"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

05.09.2013.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК :ПУТ КА СПАСЕЊУ

Топла препорука за ову душекорисну књигу
"КАДА ДУШУ ПОСЕТИ БЛАГОДАТ:

Стање у које доспева душа приликом благодатног пробуђења слично је многим природним стањима, са којима се, ипак, не би смело мешати.
1. Када га посети благодат, човек запада у једно мучно стање жалости и незадовољства собом и својим положајем. Ипак, овде није посреди чамотиња. За чамотињу одређеног разлога нема: човек се жалости и тугује, а да притом ни сам не зна откуд и због чега. При благодатном пробуђењу, напротив, постоји разлог због кога се жалостимо - жалостимо се због тога што сами ожалошћујемо Бога и оскврњујемо себе. Оно је печал душевна а ово - духовна. Оно - печал мрачна која кињи и убија, због чега се каже " мори га туга", а ово печал која враћа у живот, буди и ободрује. У нашем свакодневном животу много је таквих неодређених туговања и свако има своју нијансу.
Особитог помена међу њима вредни су туговање за небеском Отаџбином, дубоко осећање ненадовољивости ничим створеним и осећање најдубље духовне глади. Овде је у питању један чисто природан покрет нашег духа. Када се страсти мало-помало утишају и замукну, дух ка Небу уздиже вапај који му се разговетно буди у срцу, јаук због тегобног и понижавајућег стања у коме га држе и због тога што га не хране оним чиме би требало но га киње глађу.
То је заправо чежња за Отаџбином, оно уздисање које је Апостол чуо и у свеколикој творевини Божијој. Али, ни то још увек није и - благодатно пробуђење човеково. Реч је само о једном од природних кретања или стремљења нашега духа, које је по себи немо и бесплодно. Благодатно пробуђење, пак, на човека силази, преносећи му с
воју светлост и живо(тн)ост.
2. При благодатном пробуђењу дух се у себи ломи и буде се немири савести човекове. Ипак, ова "грижа савести" нипошто није она уобичајена љутња на самога себе због мањих или већих промашаја у сопственом животу. Ми се "гриземо" када кажемо или учинимо ово или оно и уопште у свим оним приликама у којима се деси, како се то каже, да се осрамотимо и када чак говоримо "ах, то је права срамота!". Али, то није онај глас савести који у духу чујемо у стању облагодаћености. Тамо човек има у виду само себе и своје односе у свету пролазности, а овде, напротив, себе и све пролазно заборавља и види само Бога Кога је ожалостио и своје односе са вечношћу, које је сасвим нарушио. Тамо се бори за себе и људске норме, а овде за вољу Божију и славу Господа свога. Тамо жали што се обрукао пред људима, а овде се жалости што се осрамотио пред Богом, а до људи и њихових мишљења, на чак и целог света - не држи. У оном првом случају жалост је безутешна, док се у овом другом ублажава извесном утехом. Јер, свеколики ослонац тамо су - он сам и други људи, тако да када му тај ослонац, униште, он више нема коме да се окрене, док је овде све до Бога, од Кога се не може очекивати да нас одбаци и у кога се човек узда. И наше уобичајене "грижње" душевне, што смо се обрукали пред људима, опонашају деловање истинске савести, па се чак може рећи да су и оне такође дело савести или савести изопачене и у своме достојанству сасвим унижене. Заједно са духом таква савест пала је са некада јој својствене висине, из области духовне, и, павши у руке и под власт голе душевно-биолошке стране човековог бића, почела да служи искључиво земаљским циљевима и постала, такорећи, савест осветовљена (посветовњачена), која јаче осећа увреду нанесену човеку него ли увреду нанесену Богу.
3. У благодатном пробуђењу срцу се даје да осети најбољи, најсавршенији и најрадоснији живот. То, ипак, нипошто није оно што бива код људи који осећају буђење неких светлих порива и најблагороднијих стремљења (што бих назвао покретом идеја). Ове појаве сличне су онима које човека узносе изнад уобичајеног поретка ствари и нагоне да оствари оно што му сугеришу, али се са њима у усмерењима и циљевима далеко разилазе. Јер, док нас једне усмеравају ка некој нејасној области, друге нас окрећу ка Богу и у Њему нам откривају наше успокојење и омогућавају нам да га предокусимо. У овом случају циљ је - живот у Богу са вечним блаженством, а у оном - нешто што је, разуме се, вазда узвишено и сасвим изузетно, али о чему се заправо ништа више не може рећи осим да је "нешто".
Најупадљивија разлика међу овим поривима је у томе што се после извесног времена последњи прекидају и што делују појединачно: код једнога се буди ова страна његовог духа, код другог она. Благодатно пробуђење, пак, обузима читав дух са свих страна и, доводећи га до циља, надовољава га или му омогућава да предокуси пуно надовољење. Пориви највиших стремљења духа остаци су Божијег лика у човеку, остаци Његовог разбијеног лика, па се зато и испољавају појединачно, као зраци разбијени и расејани на све стране. Потребно је, дакле, те зраке сабрати уједно, да би се усредсредили (концентрисали) и да би се у њиховој жижи образовао јединствени зрак који има моћ да ужеже огањ. До тог, да тако кажемо, усредсређивања зракова духа човековог, који је по себи јединствен, али животом разбијен на многе делове душине, и долази деловањем благодати - благодат тако ужиже у човеку огањ духовног живота, и притом овога не оставља као равнодушног посматрача но га управо доводи у стање благотворног унутарњег изгарања. Такво сабирање духа уједно подударно је са човековим осећањем Божанства - онда се и рађа живот. Као што се ни у природи живот не јавља док силе њене делују разбијено, но живо биће, нпр. биљка, настаје тек пошто их виша сила уједно сабере, тако бива и са духом: док његове тежње избијају раздробљено, час ова час она, једна на ову страну друга на ону, у духу човековом нема живота! Али, када виша, божанствена сила благодати Божије сиђе на дух и слије сва његова стремљења у једно и у том једном их држи, тада се и ужиже огањ духовног живота у човеку.
По таквим знаковима лако је разликовати благодатно пробуђење од уобичајених појава духовног живота код човека, што је важно да га не бисмо са њима помешали и, пре свега, да не бисмо пропустили да га искористимо за своје спасење. То особито треба да знају они на које Божија благодат почне да делује и да томе нису претходили њихови сопствени напори, и не делује неком посебном снагом. Стање пробуђености не може да измакне нашој пажњи, али се може десити да на њега не обратимо дужну пажњу и да, оставши у њему неко време, опет паднемо у врзино коло својих уобичајених душевних и телесних покрета. Пробуђење не довршава дело грешниковог спасења, но га само зачиње и после њега човеку предстоји труд над самим собом и то веома тежак труд. Уосталом, све што овде сиада врши сс на двсма прекретницама човекове слободе: с почетка у његовом кретању ка самоме себи, а потом, у кретању од себе ка Богу. Првим кретањем човек васпоставл.а изгубљену власт над собом, а другим себе приноси Богу као слободну жртву свеспаљеницу. Првим долази до решености да остави грех, а другим се приближава Богу и даје обећање да ће припадати Њему Једноме у све дане живота свога."