"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

08.03.2013.

КАТАКОМБНИ ЖИВОТ У УКРАЈИНИ




 Главни напад ГПУ на истински православне од лета 1930.  до пролећа 1931. био је усмерен на Украјину, када је талас масовних хапшења прошао кроз градове и села огромног региона са центрима у Кијеву, Харкову, Дњепропетровском, Одеси. Истрагом, за групно дело био је обухваћен огранак Истински Православне Цркве, поред два епископа, 52 свештеника, 22 монахиња и велики број верника. После завршене истраге, која је у aгентурном раду добила назив „Црни пауци“, у Москву је јављено да су „органи ГПУ Украјинске ССР открили на територији Украјине и ликвидирали у јануару 1931. године контрареволуционарну организацију Истински-православне цркве, којој је крајњи циљ био свргавање совјетске власти путем оружаног устанка, у савезу са спољном интервенцијом“. (1)

За потврду верзије истраге о циљу вођа Истинско-православне цркве за променом политичког система оружаном побуном, послужили су материјали два антидржавна иступа Истински-православних хришћана у Украјини током лета 1930.

Први је био у јулу организовао јеромонах Исаија (Кушнирјев)  у селу Никитовка, ахтирсковог среза Харковске области. После проповеди, узео је у руке крст, изашао из храма у пуној свештеничкој одежди и позвао присутне на крстни ход против совјетске власти. Отишавши са верницима из с. Никитовка у село Балку, да би узели у тамошњем храму посебно поштовану икону Покрова Божје Мајке, он је намеравао да, са сељацима који су се прикључили литији, оде у град Тростјанец, да би свечано одслужио на тамошњем главном тргу молебан за ниспослање победе над бољшевицима. Касније су многи сведоци и учесници „устанка“ на саслушању казивали, да народ није подржао јеромонаха  Исаију, тако што до града Тростјанеца и нису ни дошли.

Други „устанак“ против совјетске власти десио се у августу исте године у селу Вољном Харковске области. Вођа иступања подгорноваца и стефановаца био је Фома Трохов. Пред почетак неуспелог наступа, како су касније говорили сведоци, почеле су да се шире гласине да је „совјетска власт власт звери, о којој се гвори у Откровењу Јована Богослова, да баћушка-цар заједно са Папом римским иде крстним ходом на бољшевике“, да су верујући дужни подржати  „сваки поступак тих благородних људи, који стреме да поруше то царство сатане“, и да треба да се прикључе Фоми Трохову, који има, како су уверавали парохијане његови активни сарадници, „пук војника“. Тај „устанак“, такође, сељаци нису  подржали, а Тому Трохова и његово најближе окружење је ухапшено и осуђено.

Ослањајући се на пријаве сарадника ухапшених и на изјаве „добровољних помоћника“, истрага је утврдила да је почетком 1929. године формирана група контрареволуционарне и побуњеничке природе, која је обухватала веће и мање кантрареволуционарне групе, организоване у неколико градова и села. Као руководиоци контрареволуционарних ћелија, у централном делу и на југу Украјине, према верзији истраге, означени су окривљени Кратиров Павел, коме је била подчињена Харковска, Кијевска и Донбаска област, окривљени Попов Јоасаф, руководилац Дњепропетровским и приграничним окрузима и окривљени Селецкиј Григориј и Јурченко Варсонуфиј, руководиоци Одеске области. Посебно се наглашава да су они били тесно повезани са митрополитом Јосифом и архиепископом Димитријем.
После изласка Декларације митрополита Сергија, група кијевских клирика обратила се митрополиту Михаилу (Ермакову),са Посланицом. Према речима свештеника Анатолија Жураковског, у њој се говорило да су пут који предлаже митрополит Сергије и његова Декларација неправилни, да се у Декларацији меша световни живот и живот Цркве, све радости и муке световног живота, сви догађаји Цркве присвајају се себи и сагласно Декларацији, имају обавезу да на њих реагују, али, по њиховом убећењу, у Цркви својих радости. Даље, у Посланици се тврди да је свештенство дужно да се клони од учешћа у политичким и граћанским пословима, у вези чега су клирици молили митрополита Михаила да се остави тога пута и да не подржава митрополита Сергија. Уместо одговора митрополит Михаил је поцепао Посланицу клирика, не прочитавши је. Тада су копије те Посланице била разаслане другим архијерејима, али ни од њих одговора није било. Када је митрополит Михаило објавио своју, састављену у духу Декларације, група која се противила митрополиту Сергију, из кијевског свештенства, решила је да се присаједини архиепископу Димитрију (Љубимову).
Примећујемо да су се сумње и колебања многих украјинских свештенослужитеља продужиле прилично дуго, о чему касније подробно говори свештеник Григориј Селецкиј: „Сви представници епископа и  свештенства, са којима сам имао прилике да се сретнем у Харкову, или су признавали „нови курс“ митрополита Сергија без икаквих ограничења, или незадовољни неком тачком, ипак га у целости прихватали. Такво моје идејно јединство било је за мене врло мучно. Све што су они говорили у одбрану својих гледања, за мене је било сасвим неубедљиво. Али то што сам био једини или скоро једини, колебало ме је. Све што су ми рекли у одбрану својих гледишта, за мене је то било прилично нубедљиво. Али чињеница да сам био сам, или скоро сам, колебало је моје уверење у исправност моје тачке гледишта.
Пут у Москву и сусрет са митрополитом Сергијем још више га је утврдио у сопствену  исправност, а сусрет и дуг разговор са епископом Дамаскином (Цедриком) коначно су развејали његову сумњу и показали, да он није једини у својем одбијању Декларације митрополита Сергија.
У вези тога предствљамо изводе из писма епископа Павла (Кратирова), после Декларације и прекида духовног општења са митрополитом Сергијем, који је, на оптужбе о изазваним расколу свештенства у епархији, закључио да се спорови и поделе мећу свештенством  дешавају „не мећу једномисленим и једнодушним, што би било већма тужно, већ међу нама многоразличитим и крајњег шаренила, што је веома корисно за чистоту Тела Христове Цркве“ (2).
Позивајући се на уверења митрополита Сергија и његових истомишљеника, да је читаво њихово деловање изазвано само жељом да сачувају Патријашију Цркве, епископ Павле је тврдио да је Црква Христова, ништа друго, осим Царство Божије, а Царство Божије је, према речима Спаситеља, у нама. Зар то „Црство Божије у нама“ припада свој гадости система, који допушта митрополит Сергије у узајамним односима са властима? Да ли је зарад очувања црквене имовине (храмова, здања, црквених утвари) могуће продати Христа и Царство Божије? Каква је онда разлика између Јуде и савремених Христопродаваца?
Даље, у писмо долази до природног убеђења, да у датој црквено-историјској ситуацији свака „легална“ Црква неизбежно постаје блудницом, жалосна слушкиња Вавилонског Богоодступања, да се сергијевска Црква практично претворила у црквену партијску организацију, да није црквени брод, већ је сергијевска лаћа –„душегубка“.  Зато, према његовом мишљењу, постојећа легализација обавезно лишава Цркву Христову Царства Божијег у нама, Невесту Христову унутрашње слободе, и кроз то чини тешку увреду Нетљеноме и Пречистоме Телу Цркве Божије, а сачувати истиниту Христову Цркву може она Црвка, која је отишла у пустињу.
Приликом проучавања истражног материјала о организацији Истинско-православне цркве у Украјини, пажњу на себе скреће чињеница да је истрага утврдила месну специфичност: у Украјини је било много богатих села, у којима је било потребно спровести убрзану колективизацију. Према верзији чекиста[1], колективизација је требало да изазове коначну обострану класну борбу на селу и повећану активност непријатељског елемента, зато се у исказима  многих осумњичених појавила „признања“, да је центар  најјачег антисовјетског рада био пренешен у контрареволуционарне организације на селу и размишљање руководства окреће се на ометање колективизације, а при томе се подвлачило да се антисовјетски рад у обради сељака често прикрива религиозном формом, трудећи се да им се да карактер „заштите Православља“.
Многи од оптужених су били принуђени на саслушању да потпишу, такоће од истраге издиктирана признања, о томе да су у агитацији мећу широким масама верника против ступања у колхозе, вође Истинско-православне цркве примењивали метод формирања група по селима, званих „хатнических“ (3), које су обједињавале кулаке и највећи део преосталог фанатичниг сеоског елемента. Улогу творца „хатническог“ покрета у Украјини истрага је приписала епископу Павлу, о чему је на саслушању подробно указао „сведок“, потписавши ту оптужбу против њега. „Сведок“ је тврдио да је 1927. године, приликом првог упознавања у Харкову са епископом Павлом, добио од њега предлог да пређе к њему и организује  „хатническу“ групу, којој ће доделити значајну пажњу и у коју су полагали велике наде. Те „хатническе“ групе су организоване, према могућности, у сваком селу, у сваком већем фабричком насељу, према речима Павла Кратирова, били су дужни да буду база контрареволуције, основом жестоке и непомирљиве борбе против совјетске власти. Судећи по стилу излагања, признање је писано по диктату самих иследника.
Примећујемо да су о својој активној агитацији против колективизације и организовања колхоза указивали и многи оркивљени, отворено изјављивали на испитивању да су они убеђивали људе да ни у којем случају на улазе у колхозе, да су они жаришта неморала и нечистоте, и ко год уђе у колхоз од православних, тај је првенац антихристов.
Истрази није испустило из пажње и та чињеница да се у време граћанског рата већина сељаштва у Украјини борила против бољшевика, налазећи  се у армији Деникина или у Махновим одредима. Зато је делатност истино-православних била директно повезана са акцијом, у то време, ликвидације бивших официра  и учесника „бело-зелених банди“. На пример, учесници Зиновјевске групе Истино-православне цркве оптужени су, истовремено, и као чланови, од стране ГПУ УССР ликвидране, војно-официрске контрареволуционарне организације, и да су упоредо са радом у центру Истинско-шравославне цркве, водили акцију по директивама војно-официрске организације. Примећујемо, да су касније такве оптужбе биле понављане у деловима филијала ИПЦ у Сибиру, где су као  руководиоци били означени бивши припадници армије Колчака и герилских козачких одреда.
О обиму операције чекиста у Украјини говори и списак срезова и области сваке групе, које су припадале  филијали ИПЦ: Кијев-Харков-Дњепропетровск-Одеса. Кијевска група укључивала је четири ћелије, обухватајући Кијев и област са граничним подручјима. Центар филијале био је Кијев, за руководиоца за град је одређен отац Димитрије Иванов, за област-отац Борис Квасницкиј и отац Леонид Рохлиц.
У Харковску групу су улазили Харковска, Бердјанска, Кадијевска, Лебединска, Мариупољска, Попаснјанска, Сталинска, Сумска и Славјанска област. Центар групе било је село Гавриловка код Харкова, веза са Кијевом  одржавана је преко јеромонаха Агапија (Жиденко).
У Одеску групу су улазили Зиновјеска, Александријска, Николајевска, Херсонска, Полтавска област и град Харков. Руковоциоци групе били су свештеник Григориј Селецкиј и архимандрит Варсонуфиј (Јурченко).
У Дњепропетровску групу су улазили Њижне-Московска, Криворожска и Ладићенска област. Руководилац групе-епископ Јоасаф (Попов), одржава  чврсту везу како са епископом Павлом (Кратировим), тако и са архиепископом Димитријем (Љубимовим). Према верзији чекиста, он је такоће руководио групама ИПЦ у Централно-Черноземној области и на Северном Кавказу.
Веза Харковске групе са Москвом и Санкт Петерсбургом одржавала се преко оца Григорија Селецког, који је то потврдио на испитивању, да је та веза била тајна: о својој намери да допутује у Москву он би обично раније писао Новоселову са назнаком  приближног часа доласка, називајући у писму епископа Марка „гостинка“, а са њим се у Москви сусретао долазећи у станове познаника Зиновјевских; такоће  била су нелегална и два његова путовања у Санкт Петерцбург, где се отац Григорије сусрео са архиепископом Димитријем (Љубимовим).
Веза Кијевске групе са Санкт Петерсбургом се остваривала преко свештеника Димитрија Иванова и Андреја Бојчука. Са Вороњешком филијалом веза је одржавана преко протојереја Николаја Пискановског; успостављена веза Кијевске и Харковске групе са „Московским идеолошким Центром ИПЦ“ одрржавана је преко епископа Марка (Новоселова), који, како су указивали сведоци, непрекидно путовао у разне крајеве Совјетског Савеза под лажним презименима, сусрећући се тамо са групама ИПЦ које су биле опозиција митроплиту Сергију, и повезујући их са јосифовцима и непомињанима.
Благодарећи активном раду руководиоца групе, покрет ИПЦ захватио је, како је утврдила истрага, својим ћелијама, скоро сву територију Украјине и налазио се у тесној организационој вези са  контрареволуционарним организацијама у низу градова и села Савеза, са Свесавезном војно-официрском организацијом, а такође и са заграничним монархистичким удружењима.
У материјалима има много доказаних сведочанастава и оптужби о делатности руководилаца група и ћелија ИПЦ и њиховој преданости делу истинског Православља, који су у истрази представљени као фанатизам. На пример, за необичне силе дејства сјајних проповеди кијевског протојереја Анатолија Жураковског, један од сведока је казао, да је он говором упалио душе верника. О утицају свештеника Бориса Квасницког на душе простога народа, који је успламтео од његових проповеди, које су одисале контрареволуцијом и активним протестом против сваког момента  друштвеног живота, казивали су многи окривљени, подвлачећи да их је отац Борис износио храбро и отворено, због чега су га његови парохијани, бојећи се да не навуче на себе одговорност, колективно писмено молили да престане са таквим иступањима.
Многи су сведоци дали доказе о изванредној способности свештеника Леонида Рохлица да организује око себе просте људе у групе, усхићене, који су после обраде носили у село такав набој, да би сваки проповедник могао позавидети; о огромном утицају на верујуће јеромонаха Агапија (Жиденка), који их је заразио „фанатизмом“, о неуморном раду јеромонаха Амфилохија (Фурса), који је путем исповести и часних беседа агитовао против свих совјетских мера и новога стања, отворено то испуњавајући путем општедоступних беседа, које је он поткрепљивао цитатима из листова, које је имао у обитељи; о изванредном ауторитету свештеника Павла Линицког у тајним хатническим групама, који је на њих имао неограничен утицај. Браћу-монахе Кондрата и Тимофеја (Речку) један од сведока је назвао ходајућим антисовјетским оруђем, којима је и у храму, и около, и на улици, у свим сусретима била једна реченица: „Код свих већ  се види печат антихриста- све што је ново потребно је избегавати“.
Занимљива су за нас и многобројна сведочанства о учешћу у Украјини нелегалних монашких општина и тајним пострижењима и посвећењима; о покушајима организовања у граду Кијеву система кружоока за морално хришћанско васпитање деце и омладине, који су радили у три вида: раднички кружооци-кружооци за самообразовање-дечји кружооци; о тајној делатности монашких братстава, чији су чланови припремали информације о гоњењу свештенства које се противило  митрополиту Сегију, које су слали преко границе;  о проналаску при прегледу код једнога од браће монаха бележнице са списком архијереја, у којем је поред сваког презимена стајала напомена-сергијевац, јосифљанин, агент ГПУ; о тајним скуповима „Хришћанског студентског савеза“, службено заклоњеног од власти, са продужењем свог нелегалног деловања; о стварању читаве мреже путујућих агитатора, првенствено из монаштва, распрострањених по градовима и селима којима се обраћала и позивала ИПЦ. Према сведочењу једнога оптуженог, скитајући монаси и монахиње ради доказивања шта је совјетска власт, оличена Лењином, показујући је као антихриста, обично су слагали из шибице „666“, а затим из тих шибица састављали реч „Лењин“, чиме су доказивали да је Лењин-антихрист.
Истрагом је, такође, запажено то да, ради одвлачења сеоске младежи од комсомола, активирана је делатност  „удружења хришћанске младежи“, са главним задатком због кога је 1929. заједно са пређашњом  борбом против  безбожја и безверја  почела агитација против комсомолства и пионирства, спречавање  масе подмлатка од ступања у њихове редове. Примећујемо да то нису порицали у истрази ни сами окривљени: „Ја, где је год било могуће, говорио сам, да родитељи не би послали своју децу у школу,  да у школама припремају децу да буду безбожници; ишли смо по селима и проповедали међу сељанима, да не би слали децу у школу, јер тамо их уче ћаволским делима, говорили да хришћани треба да се држе старе вере, да се не учлањују у комунисте и комсомолце, јер ти људи продају душу антихристу“; „Сусрећући децу на улици, или у пољу пастире, ја сам их сакупљала заједно, даровала им крстиће и говорила, да они не би слушали учитеље“.
Део оптужених је био присиљен да потпише „признање“ о томе да су руководиоци ИПЦ непрекидно  наметали мисли о неопходности оружаног устанка против совјетске власти уз помоћ брзе интервенције; и  да је то питање неједном расправљано на нелегалним саборима свештенства. Увидом у изводе из одабраних „признања“: „Интервенција ће безусловно бити, и нама је потребно њу приблжити путем завођења маса наметањем мисли о неопходности оружане борбе са бољшевицима: Ми контраревболуционари, и ако не устанемо отворено са оружјем у руци против власти, то ће се показати само толико, да ми нисмо како треба организовани.“
Дајемо такође исказ „сведока“  кажњенога епископа Павла (Кратинова), руководиоца хатническе групе: „Нама се сада налаже обавеза да делујемо свим мерама на вернике, погоршавајући то незадовољство агитацијом, изазивати мржњу према бољшевизму, усађујући им мисли о временима и часу последње битке светла са тамом, и на тај начин, припремајући их да мисле о неопходности смене државног урећења путем његовог свргавања уз помоћ беле емиграције и иностране интервенције ради успостављања Руске монархије.“ Типичан стил излагања чекиста лепо речиво говори о његовом извору. Но, „признајући“ учешће у стварању хатнических група клирици ИПЦ били су принуђени да потпишу и ту оптужбу.
У потврђивању верзије о терористичким намерама руководиоца ИПЦ, истрага је искористила распрострањену међу истински-православним хришћанима, програмску посланицу епископа Василија (Зеленцова), коју су чекисти представили као „циркуларно писмо“. У њему епископ Василије пише о неопходности оснивања и првенственим задацима месних удружења „Пријатеља Господа“, као алтернативе безбожном комсомолу и каснијем обједињавању тих друштава, у уверењу у пуноћу и чврстину њихове преданости Христу, у општи православни „Савез пријатеља Господа“, при чему је било потребно тесно обједињавање поузданих работника хришћанских. Трагом тих писама размотрена је, како идеолошка платформа контрареволуционарне терористичке организације, тако и карактер доказа који су произилазили из њих. На пример, обраћање епископа Василија о организовању борбе свим средствима и снагама за слободу Православља, „борбу речима, делом, мучеништвом, оружјем небеским и оружјем земаљским“, посебно подвлаченим у истрази, представљено је као директан позив на оружану борбу. Или, упозорење епископа Василија о чувању у највећих тајни Православља, о томе да је сваком вернику било неопходно да се поклони Христу пред сваким светим причешћем: „Непријатељима твојим тајну нећу рећи и не дам теби Јудин пољубац“-објашњавало се у истражним списима као одређени ритуал пријема будућих терориста у дубоко конспиративну организацију.
Истрага је поклонила пажњу контактима руководиоца ИПЦ у Украјини са представницима страних амбасада. На суочењу са већ осућеним „сведоцима“ отац Анатолије Жураковски морао је да призна, да је он предао преко амбасаде Пољске материјале о масовним хапшењима и прогонствима клирика и мирјана од 1929-1930. У својим објашњењима он је подвукао да је то урадио на сопствену иницијативу и са великим колебањем. Његово објашњење није изменило верзију истраге и није скинуло кривицу са руководства ИПЦ о шпијунској делатности у корист иностраних монархистичких организација.
Почетком 1931. истрага о активностима ћелија и група филијала ИПЦ у Украјини била је завршена.  У закључку оптужнице наглашавано је да је, ликвидирана контрареволуционарна организација клира ИПЦ обухватала својим ћелијама скоро сву територију Украјине, и да се налазила у тесној вези са, такође, контрареволуционарним организацијама у низу градова и села Савеза, са Свесавезном војно-официрском организацијом, а такође са заграничним монархистичким удружењима. Руководиоци ћелија и хатнических група били су осућени на смртну казну, која им је замењена на 10 година концлогора, а активни учесници на три до пет година концлогора или прогонства.
Враћајући се на изјаве окривљених са испитивања, текстовима њихових посланица, пробајмо да чујемо њихове гласове:

Зар нисмо својим служењем дужни неопходно ометати садашњу власт у њеном раду на сваком кораку? Зар ми можемо одобрити васпитање у савременим школама? Зар да допустимо  класну борбу и угњетавање једне класе другом? Зар да не обзнанимо о свим таквим случајевима и подобним случајевима да не говоримо  својој пастви, да је потребно слушати више Бога него људе? А ако ми затворимо уста своја да ли ћемо тада моћи себе да сматрамо служитељима цркве? Да не будемо као пси који не лају?

Из писма одузетог приликом претреса епископа Павла (Крагирова) упућеног архиепископу Димитрију (Љубимову)



У писмима епископа Дамаскина исказују се мисли о неизбежности  истино-православних да у блиској будућности прећу на нелегалан положај у виду нелегалних организација.
Приказ преписке са епископом Дамаскином (Цедриком)

Карактерну црту групе митрополита Сергија ја сматрам крајње двосмисленом и неопредељеном у судовима и деловању, одсуство моралне стабилности и искрености. Када су митрополит Сергије и  митополит Михаил иступили са својим Декларацијама, мени је постало јасно, да су они спремни одустати од моралних принципа хришћанства, основа Еванђеља. Ја сам убећен да је благо Цркве нераскидиво повезано са унутрашњом чистотом и слободом њеног пута...Познавајући историјску неизбежност социјализма и неизбежност његове борбе са религијом, сматрамо, да ће та борба очистити хришћанство, рушећи његове умртвљене форме...
О. Анатлој Жураковскиј

Непризнавање чињеница социјалне револуције, маштање о царизму у Русији, насилничка полсушност совјетској власти-ето то је политичка и идеолошка платформа која је објединила Лењинградску и Кијевску ћелију.
О. Борис Квасњицкиј

Био сам раније, и остао сам сада монархиста. Совјетску власт нисам признаво и не признајем од како је она разрушила живот у Русији. Верујем да ће бити поново монархија, која ће обновити  живот великој Русији.
О. Антон Орловскиј

Сматрам себе непријатељем  совјетске  власти.  Будући да сам васпитан у монархистичком духу, увек сам сматрао прихватљивијом власт монархије. Увек  сам рачунао на пад совјетске власти и доприносио томе, агитујући код верника против  мера власти..

Архимандрит Серафим (Кравцов)

Царску власт ја претпостављам совјетској, јер је она власт православна, на совјетску власт гледам као на власт сатанску, послату нам од Бога, као казна за грехе.

Игуман Јевстратиј  (Грумков)

Моја политичка уверења, лош однос према револуцији у целини, и лично према бољшевицима. Ако гледам на ствари кроз црквену призму, ја би се у садашње време борио са совјетском влашћу с оружје у рукама.

Јеромонах Варсонофиј (Јурченко)




Мрско и богохулно совјетско-антихристово царство ускоро ће бити унижено и искорењено, руским правоверним царевима предај и подигни трубу Христову.

Из свакодневне молитве монахиње Марије (Гусак)


Лично сам 1930-1931. године писала  митрополиту Сергију, да совјетске власти бацају стотине добрих верујућих људи на глад и смртне муке, кваре милионе дечијих душа, вређају наша религиозна осећања организујући карневале у светим данима...  Гадан и страшан, тај неразумљив бољшевик у ризи убице, немајући у души ни страха Божијег, чак ни  примитивне животињске савести...

Из писма "Суд над бољшевизмом", које је митрополиту Сергију послала Евгенија Лашнјуковска



(Превод са руског: мр Ранко Милосављевић)



[1] Чека (ЧК - чрезвычайная комиссия,руски: изванредна комисија). Скраћеница за тајну полицију Совјетске Русије, чији је службени назив био Сверуска изванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже (руски: Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем). Чеку  је 1917. после Октобарске револуције  основао Феликс Ђержински. Године  1922. се трансформисала у нову тајну службу под називом ГПУ. Реч чекист се, и до данас, у Русији и другим деловима бившег СССР-а , одржала као колоквијални израз за припадника тајне полиције.