"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

28.11.2013.

ПРЕПОДОБНИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ

Свети Пајсије Величковски се родио у једном руском селу у XVIII веку. Он је од најраније младости заволео чистоту и простодушност, разликујући се по свему од остале деце свога узраста. Читање Житија Светих је у његовој души разбуктало чежњу да напусти овај свет и постане монах.
Као младић био је послат на школовање у Кијев. Тамо је наставио да чита и подражава животима Светих, тако да се временом све мање занимао за овосветско образовање. Он је због тога потпуно запоставио учење и управитељ школе је од Пајсија затражио објашњење за рђаво учење. Пајсије, који је иначе увек био стидљив и скроман младић, одговорио је управитељу сасвим отворено, говорећи:
"Први разлог је тај што намеравам да постанем монах, а знајући да не знам када ће ми доћи смртни час, желим да постанем монах што је пре могуће. Други разлог је тај што од тог спољашњег учења не видим никакву корист за душу, јер учим само о паганским божанствима и 'мудрацима'. Од свог премногог познавања паганске мудрости данашњи људи духовно потпуно ослепеше и одступише са правога пута. Пагански 'мудраци' говоре високоумне речи, а у душа им је пуна мрака и незнања, и сва им је мудрост само на језику. Не видећи никакву корист од таквога учења и бојећи се да ће ме оно покварити, престао сам да учим".
Видевши да је млади Пајсије одлучан да истраје у својој одлуци, управитељ га је немилосрдно казнио.
Пајсије је, у својој чежњи за монаштвом, пролио многе сузе молећи се Богу да га упути на прави пут. У то време његову душу је захватио пламен чежње за поклоничким путовањима по светим местима. Пајсије напушта школу и Кијев, и почиње да лута, гоњен тугом своје душе, као бедни туђинац који у овом свету трага за својом Небеском Отаџбином. Пајсије иде од манастира до манастира, и после многих разговора са светим старцима и монасима, доноси одлуку да постане монах.
Међутим, Пајсије ускоро схвата да живот у манастиру није прави пут за њега, јер је манастир у коме је живео био искварен лицемерјем, а Пајсије је свим својим бићем жудео за чистотом неисквареног и нелажног монаштва. Опет је почео да лута, опет тужна срца, не налазећи оно за чим је трагао, али сада је барем био оно што је одувек желео да буде - монах.
Током својих трагалачких лутања, Пајсије чу да његова мајка јако пати што је он постао монах. Пајсијева мајка није могла ни да једе ни да спава, већ је дан и ноћ јадиковала, уништавајући тако свој живот. Једном приликом Пајсијева мајка зачу глас који јој рече: "О, несрећнице! Шта учини? Уместо да љубиш Господа свога и Творца свим срцем својим и свом својом душом, ти си заволела Његову творевину, свога сина, више него Творца, и због своје безумне и богопротивне љубави изабрала си да се убијаш глађу, због чега ћеш заслужити вечну казну. Треба да се угледаш на свога сина, да се и ти одрекнеш овога света и свега што је од овога света и постанеш монахиња. Таква је воља Божија". Пајсијева мајка одмах отиде у женски манастир где прими монашки постриг, и ускоро се упокоји са миром Божијим у души.
Лутајући у потрази за духовником који би могао да га подучава невидивом духовном животу, Пајсије је пропутовао сву Јужну Русију и Румунију. Своје трагање је окончао на Светој Гори, маленој монашкој држави која се налази на североистоку Грчке, на полуострву Халкидик, окруженом Егејским морем. Света Гора, света земља посута бројним манастирима, била је место на коме је Пајсије пронашао истинску духовну утеху. Пајсије је непрестано трагао за духовником који је искусан у монашком животу, који добро познаје Свето Писмо и учење Светих Отаца, и који живи истинским усамљеничким животом, у тиховању и сиромаштву, и коме би могао да се преда у потпуној послушности за спас своје душе. Али, још увек таквога није налазио.
Пајсије се настанио у малој келији, где је почео да живи тешким подвижничким животом поста, глади и жеђи, молитве и суза. Прошао је кроз многа искушења, страдајући и душевно и телесно. Његов пост се састојао у томе што је јео само суви хлеб и пио само воду. Његово сиромаштво је било потпуно. Није имао чак ни чисту преобуку. Носио је стално једну исту, прљаву одећу коју је повремено крпио. У својој љубави према Истини Божијој, Пајсије је својеручно преписао многе светоотачке књиге о духовном животу. Пајсије је преписивао књиге, стојећи за сталком за читање Јеванђеља да би, на тај начин, предупредио дремеж и губљење умне сабраности. Он је, на тај начин, развио дубоко разумевање духовнога живота. Још увек није имао духовника, али је почео да схвата да је заправо пронашао духовника за којим је толико трагао. Тог духовника нашао је у древним Светим Оцима и то кроз читање њихових списа.
После неког времена, које Пајсије проведе у овим подвизима, дође му известан млади монах по имену Висарион. Тај монах је изразио жељу да живи са Пајсијем и од Пајсија прима поуке о духовном животу. Пајсије му одговори овако: "Брате! Примораваш ме да кажем нешто тужно што ће изнова продубити бол мога срца, зато што и сам, такође, са много труда и жалости, трагах за духовним учитељем и не нађох га. Када је Христос отишао у пустињу, одбацио је сатану постом, смиреношћу, сиромаштвом, бдењем и молитвом. Христос се супротставио сатани Светим Писмом. Христос је извојевао победу над предводником наше (пале) природе, научивши нас како да га побеђујемо и давши нам моћ да то чинимо. Свако ко следи свог Господа на тај начин, у понизности и љубави, и прихвата послушање да се на тај начин односи према другим душама и да их подучава Господњим заповестима, прима од Господа, због свог смирења, моћ да побеђује све страсти".
Монах Пајсије је објаснио младом монаху да ни сам није успео да нађе духовно искусног учитеља те да је стога почео да трага за највећим од свих духовних учитеља - за Самим Христом Богочовеком.
Два млада монаха, Пајсије и Висарион, живели су и духовно узрастали заједно, једнодушни у свему. Да би научили да одсецају своју вољу и задобијају Божију вољу, Пајсије и Висарион су уредили свој заједнички живот тако што су увели правило узајамне послушности у свему.
Међутим, нису дуго могли живети таквим мирним животом, угодним Богу и корисним души. Ускоро су са свих страна почели да долазе и други монаси који су трагали за нелажним манастиром и истинским монашким животом. Тако је у светогорској дивљини изникла монашка заједница, која је изабрала монаха Пајсија за свог духовника. Пајсије је читавог живота трагао за духовником, а сада је и сам постао духовник, који је водио и штитио своје монахе.
Број монаха који су се сабрали око Пајсија је, временом, толико нарастао да је он одлучио да оснује још један манастир, али сада у Румунији. Пајсије је повео са собом неколико ученика и основао нови манастир у дивљини Молдавије која се налази на северу Румуније. И што се нови манастир више разрастао, саможртвени подвизи Пајсијеви су се увећавали. Он је читаве ноћи проводио на молитви, проливајући сузе и молећи се за своју духовну децу, и преписивајући дела Светих Отаца. Манастир је све више растао тако да су Пајсијеви монаси, временом, калиграфски преписали велики број ретких духовних списа. Захваљујући том Пајсијевом саможртеном подвигу свет је добио чувени зборник светоотачких поука о духовном животу познат под именом Филокалија или Добротољубље.
Пајсије је наставио свој уобичајени подвижнички живот, а час растанка душе од тела се све више приближавао. Бог је Пајсију открио дан у који ће се упокојити, тако да је он почео да се припрема за одлазак из овог света и улазак у Царство Божије. Упокојио се у дубокој старости, проживевши свој богоугодни живот у молитви, тиховању и подвижничким трудовима. Његови монаси су на дан његовог упокојења били радосни, јер су знали да је Пајсије живео као Светитељ Божији, али и тужни јер су се - и поред тог знања - осећали као сирочићи.
Тако се окончао земаљски живот још једног истинољупца Божијег, који - живећи љубављу према Истини Божијој - није умро, већ живи у векове векова.  

Кратко излагање мисли које наводе на покајање
Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дуг живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волелла спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено – прим. прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење. О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство Небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и
безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о томе како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.
    
(беседа из књиге "Пољски Кринови")