"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

25.06.2014.

Преписка двојице краљева
























Својеручно писмо Николе Првог Петровића Његоша Петру Првом Карађорђевићу и одговор краља Петра марта 1914. године



Другог марта 1914. године краљ Црне Горе Никола Први упутио је краљу Србије Петру Првом следеће својеручно писмо:
 
„Ваше Величанство, 
драги Брате и Зете Мој!

Послије толиких патњи, невоља и мука нашега народа Бог је милостиви досудио да га видимо данас ослобођена испод турског јарма, срећна, увеличана и у братској љубави загрљена.
Нека је зато и сад и вазда Свевишњем слава и хвала!
Наш је народ у овоме прошлом рату (Други балкански рат – пр. пр.) био као вазда храбар и издржљив и свјестан задаће коју је славно извршио.
Слава Нашем Српском Народу који је са одушевљењем и са смјелошћу устао и кренуо путевима које смо им ми Ваше Величанство и Ја означили! А да се томе народу пуном врлина у неколико одужимо, мислим, Драги Ми брате, да бисмо то најбоље извршили кад бисмо ставили тврд темељ једном споразумном раду.
Ми смо обојица већ људи у годинама, те нам дужност налаже да наш народ и наше нашљеднике оставимо након Нас на једној тврдој подлози – за њихов живот, за њихово благостање, за њихову безбједност – и за очување насљедства, које им остављамо како би тим начином лакше могли приступита остварењу осталих националних завјета.
Што скорији наш споразум у том правцу био би користан објема странама. Пријака је потреба сагласити се на темељу независности и једноправности наших држава и династија у обиљежењу дужности према заједничком задатку у војничком, дипломатском и финансијском пољу.

ЗА  СЈЕДИЊЕНО  СРПСТВО

Уредимо ли све ово, Драги Ми Брате, за Нашег живота, толико ће нам олакшати души и уморним животима, на раду око добра и среће нашег народа!
Јест, оставићемо тако Нашим синовима једно душом сједињено и сложно Српство, богато плодним равницама, испријеплетано ријекама и шумама, богато рудама, а купано Сињим Морем, нашим слободним српским морем.
По том пространом Српству, најљепшем крају свијета, шириће се на стотине хиљада једрих српских момака, да све то очувају и радом и културом прољепшају и обогате.
Не само наш народ из Србије и Црне Горе споразуму ће се томе обрадовати, него и она још неослобођена браћа српска, па и цијело Југословенство, и у нади једне опште заједнице, душу ће ми кријепити.
Наша вјековна Покровитељица Русија свој ће материњски благослов дати нашем споразуму. Ми ћемо јој оснажени моћи још боље доказати нашу захвалност, нашу вјерност и љубав за све оно што је за нас током вјекова учинила, док нас је најзад видјела ослобођене и способне, да можемо сопственим животом живјети и бити јој, до потребе, најзахвалнији, најлојалнији и највјернији савезници.
Ако је Ваше Величанство овога мишљења, било би потребно да се што пре састану по један или два државника, Ваша и Моја, да на темељу горње реченоме израде план за јединство ради наших држава.
Вазда прожет идејом општега српскога добра, приступих овоме кораку у времену што га сматрам погодним, убијеђен да ћу наићи на свесрдни одзив у родољубивој души Вашег Величанства и Ваших мудрих државника.
Вашег Величанства искрени
Брат Никола, с.р.“


БРАТСКИ  СПОРАЗУМ

Краљ Петар је одговорио краљу Николи писмом од 20. марта 1914. године које до-словно овако гласи:

„Ваше Величанство, Драги Брате Мој! Хитам потврдити пријем писма Вашег Величанства од 2. овог месеца. Читајући га, осећао сам неизмерну радост, јер видим да су се у бризи око великих интереса Српског Народа нашла на једној истој тачки два српска Владара. Размишљајући после наших славних ратова о положају Црне Горе и Србије, које данас не дели туђин, хвала је нека Господу и храбрим њиховим синовима, сам сам долазио на мисли којима је прожето Ваше Величанство.
Према овоме, Драги Брате мој, знаћете унапред са коликом добром вољом прихватам Ваш предлог о што тешњим везама наших земаља. Као Ви и Ја сам уверења да би такав братски споразум послужио као најбољи основ српске будућности и ујемчио Нашим Наследницима миран живот, благостање, безбедност и очување наследства у њиховим земљама.
Уздајући се у Бога, да ће бити на руци Србима, да постигну оно што су Немци у немачкој царевини срећно извршили, Ја мислим Ваше Величанство, да примим к знању, да сам спреман одредити свога делегата, који ће са лицем од поверења, коме Ваше Величанство одреди ту мисију, расправити све детаље питања о нашем споразуму. Уколико наша заједница обећава више користи Нашем народу, утолико више може побудити у других чежња да је спрече. Стога не бих био рад поверавати овај посао неколицини, већ само једном делегату.
Не сумњам да ће, захваљујући упутима које ћемо нас двојица издати својим повереницима, тај посао лепо напредовати. Тиме ћемо на заранку свога живота најлепше крунисати све наше напоре за добро Србије и Црне Горе. Са овим се слажем са Вашим Величанством у нади да ће такав наш рад наићи на симпатије велике словенске Русије, која нам је свакад давала толике доказе своје драгоцене наклоности.
Председник Моје Владе добио је од Мене овлашћење, да у духу овог Мога писма продужи даљи рад.
Вашег Величанства искрени
Брат Петар, с. р.“
Никола Пашић и Лазар Мијушковић били су одређени да воде преговоре априла 1914. године и да ураде елаборат о унији Црне Горе и Србије. Исте године започео је аустроугарски рат против Србије. „Спонтаном вољом званичне Црне Горе она се не само у најтежим моментима бацила на ломачу да сагори са Србијом, но да је између њих ad hoc била потпуно постигнута пројектована унија.“
Приредио Миодраг Максимовић
Извор: Политика


Приредио: Тихомир Новаковић