пред телевизијским екраном. У већини случајева - ми губимо. Немогуће је
васпитавати децу на Хришћански начин, као што је немогуће и да се ми сами
духовно развијамо поред ТВ екрана чија се употреба не контролише. Многе
породице су се већ сасвим одрекле телевизора.
Празници
У породици би требало да се обележавају православни
празници и дани који су значајни за саму породицу. Празновање црквених празника
учвршћује везу са Црквом, ствара ритам и атмосферу унутрашњег живота, а
обележавање породичних датума учвршћује породичне односе и пријатељске везе.
Празнична атмосфера треба да се осећа у свему: у уређењу
стана и његовој уредности, у празничном ручку или вечери, у одећи, у садржају
молитава, а пре свега, и то је оно најважније - празник треба прославити
одласком у Цркву.
Не смемо црквени празник доживети као повод за спремање
укусне гозбе, или - још горе - за пијанке. У празничне дане пре обеда би
требало да прочитамо не оне уобичајене молитве, већ празнични тропар и кондак.
На Божић и Васкрс бисмо могли да, заједно са целом породицом, отпевамо тропар и
кондак Празнику.
Важно је да се у православној породици Васкрс и Божић, а
ако је могуће и други празници, не обележавају само празничном трпезом, него и
одговарајућом беседом, или читањем одређених одломака из духовне литературе.
Породично празновање дана Анђела (имендана) и рођендана
сваког од чланова породице су прилике које подижу духовну атмосферу и учвршћује
активну љубав међу њеним члановима. Деца се са великом усрдношћу спремају за
такве празнике, спремају поклоне једно другоме, или својим родитељима. Пожељно
је да поклони које родитељи дарују деци имају и духовно-црквени садржај. Веома
је лепо када људи у годинама почну да се сећају: "Ово Јеванђеље (или
молитвеник, или икону и сл.) ми је поклонила мама (или тата) на мој
имендан". Слављеници би требало да се на дан Светитеља чије име носе -
исповеде и причесте. Сваки Православац би требало да зна живот, делатност и
подвиге својих небеских покровитеља.
Пост
Свети угодници су много писали о значају поста. Оно што
је у њему најглавније то је унутрашње духовно освешћење, молитвена сабраност и
покајање за своје грехе. Пред почетак Великог поста у цркви се чита:
"Постимо телесно, постимо и духовно". Није важан пост сам по себи,
као одрицање од одређене хране или неких задовољстава: све је то само проверени
начин духовног узрастања. Пост је, пре свега, снажење воље, коју многи од нас
као да немају, а коју треба васпитавати код деце. Пост је начин да се навикнемо
на то да управљамо својим телом и својим жељама тако што ћемо их ограничавати.
Пост је нарочито свесна и усмерена борба против греха, посебно интензивна
молитва; пост је - покајање.
За време поста требало би да се појача молитвено правило,
да се допуни макар молитвом Јефрема Сиријског ("Господе и Владико живота
мојега..."), да се ограниче посете биоскопима и позориштима, седење пред
телевизором. Када је духовник једној жени, која је живела у породици која не
пости, дозволио да може да једе све, али јој је забранио да гледа телевизију,
она је, када је дошао Васкрс, рекла: "Ово је заиста био пост!"
Децу би требало веома опрезно уводити у пост. Не би се
смело дозволити да пост изазове њихов отпор, или да их баци у нерасположење. За
сваког члана породице, у зависности од његовог узраста, здравља, физичког
оптерећења и духовног стања, треба да постоји одговарајућа мера поста. Многе
породице се одричу меса, али неки њихови чланови једу млечне производе и рибу.
Најважније је да су се сви свесно и снагом своје воље определили за пост. За
духовни живот сваког човека штетно је игнорисање поста. Чланови Цркве морају да
живе у ритму њених годишњих богослужбених циклуса. Меру поста треба одредити
кроз саветовање са духовником. Завршетак поста, или једног његовог дела,
обележен је припремом за Свето Причешће и самим причешћем Светим Даровима.
У Православној Цркви постоје следећи постови: Божићни,
Велики, Петровски, Успенски. Осим тога, посни дани су и свака среда и петак,
изузев неколико трапавих седмица и неких других дана.
У недељу пре Великог поста "падају" беле
покладе, које се у Русији зову "недеља праштања". Тада сва родбина,
пријатељи и познаници измећу себе, а свештеници од својих парохијана и
парохијани од својих свештеника моле опроштај за све увреде и лоше поступке. То
се дешава увече, уочи прве седмице поста. Када се после вечерње службе врате
кући, укућани би могли да прочитају вечерње молитвено правило и молитву Јефрема
Сиријског ("Господе и Владико живота мојега..."), а затим би сви
чланови породице требало да, уз узајамне пољупце, затраже опроштај једни од
других.
У посту се показује човекова прикривена суштина: код
једних молитва постаје све топлија, постају им видљиви и они греси које раније
нису примећивали, док код других расту раздражљивост и јед. Раздражљивост
говори о одсуству или формалности молитве, или пак о чисто телесном спровођењу
поста; код деце раздражљивост и нерасположење могу да се појаве ако је за њих
пост претеран.
Хришћанско
васпитање
Основа хришћанског васпитања деце у једној породици јесте
интензивни духовни живот родитеља, који деца осећају и у којем она, онолико
колико им то дозвољавају узраст и карактер, учествују заједно са њима. Светитељ
Теофан Затворник је писао: "Дух вере и побожног живота родитеља требало би
да буде моћно средство које ће омогућити да се у деци развије и учврсти
склоност према благодатном животу".
Дечије учешће у духовном животу неопходно је да би се у
њима развила хришћанска знања и навике.
Породица и деца су мало словесно стадо које се човеку
даје ради апостолског служења, ради проповеди Христове. Домаћи апостолат је
увек био неодвојив од живота Цркве; без њега нема ни саме домаће цркве.
Неки људи су увек спремни и способни да разговарају са
децом, то им дозвољавају и знање и спретност, а други морају да се брижљиво
припреме за такве разговоре - да саставе концепт, да припреме цитате. Када
сакупљамо материјале за разговоре требало би да се посаветујемо са неким ко у
томе има више искуства него ми - са духовником, или са старијом особом; требало
би да размењујемо искуства са пријатељима.
Већ од првих дана децу би требало често прекрстити, а
када мало поодрасту - требало би их научити да се сами крсте и целивају иконе,
да мирно стоје за време молитве пре јела и да не сметају одраслима приликом
њихове молитве у осталим приликама.
Прве молитве дете учи чим почне да говори. То су кратке
молитве, као на пример: "Господе, помилуј", или "Господе, помози
нам", као и молитве за чланове породице: "Господе, чувај тату, маму,
баку, брата" итд. Затим би га требало научити молитву "Оче наш",
коју дете, после извесног времена, почиње да изговара наглас за време молитве
пре обеда.
Корисно би било да се деци каже понешто и о иконама, али
не превише, да се дете не оптерећује информацијама. Било би најлепше ако би се
дете само распитивало о иконама, о деловима храма и о детаљима богослужења. До
такве радозналости дете треба довести и навести својим причама.
Децу треба што чешће причешћивати, јер се причешћујемо да
бисмо окрепили и оснажили душу и тело. Наравно, одојчад морамо подојити пре
Литургије, а малу децу можемо изјутра мало нахранити и дати им да пију. Нешто
старију децу на причешће водимо "на празан стомак" - без јела и
пића.[8]
Што се раније код детета појави свест о томе да се на Св. Причешће иде без
претходног узимања хране и пића, утолико боље. Од седме године па надаље
недопустиво је да деца пре Св. Причешћа било шта једу или пију.
Прва исповест је важан догађај у животу сваког
Хришћанина. За тај догађај дете треба озбиљно и на време припремити. Најбоље би
било да се родитељи претходно посаветују са духовником, који може да им да
користан савет, узимајући у обзир карактеристике конкретне породице.
Нипошто се не сме допустити да прва исповест прође као
заједничка, или на брзину. Tребало би дете упознати са тиме да оно више
није мало и да од тога дана мора да буде свесно сопствене одговорности за своје
грешке и грехове; требало би да дете схвати да је почело његово духовно
одрастање.
Већ код мале деце до седам година требало би да се
васпитава осећај и свест о одговорности за своје поступке и осећање дужности.
И у деци и у родитељима требало би да постоји страх од
греха, као и способност за покајање, што почиње од обичног "опрости"
и "извини" после ситних дечијих неваљалстава. Деца морају да осећају
стид због ружних речи, поступака и осећања.
Да би дете свесно усвојило појам греха, родитељи морају
да уложе много такта и мудрости.
Са децом школског узраста треба редовно обрађивати
Јеванђеље и Символ Вере и упознати их, макар и у најосновнијем облику, са
смислом и садржајем црквеног богослужења.
Такође, нису сви родитељи подједнако упознати ни са
црквенопрактичним животом, нити сви могу имати педагошког искуства и талента.
Па ипак, чини нам се да се издвајају четири основне
целине које треба обрадити на кућним часовима, а то су:
1. Општи преглед библијске историје.
2. Систематско упознавање са Јеванђељем.
3. Упознавање са глобалним системом и смислом
богослужења.
4. Учење и анализа Символа вере и упознавање са основама
Хришћанске догматике.
Такви часови врше благотворан утицај не само на децу,
него и на родитеље.
Уколико родитељи врше фанатични притисак на децу, уколико
их присиљавају да пречесто и предуго бораве у цркви и да учествују у домаћим
дугим молитвама, код детета може да се роди протест против вере уопште. Сувишна
брига за децу и настојање да се она "заштите" од свих - и крупних и
ситних животних проблема може да доведе до тога да деца постану неспособна за живот,
неспособна да доносе самостална решења; може се десити и друга крајност - иако
ће и даље живети у истој кући са родитељима, деца ће се за њих затворити и,
одбацивши мајчино и очево туторство, стрести са себе све чему су их родитељи до
тада учили. Родитељи су дужни да своју децу, у складу са узрастом, постепено
науче одговорности за сопствени избор и одлуке, помажући им у томе са љубављу.
У прелазном узрасту, или нешто касније, омладина почиње
да критички преосмишљава свет, младо поколење жели да успостави своју
самосталност и независност личности.
Главни узрок застрашујућег пораста малолетничке
делинквенције јесте тај што у васпитању наше деце нема духовног темеља.
Основне противречности тог бурног периода састоје се у
томе што деца желе да се потврде као самосталне личности са самосталним
мишљењем које нагиње критицизму, док, са друге стране, осећају неутољиву
потребу да буду схваћена, пре свега од стране одраслих, као и велико
интересовање за мишљење других људи, поготово својих сродника.
За децу у том прелазном добу подједнако су опасни и
необуздани, неселективни критицизам и неумерена религиозност. Постоји једно
старо аскетско правило које каже: "Монаха који се самовољно успиње на
небеса - повуци назад". Да би се човек сачувао од прелести неопходно
је да има искусног духовника и да његове савете слуша са смирењем, пошто
прелест долази као последица гордости.
Децу већ од детињства треба навићи на духовну послушност,
редовну исповест и Свето Причешће. То је посебно важно код деце старијег
школског узраста, која већ имају високо развијену религијску свест. Духовно
руководство се може обезбедити деци једино под условом да и родитељи имају
сталног духовника.
Апостол Павле је спевао прекрасну химну љубави:
" Ако језике човјечије и анђелске говорим а
љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако
имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам……………..“
Када родитељи све дају детету, своме идолу, не учећи га
да и оно само треба да даје, када ни они међусобно не воде рачуна једно о
другоме (отац о мајци и мајка о оцу), њихово дете ће неизбежно постати егоиста
са потрошачком психологијом.
Да би деца волела родитеље неопходно је да она од
оца и мајке добију не само играчке, фармерке, новац за биоскоп и слично, већ и
улаз у духовни свет оца и мајке, у свет пожртвованости, вере и активне љубави.
Васпитање је више од отвореног новчаника; главно је отворено срце; када дође
време и када деца од васпитаника постану пријатељи својих родитеља, сви чланови
породице биће богатији за богатство унутрашњег света оног другог члана
породице.
Човек који воли способан је да све да другоме, да све
дели са својима ближњима и са онима са којима се током живота сусреће. Томе се
треба научити. Оно што је лепо и укусно не би требало да се оставља само за
децу, већ би требало да припада и родитељима (тога би дете требало да буде
свесно). Ако, на пример, нема довољно воћа или нечег сличног, оно се оставља на
место са кога, формално, и родитељи могу да се послуже, па макар касније,
неприметно, све дали деци. Код деце треба васпитавати међусобну братску љубав и
стварати између њих душевно-духовну блискост.
За општу духовну атмосферу у породици корисни су
заједнички свакодневни породични послови, у којима учествују сви, или скоро сви
њени чланови. Такође су корисни заједнички одласци на излете ван града, посета
светињама и историјским местима, одласци у музеје и на слична места, разговори
на разне духовне и друге теме.
Љубав међу децом ствара се захваљујући љубави која влада
између родитеља.
Породица представља један заједнички организам; за њу је
природно да има заједничку касу у коју се ставља све: и родитељске плате, и
стипендије, и плате већ запослене деце. У породицама које имају материјалних
проблема то је неизбежно, док се у имућнијим породицама понекад стипендије и
плате које деца доносе остављају деци " за џепарац", док се
истовремено то дете и даље свиме оним што му је потребно снабдева из
родитељских прихода. То неизбежно доводи до издвајања из породице једног по
једног одраслог детета и доприноси томе да се код те деце развије потрошачка психологија:
" оно што је моје - моје је, а родитељи су ионако дужни да издржавају и
мене и моју браћу и сестре".
За њихове личне потребе деци се може дати и више новца
него што износи њихова стипендија или плата, али - из заједничке породичне
касе. Све ово што смо рекли не односи се, наравно, на ону децу која већ имају
сопствене породице.
Породицама које су блиске нашој породици треба пружати
доброту, саосећање и пријатељску помоћ, а томе би требало да учимо и своју
децу, да би умела да са њима деле и радост и тугу. Децу морамо васпитавати и
навикавати их на то да чине добро свима који су у невољи и којима су потребни
помоћ и саосећање, треба код њих развити способност да "журе да учине
добро дело".
Кроз рад расте наша љубав, те је зато васпитавање деце у
раду - њихова припрема за конкретна дела љубави.
У радно васпитање спада и однос према школским обавезама
и израда домаћих задатака.
Веома је важно да се деца науче на интелектуални
рад, да се науче да мисле. На жалост, савремена школа нашу децу практично не
учи да размишљају; цене се они ученици који лако памте, а не они који мисле.
Православни верници се према раду односе као према
послушању и као према стваралаштву. Послушање је неопходно да би се човек борио
против своје греховности, а стваралаштво је дар Божији за који би требало да Му
узнесемо молитве захвалности, дар који бисмо морали да ценимо и према којем
бисмо се односили са великом одговорношћу. Неопходно је да сами себе
проверавамо уз помоћ приче о талантима (Мт. 25:14-29; Лк. 19:12-26) и да себи
постављамо питање: да нисмо и ми лење и зле слуге? Када развијамо своје
таленте, ми их умножавамо, а када их не употребљавамо у раду, ми их, према
Спаситељевим речима - губимо:"Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће
му се и оно што има" (Мк. 4:25).
Закључак
Као и сваки дар и благодат Божију, и брак треба поштовати
и чувати у чистоти. За очување тога дара подједнако су одговорна оба
супружника. На њих обоје се односе речи апостола Павла, које су, истина,
изречене једним другим поводом, а ; гласе: " Не занемаруј благодатни
дар у себи, који ти је дат" (1. Тим. 4:14). Брак и породични живот
подразумева и сталан труд који доприноси да се благодат, добијена приликом
Свете Тајне венчања, разгорева и увећава, труд који доноси радост.
За православног Хришћанина породица представља његову
домаћу цркву у којој се он усавршава, у којој се учи духовном животу и у којој
друге учи духовном животу. Требало би да се трудимо да обезбедимо да се у
једној фамилији вера преноси са поколења на поколење. Свакоме ко има породицу
упућене су речи апостола Павла: " Ти дакле, чедо моје, јачај у
благодати која је у Исусу Христу; и што си чуо од мене пред многим свједоцима,
оно предај вјерним људима, који ће бити кадра и друге научити" (2.
Тим. 2:12).
Тако је Св. апостол Петар говорио Тимотеју, који је и
сам, касније, проглашен за Апостола; и хришћанска породица је једно мало
апостолско поље. За оне који живе у браку његове речи би могле да звуче овако:
"Богатство своје православне вере преносите на своју
Децу да би она била способна да науче своје потомке, како би се ваше скромно,
али највредније могуће богатство вишеструко умножило у вашем роду".
Нема коментара:
Постави коментар