"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

03.04.2013.

СХИИГУМАНИЈА МАКАРИЈА (ЧЕБОТАРЈЕВА ) И ЊЕН ПОДВИГ СЛУЖЕЊА КАТАКОМБНОЈ ЦРКВИ


Епископ Гермоген Черниговски и Гомельски


У првом часу ноћи 4. марта (20. фебруара) 2004. године, у 94. години живота, отишла је Господу, Коме је служила од своје младости, схиигуманија Макарија, у свету Марија Ивановна Чеботарјева, рођена 1911.  у монаштву  Максимила, у ризи Маргарита.


Последње две-три године Матушка је почела да слаби, али није престајала да присуствује служби Божијој у Храму. Она се дуго пела стрмим  и  високом степеницама сама, или са малобројнима, када су је постригли у част Светог Митрофана Вороњешког, у схиму са монашким именом Макарија. Благи  и спокојни животни крај ове велике праведнице, подвижнице и исповеднице ( који су и ишчекивали, пошто Матушка последњих недеља је престала да излази из своје монашке келије), изазвали су тугу и жалост  због растанка са њеним многобројним духовним чедима.


Опело матушки одлуслужио сам  по благослову првог председавајућег у Вороњежу, Синода Руске Истински-Правосоавне Цркве, Архиепископа Лазара уз саслужење  са настојатељем парохије  оцем Алексијем  Парлоом и секретаром Епархије јеромонахом Методијем (Гербом)- у Храму, у част Иверијској икони Мајке Божије, после Божанствене литургије у прву Суботу Поста, која је падала у трећи дан од њене смрти (а четрдесети дан пада на дан Свете Пасхе). На опелу смо били захваћени осећањем светле величанствености, већ познатог при опелима многих исповедника Катакомбне Цркве.

Сахрана схиигуманије Макарије обављена је  на гробљу  у селу Гремјачје, око 25 километара од Вороњежа, где су сахрањени многи подвижници и исповедници Катакомбне Цркве, као што су схиепископ Саватиј, епископ Доситеј и чланови њеne породице, међу којима је било још шест монаха катакомбника.


Овде, у  Гремјачју, она се и родила у великој породици благочестивог молитвеника, писменог сељака Чеботарјева Ивана Михајловича и Ане Стефановне Воротњиков, у детињству и младости васпитаваној у манастиру. У породици се чувало предање о томе да, када је отац узео Ану из манастира, узраста од већ 22 године, ради одласка код болесне мајке, и она је горко плакала, њу је свештеник утешио предсказањем: "Не плачи Анјута- ти ћеш у породици имати свој манастир". У породици Чеботарјевих родило се осморо деце, Марија је била пета. Двоје деце је умрло, а Марија је постала трећа по узрасту. Године 1919. Ивана  Михајловича су ухапсили бољшевици, и он је те године умро од тифуса у Рјазану, породица је успела да добије незавршено писмо са назнаком о његовој смрти. Парохијски свештеник благословио је Ану Стефановну да ступи у брак са благочестивим удовцем Алексејем. Било је време глади и тешкоћа, зато је и баћушка благословио благочестивог удовца да оде у породицу Чеботарјевих, која је
живела у великим тешкоћама, да подиже сирочиће. У колхоз нису ушли. Према успоменама  Ане, живела је она са другим мужем  као брат и сестра, а напослетку су примили монаштво, она са именом Анастасија, а он са именом Андреј. Мајка је васпитавала децу при Цркви, у детињству су певали у хору. Учила је Марија у црквено-парохијској школи, до доласка бољшевика, само једну годину.

При крају 20-тих година Марија је, заједно са старијом сестром Наталијом,  добила могућност и родитељски благослов да иде и служи Цркви, Наталија је умрла 2000. године као катакомбна схимонахиња Јулијана. Марија је према савету благочестивих људи бринула о две осакаћене монахиње,  изгнане из манастира,  Триени и Јегудили. Јегудила није могла да хода, а Триена је ишла уз помоћ штака.

Уплашене догађајима грађанског хаоса и црквене смутње, огољеним људским пороцима, нису одмах монахиње поверовале у чистоту и бесребреност замишљене девојке. Питали су о њој поштованог старца и добили одговор, да ју је к њима "Бог послао". Живеле су матушке у стану, у кући власника, у тешким условима, тако што је Марија долазила к њима кроз прозор. Марија је почела допунски  да ради ноћу, на чишћењу градског парка. Ана Стефановна, од детињства срдобољна,  монахињама је послала у  помоћ млађу сестру Марију. Оне су  стражариле у парку, када је  Марија чистила, због  изнемоглености спавала је стојећи, прислонивши се уз дрво, тако да се не разбуди. Деца су питала монахиње: "Зашто је она тако слаба?- Ви је сигурно сасвим слабо храните, зашто?". "Да се не би удала"- шалиле су се монахиње. Од њих је само Јегудила добила невелико парче хлеба. Из стана су морале да се иселе, а оне су у почетку живеле у колиби облепљеној блатом, после су успеле да дозидају и  обезбеде парче земље. Давадесет година бринула се Марија о монахињама и заједно са њима сама се утврђивала у равноангелском служењу и дубокој црквености. Из успомена Матушке: "У 1933. години мене је обукао у  подрасник и благословио  бројаницама јеромонах Јероним. Њега и још неколико људи су ухапсили 1935. године због вере, а после им је суђено, и њих су прогнали, и нестали су они негде, без гласа. Тим поводом и мене су позвали у НКВД. Такође је била ухапшена и монахиња Риена из Покровског манастира, у којем сам ја била на послушању. Ја сам морала да се скривам, због тога што сам наводно живела илегално, и мене  су власти теретиле  зато што нигде не радим. Године 1937. примила сам монаштво од јеромонаха Антонија из Толшевскога манастира. Он  је много пострадао од безбожне власти и био је од ње мучен".

Двадесетих година вороњешка земља је примила крв збора православних мученика. Према успоменама Матушке, после револуције ужасна мучења претрпели су православни хришћани: њих су котрљали у препуним гвозденим бурадима, поливали врелом водом, чупали нокте. Све се то показало када су стигли козаци. Од пострадалих из тог времена она је упамтила јереје Георгија и Митрофана. Свештеномученик архиепископ Тихон и с њим 160 свештенослужитеља пострадали су, како је сада познато, 1919. године".
 
Катакомбни Исповедник јеромонах Иларион (Прот. Јован Андријевски)
Велики духовни утицај на васпитање Матушке и исповедничко формирање њене хришћанске личности, као и код веома бројних катакомбника, учинио је протојереј Јован Ардалионович Андријевскиј. Он је служио многе године код Православних архијереја. Године 1925. свештеномученик архиепископ Петар Звјерев поставио га је за духовника у Вороњежу, и он се активно борио против обновљенаца. Ово је део из успомена о њему, који је записала његова духовна ћерка монахиња Миропија: "Отац Јован  је од 1900. до 1913. био секретар архиепископа Атанасија, био је и мисионар, а године 1913. архиепископ је скончао. После њега у Калугу је био послат архиепископ Тихон, кога су  убили  1919. године. Ето са том двојицом  архијереја он је водио све послове. Напослетку је био ухапшен и провео у притвору, у тамници и логорима и инвалидском дому, са прекидима,  укупно 28 година. Временом, када год би се вратио из затвора, он је служио у подземљу: у Мичуринском и другим местима, али над њим је био стални надзор, и када су приметили било шта, одмах су га одводили у затвор. А када би се ослободио, ишао  је православним епископима: Прокопију и Серафиму, епископима Дамаскину, Парфенију и Митрофану и последњем-епископу Јоасафу у граду Камишину, где је он живео у кућном затвору. Године 1936. владика Јоасаф овластио га је да штити и  чува православље, колико је могуће, и да прима из било којег раскола свештенике да их присаједињује, и наградио га митром..., али он у храму није служио, већ у катакомбама. Потом су га ухапсили, из затвора се вратио тек 1956. године."

Према многим успоменама протојереј Јован Андријевскиј продужавао је духовну везу са протојерејем свештеномучеником Павлом Левашјевим, који је стрељан у Гомељу 1938. године и архимандритом Александром из Мичуринска. Они су образовали духовни центар руководства тајних катакомбних општина Истински Православне Цркве.

Било је и још вороњешких свештенослужитеља, гласовитих  православних исповедника, а затим катакомбника. Из успомена Матушке: "После хапшења Архиепископа Петра, био је код нас епископ Алексиј Буј, али веома кратко. После њега били су у Алексејево-Акатовом манастиру архимандрит Тихон, архимандрит Игњатиј, јереји – Александар, Фјодор, Георгије, Сергије. Све њих, осим оца Александра, убили су и у јаму закопали. И још много верника бољшевици су казнили. Још је код нас био архимандрит Никандр у Задонском манастиру. Он је било лично код патријарха Тихона. Њега су ухапсили, провео је 18 година у прогонству. Вратио се 1943. године, по позиву,  као рођени ујак матушки, које су биле са њим у прогонству, иначе без позива нису отпуштали. Године 1945. се преселио у Вороњеж. Остарео, онемоћао, погурен, понекад је могао служитиЛитургију  и духовно је хранио вернике колико је могао. Монахиње су се постригавале, али не много. Последње три године, није устајао и скончао је 29. децембра 1955. године. Још тридесетих година по општинама, у црквама служили су православни свештеници: јереји Пантелејмон и Емилијан, отац Јован, јеромонах Јероним. Године 1933., једне ноћи, ухапшено је неколико монаха. Све су их осудили. Оцу Пантелејмону дали су десет година, а осталима по осам. Вратио се само отац Јован Склјаров, а остали су без гласа нестали. Остао је још јеромонах Васиан, он је као ђакон побегао из Митрофанскога манастира при обновљенцима, и приступио оцу Јовану Андријевском, после је примио јеромонаштво. Ишао је по народу, сваке ноћи се молио. Њега су 1931. године ухапсили, причало се о њему да су га убили. Још је био у време немачке окупације јеромонах Антониј у селу Угљанка.  Неки монаси  су изградили шталу, ископали испод подрум, у који су поставили Свети Престо и служили Литургију. Отац Антониј је знатан број оних који су то желели постригао у монаштво. Али, живели су они  у  својим  домовима, у свету. Тако се пет година продужило, а 1946. године, ноћу, на Празник Обрезанија, сву братију и мноштво монахиња су ухапсили. Нашао се Јуда, долазио је код нас да се моли, све је слушао и дојављивао њима. Од ухапшених, отац Антоније је уморен, причало се, дотерали су коње, њега су позади привезали, да би он трчао, малтретирали су га на сваки начин, и он је скончао 30. априла 1946. године. Од братије мало ко се вратио, остали су тамо умрли. Ето, тако смо у тим љутим годинама ми живели у непрестаном страху, све су нас строго пратили, и ако би се појавио какав православни свештеник, ми смо га скривали, ишли смо на молитву и за црквене послове само ноћу, ишли на исповест и причешћивали се Светим Тајнама. Њих су, по благославу свештеника, саме монахиње предавале верницима. А било је времена када на видику није било ни једнога свештеника, тако да се по неколико година нисмо ни причешћивали, молили смо се сами по местима."

У ратним годинама Немци су прогнали становнике Вороњежа са десне обале реке, а дом где је живела Матушка са Јегудилом и Триеном срушен је у бомбардовању. Повукле су се оне са свима изгнаницима  у оближња села. Матушка, тада још монахиња Максимила, изнемогла, вукла је на санкама Јегудилу, а поред њих на штакама како-тако  храмала је Триена. Десило се  да су Немци, посадили монахиње на нечије саонице, и брзо их превезли напред. Изгубивши матушке, Максимила је горко плакала не могавши да их види. Али, после два-три дана,  она их је неочекивано сусрела и било је плача и радости у душама  орошеним Христом. Примила их је нека гостољубива удова Наталија Трепалина, са петоро сиротих, и уселила у половину своје куће. Матушка је ишла да чита молитве за покој душа умрлих, и тако је зарађивала намирнице за њихову оскудну исхрану. Овде у селу  Девица  Хахољскога округа, могуће је у годинама рата, до 1952. године, маушке Јегудила и Триена отишле су Господу, испуњене надом, вером  и смирењем.

Испунивши свој подвиг бриге о матушкама, сестра Максимила отишла је у послушање код схимонахиље Максимиле, духовном чеду оца Јована Андријевског и живела је с њом. То је била подвижница врло високог духовног живота, родом из Москве, у свету Марија Сергејевна, презимена непознатога. Високо образована девица, угледног порекла, изабрала је пут хришћанског подвига, ступивши у духовни брак са удовцем, васпитавала је његову кћер и затим заједно са братом-мужем, усмерила ћерку у манастир, кренули су они да се спашавају подвигом:- он је примио монаштво, а она са двема својим  следбеницама ушла у Нови Јерусалим. Одатле су оне прешле под духовно руководство владике Тихона Никанорова у Калугу, а затим га пратиле при његовом назначењу  на Вороњешку катедру, молиле се у Сабору и чистиле у њему. Следбеница свештеномученика архиепископа Тихона, она је потом постала духовним чедом свештеномученика архиепископа Петра (Звјерева), који је  постригао њу и једну од њених сапутница у ризу, како је казивала сама Матушка Марионила. Трећа од њих је била јуродива. После хапшења владике Петра она је била под руководством оца Јована Андријевског.  Последњих 25 година живота она није владала ногама, седела је, живела је у строгом подвигу, наставила је да теши катакомбне монахиње и мирјане, раскринкавала је сергијанску цркву и богоборачку власт, помагала сиромашнима, продирала је у дубину људских душа. Схиму је примила од свештеномученика јеромонаха Антонија.

Заједно са  старицом схимонахињом Марионилом живела је њена послушница Анастасија, касније схимонахиња Агнија, која ју је и заменила у подвигу старешинства и руководства животима монахиња. Године 1943. вратио се из прогонства архимандрит Никандр, и он је постригао 1952. године, на Празник Ваведења, сестру Максимилу у ризу са именом Маргарита, с којим је она постала добро позната много година у Руској Заграничној Православној Цркви. А схиигуманија Марионила је отишла Господу  те 1952. године, предсказавши да ће се ускоро вратити отац Јован Андријевскиј и да ће га сачекати са иконом Свете Троице. Према сећањима, тада нису могли замислити да  се то може десити, али када се то предсказање десило 1956. године, са посебном ганутошћу су  почели да  се сећају  те угоднице Божије.
Године 1955-1956. у Вороњешку област се вратила из прогонства и затвора велика група исповедника Тихоновског свештенства. Митроносни протојереј Јован Андријевскиј, озарен епископским благословом Новомученика и Исповедника Руских, установио је те године Вороњешки Управни центар Истински Православне Цркве. У насиљем сломљеном телу, у немоћи његовој телесној, Божја сила је свршавала. Њима су у молитвено општење придодати јеромонах Анувиј (Андреј Антонович Капинус) кога је рукоположио свештеномученик Дмитриј Гдовски, отац Јован Склјаров, отац Јован из Туле, отац Јован из Касторне, отац Фјодор Гончаров из Гомеља. Отац Јован Андријевскиј примио је монашки постриг од јеромонаха Анувија са именом Иларион, затим  је сам постригао у схиму оца Анувија, са именом Амвросиј. Примио је постриг у ризи отац Јован из Туле, такође са именом Иларион и отац Јован Склјаров са именом Игњатиј. У молитвеном општењу са њима био је у далеко познати отац Михаил Рожденственкиј, који је живео 1957. под надзором у Брјанској области, који је хтео да се лично сусретне са оцем Иларионом, али није могао.  Од последица преживљавања лењинградске блокаде  отац Михаил је био скоро слеп, али је после операције оздравио. У општењу са Вороњешцима био је и кијевски катакомбни свештеник отац Владимир, који је умро 1960. године. Отац Никита Лехан из Харкова дошао је у Вороњеж одмах после смрти оца Илариона. Могуће је да је у молитвеном општењу са Вороњешким Центром био јеромонах Филарет из Хорола, Полтавске области, који је живео тамо после рата у кућном затвору и под строгим надзором, али је успевао да служи и дели Свете Тајне многим катакомбним групама. До рата он је био у молитвеном општењу са протојерејем Павлом Левашјевим и мичуринском групом, коју је отац Јован Андријевскиј добро познавао.  Било је још тихоновских свештеника, о којима је мени мало познато. Са временом сећање о њиховим подвизима, по Јеванђелским речима Господњим  о светионику, биће откривено свима оним  којима се није помрачило духовно око.

Иако се затварају сада пред нама, једна за другом, последње Живе Странице историје Катакомбне Цркве-срца Њених Исповедника, али Господ наш, који је Сам Истина, откриће Својим Промислом, све, у мери колико нам буде потребно, да би ми наставили, исправили заблуде, растерати клевете и најавити истинске његове изабранике.

После 1955. године, код оца Илариона Андријевског нагрнуло је са свих страна веома много отпуштених из прогонстава и логора, православних, који су тражили истинско свештенство, које је сачувало канонско прејемство. Отац Иларион није канонски православно признао активног епископа Антонија Голинског-Михајловског, иза кога су стајала многа очигледна, од њега допуштена, нарушавања, а после више пута предлаганих сусрета, сам епископ А. Голинскиј се сваки пут склањао.  Зато, са рукоположеним епископом А. Голинским, Вороњешци никаквог општења нису имали. Данас је познато, да је он рукоположен од православних архијереја, али без обзира на то, према многобројним сведочењима, умро је Голинскиј као сергијанац, помиривши се са Московском  патријаршијом. Теодосиј Бахметјев није био познат оцу Илариону и оцу Амвросију. Њему су се обраћали Вороњешци тек после смрти оца Илариона, када је он радио као стражар  у граду Краснојарску, и нису га признавали. Ни многе друге катакомбне цркве га нису признавале, на поример на Алтају, како ми је казивала рођака свештеномученика архиепископа Амфилохија, која је живела  почетком 1990-тих година под Барнаулом. Сведочанства о његовом рукоположењу у чин архијереја противуречни су, а и његова духовна чеда се споре међу собом око тога ко га је рукоположио, а ко га је од њих погубио. Најверније сведочење , како се мени чини, да је он умро у граду Витебску, у породици јединог рукоположеног свештеника Александра Колјужнова, за кога казују да се двапут женио. Умро је од јаке прехладе, пошто га је сакривао у хладној згради, у време мраза, на дуже време, душевно болестан човек, који је живео у тој породици.

Отац  Иларион био је под сталним надзором власти,  која га је сматрала  "тврдоглавим".  Године 1961., 26. јуна (13. јуна по старом календару) после тешке болести, коју је добио у затвору, отац Иларион је отишао Господу. Умирући, он је рекао: "У свему сам грешан, али ни за јоту нисам одступио од православља." Према успомени Матушке, недељу дана пре смрти, он је позвао схиархимандрита Амвросија и рекао му, да у време Црквеног раскола канонска нит није била прекидана, а прејемство је предао њему:  "... а шта ће се са мном догодити-остављам  Вама до појаве Православног Епископа, а тражити је потребно!"- и ставио на њега свој крст.

Схиархимандрит Амвросиј поживео је после тога пет година, стално праћен од власти, и изненада умро на Празник Покрова Божје Мајке, 1966. године.
 
схијеромонах Амвросиј (јером. Анувиј Капинус)
На вороњешком гробљу у једној огради сахрањени су архимандрид Никандр, јеромонах Иларион, схијеромонах Авросиј. Истински православни не заборављају њихове гробове.

Од 1952. женском монашком  заједницом  руководиле  су  по, благослову , у почетку оца Никандра, затим оца Илариона,  васпитанице схимонахиње Мариониле, старице схимонахиње Агније. Она је живела у селу Усману са својим  послушницама мати Маргаритом и монахињом Олгом. После смрти оца Амвросија сви њима познати свештеници су почели умирати, и оне су затим отишле код оца Фјодора Гончарева у Гомељ. Монахиња Олга је почела показивати незадовољство оцем Фјодором. Између матушке Маргарите, коју је одликовала дубока црквеност, и мати Олге, почело је  ницати неслагање. Приметивши то и предвиђајући будуће несагласје, пред своју смрт 1971. године, 28. априла, схимонахиња Агнија поделила је управу заједнице на две групе: матушки Маргарити и матушки Олги.

У Гомељ, оцу Фјодору, Матушка је са чедима ишла до његове смрти 1973. године. Затим је ишла код јеромонаха Филарета у Хорол, затим оцу Никити у Харков, а после њега  оцу Михаилу у Санкт Петербург.

После смрти оца Михаила 1988. годије, Матушка је примила одлуку  о присаједињењу Руској Заграничној Православној Цркви митрополита Виталија преко архиепископа Лазара Журбенка.  Овде је потребно укратко рећи о очигледној непромишљености тих, што  примају  свесну клевету (започету од духовно искварених лица) о томе, да је Вл. Лазар примио Епископство, да би обманом одстранио  друге кандидате из  катакомбника. Ни отац Михаил, нити отац Никита, због своје пастве нису се одлучивали да приме Епископство од Руске Заграничне Православне Цркве, међу којима је тобоже  био одушевљен Вл. Лазар, да, упркос у то време физичкој немоћи, не би могао да понесе тај тада тешки крст. Више од тога, отац Михаил је лично добро познавао Владику Лазара још као Феђушку Журбенка, и веома је хтео да се њему присаједини. Мени је сведочила о томе велика подвижница, стара катакомбница и врло блиско чедо  оца  Михаила, девојка Улијанија из села Столбун, Гомељске општине, са којом је он упорно  обилазио своја белоруска и брјанска чеда. Препрека је била само противљење извесне Александре Фјодоровне Пантјушине, која се недавно представила Господу, која се највише бојала да придошлице у Русији, могу представницима Руске Православне Заграничне Цркве организовати ухођење и открити тајну заједницу, и отац Михаил није чинио то, желећи мир са Санкт Петербуршком заједницом, помињао је на проскомидији Епископат РПЗЦ. А после смрти оца Михаила она је сама, увиђајући да су наступиле извесне слободе и да не постоји опасност од хапшења, пришла са заједницом Владици Лазару.
 
Катакомбни Исповедник протојереј Михаил Рожденственски
Занимљиво би било још нешто рећи о мање познатим многим  катакомбницима, што је сада  веома корисно  за трезвене умом и смирене срцем  изнети чињенице и појединости о скривеном животу Катакомбне Цркве. Отац Михаил Рожденственскиј, отац Никита Лехан и други имали су неко време општење путем преписке са архиепископом РПЗЦ Леонтијем Чилијским (Филиповичем). Слали су њему исповести, добијали молитве за резрешења и епитимије, тражили обавештења о  неколико руских архијереја и рукоположених свештеника у Русији. Ту везу је, по благослову, установио  и одржававао шифрованом преписком преко Атона Фјодор Журбенко. Тада је био предузет покушај оца Михаила и оца Никите да се присаједине Руској Заграничној Православној Цркви, који нису стајали иза прекида везе при преласку архиепископа Леонтија у Аргентину.
 
Катакомбни Архиепископ Лазар Журбенко
Промислом Божјим, Фјодор Журбенко, у младости у тајном монаштву Теодосиј, на Кубану се био блиско и поверљиво  познавао са истомишљеником и  сатајником свога духовног оца катакомбног старца јеросхимонаха Теодосија (Кашина)- грчким атонским архимандритом Јевгенијем, који је био захваћен револуцијом и није се могао вратити на Атон, одакле је дошао у Русију ради сакупљања прилога,  а завршио у совјетским логорима. Касније, искористивши то што су Совјети замењивали Грке за неке политичке активисте, успео је да се врати на Атон. Временом  ћемо се  потрудили да објавимо документа , који ће осветлити те и многе друге догађаје.

Дубока црквеност Матушке схиигуманије Макарије, одредила је  њене  подвиге  служења Катакомбној Цркви, предато јој поукама Отаца и монашког чина, који су били тело од тела Руске Помесне Цркве, благодатно су је водили, њу, њене вернике и духовна чеда,  Промислим Божјим, кроз све смутне периоде живота Цркве Христове у Русији.

По благослову архиепископа Лазара и Синода РПЦЗ деведесетих година Матушка је легализовала своје право и на делу земље, и принадлежности, заједница је подигла црквени дом са Храмом у част Иверске иконе Божје Мајке на другом спрату. Храмовна икона, смештена је у олтарском иконостасу заједно са месном, која је у дореволуционарним временима већ била посебно поштована. И само место припадало је тада Вороњешком подворју Оптинског манастира. Из мноштва братства памте монаха Козму. Живела  је овде и монахиња Александра, која је и наручила да се изради икона Иверске Мајке Божје у Пантелејмонском атонском манастиру. Касније је икону, део  дома и земље, почела користити монахиња Евпраксија, завештајући своје имање  Матушки. У ратним годинама, у бомбардовању, кућа је срушена, а икона је била потпуно неоштећена међу разрушеним  зидовима, као у ниши. После молитви пред том иконом дешавали су се многи случајеви чудесних благодатних помоћи.

Последњи ноћни час земнога живота Матушке одвојио је четрдесети дан Часнога суда и воље Господа од Првога Дана Пасхе и поставио је пред дан Празновања Иверске иконе Божје Мајке, давајући наду да ће бити представљена Царици Небеској.
Последње године Матушка је  веома губила снагу, али је била потпуно трезвена умом и прекрасно ју је служило памћење, што се у тим годинама сматра знаком Божје благодати. И Господ је сачувао њу као свој Светионик, до момента утврђивања  трајне Црквене грађевине повратком у Русију канонског управљања Синодом Руске Истинске Православне Цркве, вери коју је она завештала својим духовним чедима.

Чак и смрт Праведника Божјих, нама се показује  као реч Господња.

(Превод са руског: мр Ранко Милосављевић)