СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе:
Блаженство душа невиних
Бог, који Вам је послао жалост, нека дарује и снаге за одважно и благодушно подношење жалости. Блажени они који одлазе непорочни из овога света, испуњеног греховним саблазнима. А саблазни непрестано расту, умножавају се у свету, и чине спасење све тежим. Света Црква упокојену децу не испраћа из овога света у свет вечни, тужним песмама, већ песмама радости. Она сматра њихово блаженство истинитим: њене молитве приликом погребења деце не говоре о неизвесној судбини човека после смрти, као што говоре о њој дирљиво и тужно при погребењу одраслих. Ове молитве и умољавају од Бога упокојење
почившег детета (јер никаква чистота човечија, сама по себи, не може да буде достојна небеског блаженства, оно је дар Божји), и признају да је то упокојење дато, почивше дете већ називају блаженим. Деца у краткотрајном пребивању на земљи избегавају све што лишава блажене вечности. Успевају да испуне све што доноси блажену вечност: омивају се од прародитељског греха и спајају се крштењем са Христом, сједињују се с Њим у једно, причешћивањем Његовим Телом и Крвљу и са њима сједињеним Божанством Његовим. Не стигавши да омовење оскврнаве ни свештено омовење, ни најблаженије сједињење с Богом, они одлазе из овога пустошног света, иду природно тамо где припадају. Ми одрасли нисмо те среће: бела одежда душе, у коју се облачимо крштењем, бива упрљана у току земаљског живота нашег безбројним мрљама, а сједињење с Богом раскидамо прељубничким сједињењем с грехом. Зрели узраст и искуство требало би да нас учине савршеним, али ми губимо и оне драгоцене особине које смо имали када смо били деца. Наше душевно стање постаје толико погрешно, лажно, сложено, да Јеванђеље, призивајући нас на исправљање, назива то исправљање обраћењем, као да је из незнабоштва или мухамеданства. Оно нам заповеда да се обратимо и дођемо у оно стање у коме смо били као деца "Заиста вам кажем, сведочи оно, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". Ове мисли могу да утеше Вас, мајку, која рида за блаженим дететом које је отишло одавде у вечност кћери Вашом. Покорите ум и срце Ваше вољи Божјој, премудрој и свеблагој, у тој преданости наћи ћете спокојство и утешну радост за душу Вашу. Бог је узео љубљено дете Ваше на Небо, а заједно с њим понео је онамо Ваш ум и срце. Тамо је добро
ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе:
Блаженство душа невиних
Бог, који Вам је послао жалост, нека дарује и снаге за одважно и благодушно подношење жалости. Блажени они који одлазе непорочни из овога света, испуњеног греховним саблазнима. А саблазни непрестано расту, умножавају се у свету, и чине спасење све тежим. Света Црква упокојену децу не испраћа из овога света у свет вечни, тужним песмама, већ песмама радости. Она сматра њихово блаженство истинитим: њене молитве приликом погребења деце не говоре о неизвесној судбини човека после смрти, као што говоре о њој дирљиво и тужно при погребењу одраслих. Ове молитве и умољавају од Бога упокојење
почившег детета (јер никаква чистота човечија, сама по себи, не може да буде достојна небеског блаженства, оно је дар Божји), и признају да је то упокојење дато, почивше дете већ називају блаженим. Деца у краткотрајном пребивању на земљи избегавају све што лишава блажене вечности. Успевају да испуне све што доноси блажену вечност: омивају се од прародитељског греха и спајају се крштењем са Христом, сједињују се с Њим у једно, причешћивањем Његовим Телом и Крвљу и са њима сједињеним Божанством Његовим. Не стигавши да омовење оскврнаве ни свештено омовење, ни најблаженије сједињење с Богом, они одлазе из овога пустошног света, иду природно тамо где припадају. Ми одрасли нисмо те среће: бела одежда душе, у коју се облачимо крштењем, бива упрљана у току земаљског живота нашег безбројним мрљама, а сједињење с Богом раскидамо прељубничким сједињењем с грехом. Зрели узраст и искуство требало би да нас учине савршеним, али ми губимо и оне драгоцене особине које смо имали када смо били деца. Наше душевно стање постаје толико погрешно, лажно, сложено, да Јеванђеље, призивајући нас на исправљање, назива то исправљање обраћењем, као да је из незнабоштва или мухамеданства. Оно нам заповеда да се обратимо и дођемо у оно стање у коме смо били као деца "Заиста вам кажем, сведочи оно, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". Ове мисли могу да утеше Вас, мајку, која рида за блаженим дететом које је отишло одавде у вечност кћери Вашом. Покорите ум и срце Ваше вољи Божјој, премудрој и свеблагој, у тој преданости наћи ћете спокојство и утешну радост за душу Вашу. Бог је узео љубљено дете Ваше на Небо, а заједно с њим понео је онамо Ваш ум и срце. Тамо је добро
Нема коментара:
Постави коментар