Неки човек, његов коњ и пас путовали друмом. Кад су се задесили поред
једног огромног дрвета, удари гром и све их покоси. Али човек није схватио да
је напустио овај свет, па је наставио пут са своје две животиње, понекад и
мртвима треба времена да схвате шта их је снашло...
Пут је био дуг и тежак. Стално су се пењали узбрдо, сунце је пекло и били
су преморени, знојави и жедни. Иза једне окуке угледаше велелепну капију, сву
од мермера, која је водила на трг поплочан златним плочама, а насред трга
стајала је чесма из које је текла кристално бистра вода. Путник се обрати
чувару на улазу:
„Добар дан.“
„Добар дан“ – одврати стражар.
„Које је ово лепо место?“
„То вам је небо.“
„Срећа наша што смо стигли на небо, јер умиремо од жеђи.“
„Можете слободно да уђете и да пијете до миле воље“ – показа стражар на
чесму.
„Али мој коњ и пас су такође жедни.“
„Жао ми је“ рече стражар „али животињама је забрањен улаз.“
Човек је био страшно разочаран, јер га је морила неиздржљива жеђ, али није
хтео сам да пије. Захвалио је стражару и наставио пут. Још дуго су тако ходали
узбрдо, кад наиђоше на другу капију, овога пута трошну и оронулу, од које је
водила земљана стаза оивичена дрвећем. У хладу испод једног дрвета лежао је
неки човек са шеширом натученим преко лица и вероватно дремао.
„Добар дан“ – рече му путник.
Човек само климну главом.
„Страшно смо жедни, ја, мој коњ и пас.“
„Тамо у стени има један извор“ рече човек показујући прстом. „Можете да
пијете до миле воље.“
Човек, коњ и пас одоше на извор и утолише жеђ. Путник се врати да захвали
човеку.
„Дођите кад год хоћете“, одговори човек.
„Само нешто да вас питам. Како се зове ово место?“
„Небо.“
„Небо? Али, стражар испред мермерне капије рекао ми је да је оно Небо!“
„Оно није небо, оно је пакао.“
Путник је био збуњен. „Треба да им забраните да се користе вашим именом!
Тај лажни назив сигурно ствара велику збрку!“
„Ни говора. Напротив, они нам чине велику услугу. Јер, тамо остају сви они
који су у стању да изневере најбоље пријатеље...“
Нема коментара:
Постави коментар