"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

14.10.2014.

ДОБРОТОЉУБЉЕ/ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА: СТВАРАЊЕ ЧВРСТЕ РЕШЕНОСТИ ЗА СПАСЕЊЕ У ГОСПОДУ

                    





Покрет душе ка спасењу остварује се образовањем жеље за спасењем и тврде решености да се оно оствари у Господу. Господ је остварио наше спасење, све је припремио за њега и жели да се свако спасе. Он једино очекује да човек приступи и почне да се труди за спасење.

а) Наша жеља се очекује као неопходан услов.
67. Човек по природи има предузимљивост коју Бог и очекује од њега. Због тога Он заповеда да човек најпре схвати, да схвативши заволи, и најзад да покрене вољу. Да, пак, ум ступи у дејство, или да се поднесе труд, или да се испуни дело - благодат Господња пружа онима који желе и који су поверовали. Због тога је воља човечија суштински услов. Без воље [човечије] ни Бог ништа не чини, премда би и могао, као слободан. Због тога испуњење дела Богом зависи од воље човекове. Када [принесемо своју слободну вољу] Он - диван и у свему непојмљив - читаво дело приписује нама.
68. Иако се није могла излечити, и премда је остајала са раном, крвоточива жена је ипак имала ноге са којима је пришла Господу и добила исцељење. Исто тако, премда није могао да приђе и приступи Господу због слепила, онај слепи је пустио глас који је стигао пре весника: Сине Давидов Исусе, помилуј ме (Мк. 10,47). Поверовавши, он је добио исцељење кад је Господ пришао и дао му прозрење. Исто тако је и са душом. Премда је изранављена срамним страстима и ослепљена греховном тамом, она ипак има вољу којом може да завапи Исусу и да га призове да дође и да јој пружи вечно избављење.
69. Да слепи није узвикнуо и да она крвоточива није пришла Господу, не би добили исцељење. Исто тако, онај ко по сопственој вољи и из свег произвољења не приступи Господу и ко га не моли са несумњивом вером - неће добити исцељење. Јер, због чега су они одмах били исцељени, а ми још увек не налазимо излечење од тајних страсти? Ми не добијамо духовно исцељење и спасење услед неверја нашег и услед разбијености наше, због тога што га не волимо из свег срца и што не верујемо у Њега искрено. Због тога, верујмо у Њега и истински му приступимо како би Он убрзо на нама извршио истинско исцељење. Он је обећао да ће дати Духа Светога онима који ишипу од њега (Лк.11,13), да ће отворити врата онима који куцају и да ће га наћи они који га траже (Мт.7,7). То је обећао Онај који не обмањује (Тит.1,2).
70. Премда ништа не може да учини, нити је својим ногама у стању да приђе мајци, дете се ипак, тражећи је, креће, зове и плаче. И мајка се најзад сажали на њега. Њој је мило што је дете са напором и плачем тражи. Најзад, пошто дете не може да дође до ње, она сама, побеђена љубављу према њему због његовог дуготрајног искања, долази, узима га са великом нежношћу, мази и храни. Исто чини и човекољубиви Бог са душом која му прилази и која га тражи. Ипак, подстицан Њему својственом љубављу и благошћу, Он се још више прилепљује за разумну душу и, по апостолској речи, постаје са њом један дух (1.Кор.6,17).
71. Господ је милосрдан и дуготрпељив у очекивању нашег обраћења. Ако грешимо, Он нас чека да се покајемо, ако паднемо, не стиди се да нас поново прими, као што рече пророк: Зар неће устати онај који падне? И зар се неће вратити онај који се удаљује? (Јер.8,4). Ми једино треба да смо трезвоумни, да стекнемо добру мисао, да се брзо и на прави начин Њему обратимо, иштући Његову помоћ. Он је готов да нас спасе. Он прима пламену чежњу наше воље (која одговара нашим силама), као и веру и спремност који произилазе из доброг произвољења, премда сваки успех једино од Њега долази. Због тога, свукавши са себе свако предубеђење, немар и лењост, постарајмо се да постанемо храбри и спремни да идемо Његовим трагом. Немојмо то одлагати из дана у дан због привлачности зла, јер не знамо када ће бити наш излазак из тела.

б) Како се образује жеља?
аа) Пробуђење од Бога.
Господ невидљиво уразумљује душу. Понекад је преобраћа несрећом, понекад непосредним дејством, као код апостола Павла. Ипак, свестрани гласник ка обраћењу јесте реч Божија.
72. Богу је угодно да (човека који се налази у греху) поново уведе у живот. Стога га Он саветује да плаче и да се покаје. И ако човек продужи са тиме (тј. да оплакује себе) због својих давних сагрешења, Бог га поново побуђује да плаче и приноси покајање (како би сав свој живот у појединостима оплакао).
73. Невоље, страдања и ране које те сналазе по домостроју [Божијем], [потруди се да примиш] као нешто што ти је корисно за душу, а не као нешто непожељно. Јер, када те сусретну несреће, почећеш да размишљаш у себи: "Пошто сам несрећан у свету, одрећи ћу га се, и поћи ћу да служим Богу". Може се десити да, дошавши до те мисли, чујеш заповест: Продај све што имаш (Мт. 19,21), омрзни телесно општење и служи Богу. Тада ћеш почети да благодариш за несрећу у свету, будући да се њеним поводом показујеш послушан Христовој заповести. Најзад, ако си унеколико изменио свој ум у односу на видљиво и удаљио се од телесног општења, треба такође да се умом удаљиш од плотског мудровања и да стекнеш небеско размишљање. Тада ћеш почети да расуђујеш о заповести коју си чуо. И нећеш још обрести покој, али ћеш прихватити старање и труд да стекнеш оно о чему си слушао.
74. Како је Бог уловио апостола Павла? Као што тиранин заробљава неког [човека] кога затим ослобађа истински цар, тако је и Павле, док је у њему дејствовао тирански дух греха, гонио и мучио Цркву. Међутим, пошто је то чинио из незнања, ревнујући за Бога и мислећи да се труди за истину, Бог га не оставља, већ га хвата. Обасјавши га неизрециво, небески и истински Цар га је удостојио да чује Његов глас. Ударивши га у лице као слугу, Он му је дао слободу. Видиш ли каква је благост Владике када у једном тренутку може да обнови душе које су се прилепиле за зло и подивљале, саопштивши им Своју благост и мир.
75. Цар који хоће да [својим поданицима] саопшти објаву и раздели дарове, пише посланице у којима свима даје на знање: "Постарајте се да што скорије дођете код мене да добијете царске поклоне". Онима који не дођу и не приме дарове, читање посланице неће ништа користити. Напротив, они ће потпасти под осуду на смрт зато што нису хтели да дођу и да се из царских руку удостоје части. Тако је и Цар - Бог предложио људима Божанствена Писма као какву посланицу, објављујући им да они који призивају Бога и који су поверовали треба да ишту да добију небески дар од Ипостаси Његовог Божанства. Јер, написано је: Да... постанемо причасници божанске природе (2.Пт.1,4). Ако човек не прилази, не иште и не добија, узалудно му је читање Писма. Напротив, оно ће га подвести под осуду на смрт јер није хтео да од небеског Цара прими дар живота, без којег није могуће стећи бесмртан живот.
бб) Борба са собом да би се воља склонила ка призивање.
76. Човек не постаје достојан благог удела чим чује реч Божију. Тврдећи супротно, ти код човека укидаш вољу и поричеш постојање супротне силе која га омета. Ми, пак, кажемо да онај ко слуша реч долази до скрушења и, по повлачењу благодати по промислу ради човекове користи, ступа у борбу и учи се ратовању, супротстављајући се сатани. И тек после дуготрајне борбе и сукобљавања, он односи победу и постаје Хришћанин (тј. искрени следбеник Христов).
вв) Представе и убеђења која дејствују на наклоност воље.
У тој борби са собом ум сабира разне подстицајне и покретачке представе истине и убеђења, које су у стању да подстакну и одушеве. Свети Макарије прво истиче оно што је Бог учинио за наше спасење, као и обећања која је повезао са овим делом. На то се он често враћа.
77. Љубљени, немој гледати само на умну суштину душе. Бесмртна душа је драгоцени сасуд. Погледај како је велико небо и земља. Па ипак, Бог није показао [Своје] благовољење према њима, него само према теби. Погледај на своје благородство и достојанство, јер Он не посла анђела, већ сам дође да ти помогне, да те призове палога, рањенога, да ти врати првобитну чистоту Адамову. Сам Бог је дошао да ти помогне и да те избави од смрти. Стани чврсто и схвати такво промишљање о теби.
78. Замисли да цар сусретне неку сиромашну девојку, одевену у рите и да, не устручавајући се, са ње скине нечисту одећу, да умије њену прљавштину, украси је светлим хаљинама и учини учесницом његове царске трпезе и славља. Тако је и Господ нашао изранављену душу, дао јој лекарство, свукао са ње замрљану одећу и срамоту порока, обукао је у царску, небеску, божанствену, светлозарну и славну одећу, положио венац на њу и учинио учесником царске трпезе на [њену] радост и весеље.
79. Хришћанство није нешто безначајно, већ представља велику тајну. Схвати своје благородство, тј. да си призван у царско достојанство, да си род изабрани... народ свети (1.Пт.2,9). Тајна Хришћанства је необична за овај свет. Видљива слава и богатство цара су нешто земаљско, трулежно, пролазно, а оно Царство и оно богатство су божанствени, небески, славни, непролазни и непрестани. Јер, у небеској Цркви [Хришћани] сацарују са небеским Царем. Као што је Он Прворођени из мртвих, тако су и они који сацарују са Њим - прворођени.
80. Хришћанска обећања су велика и неизрецива, и то у толикој мери да се са вером и богатством једне душе не може упоредити ни сва слава и лепота неба и земље, ни остала њихова лепота и украс, као ни богатство, красота и сладост видљивог. Према томе, како да поред толиких подстицаја и обећања Господњих не пожелимо да у потпуности приступимо Господу, да му посветимо сами себе, да се, поред свега другог, по Јеванђељу, одрекнемо и саме своје душе, те да осим Њега јединога ништа више не волимо? Ето, све нам је то даровано, и још каква слава! Колико је само Господ промишљао о нама преко пророка и отаца! Колико је изречено обећања! Колико подстицаја! Колику је благост Владика имао према нама од самог почетка! Најзад је преко Свог доласка Своју неизрециву благост према нама доказао распећем, којим је нас преобраћене превео у живот. Међутим, ми се још увек не одвајамо од својих прохтева, од љубави према свету, од рђавих предубеђења и навика, показујући се маловерним или неверним. Ипак, и поред свега, Господ према нама остаје милостив, невидљиво нас чувајући и успокојавајући, не предајући нас до краја по гресима нашим пороку и преварама света, и не допуштајући, по Својој великој милости и дуготрпљењу, да погинемо, имајући у виду да ћемо му се некада обратити.
81. Шта значе речи: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1.Кор.2,9). У оно време велики праведници, цареви и пророци знађаху да ће доћи Избавитељ, али не знађаху, не чуше, нити им у срце дође да ће Он пострадати, да ће бити распет, да ће се пролити крв на Крсту, да ће бити крштење огњем и Светим Дугом, да ће се у Цркви приносити хлеб и вино, који су образ Његовог тела и крви, да ће они који се причешћују видљивим духовним хлебом [у ствари] кушати тело Господње, да ће апостоли и Хришћани примити Утешитеља и да ће се обући силом свише, да ће се удостојити сједињења са Духом Светим. То нису знали ни пророци, ни цареви, нити им је то долазило у срце.
82. Кад су нам таква блага припремљена, кад су нам пружена таква обећања, и кад Господ има такво благовољење према нама, немојмо бити немарни и немојмо закаснити, већ пожуримо у вечни живот, свецело се посветивши угађању Господу.
83. Слушајући о достојанству душе и томе како је драгоцена та умна суштина, не схваташ ли да је за човека, а не за анђеле, речено: Створимо... га по образу и по подобију нашем (Пост.1, 26), те да ће небо и земља проћи, а да си ти позван на усиновљење, на братство, да будеш невеста Царева? У видљивом (свету) све што припада женику припада и невести. Тако се и теби поверава све што је Господње. Јер, Он сам је дошао да се заступи за тебе и да те позове. Ти, пак, ништа не схваташ, и не поимаш своје благородство. Због тога праведно духовносац оплакује твој пад: Човек који је у части није разумео, него се упоредио са неразумним скотовима, и уподобио им се (Пс.48,21).
После тога код њега следе и друге побуде: бити са себи сродним (што и јесте наш циљ), тј. са Господом. Нама је једино добро када следимо за Господом и нема ничег горег него не следити за Господом.
84. Ако подигнеш очи ка сунцу видећеш да је његов круг на небу, а да му светлост и зраци силазе на земљу и да сва сила светлости и блиставости стреми ка земљи. Тако и Господ седи са десне стране Оца, изнад сваког начала и власти, али му око пажљиво гледа срца људи који бораве на земљи, како би оне који очекују Његову помоћ подигао тамо где сам пребива. Јер, Он говори: Где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн.12,26). Међутим, бесловесне животиње су много разборитије од нас. Свака од њих се сједињује са себи сродном природом: дивље са дивљима, а овце са својим родом. А ти се не враћаш свом небеском сродству, тј. Господу, већ се својим помислима саглашаваш са злобом, постајући помоћник греху, заједно са њим ратујући против себе и предајући се на храну непријатељу, слично птици коју прождире орао, овци коју [улови] вук, или детету које пружи руку ка змији и бива уједено.
85. Душа се сједињује вољом са оним са киме се спаја. Према томе, она има удела у светлости спокојства уколико у себи има светлост Божију и уколико у њој живи, украшавајући се свим врлинама. Уколико, пак, у себи има греховну таму, она потпада под осуду. Душа која жели да живи код Бога у вечном починку и светлости, треба да, као што смо раније рекли, приступи истинском Архијереју Христу, да се жртвује, да умре за ранију лукаву таму, да се усмери ка другом животу и божанственом општењу. Када чујеш о наведеном, обрати пажњу на то да ли се и у твојој души заиста остварило. И ако није, треба да непрестано жалиш, плачеш и тугујеш. Као онај који је још мртав за Царство, вапиј ка Господу и моли са вером да те удостоји истинског живота. Стварајући ово тело, Бог га не ствара из његове природе, нити му дозвољава да има живот, храну, пиће, одело и обућу из њега самог. Напротив, Он га је створио нагог, како би све потребно за живот налазио споља и како би било немогуће да живи без онога што постоји изван њега, тј. без хране, без пића и без одеће. Уколико се буде ограничавало на оно што поседује по природи, оно ће се истрошити и пропасти. Исто се дешава са душом која у себи нема светлости Божије, премда и јесте створена по образу Божијем. Јер, такви су домострој и благовољење Божије о њеном вечном животу, тј. да духовну храну и духовно пиће, као и небеско одело, прима од Његовог Божанства, од Његовог властитог Духа, од Његове властите светлости, а не од своје природе. То и сачињава [њен] истински живот.
86. Тело свој живот, као што смо рекли, има у ономе што је изван њега, тј. у земљи. Оно без оног што постоји изван њега не може да живи. Тако и душа треба још овде да се препороди за ону земљу живих, да се у њој духовно храни, да духовно узраста, напредујући у Господу. [Потребно је] да је Божанство обуче у неизрециву ризу небеске лепоте. Ако се не буде хранила том храном, она неће моћи да живи у нетрулежној сладости и покоју. Јер, природа Божија има и хлеб живота, тј. Онога који је рекао: Ја сам хлеб живота (Јн.6,35), и воду живу (Јн.4,10), и вино које весели срце човека (Пс.103,15), и јелеј радости (Пс.44,8), и многоразличну храну небеског Духа, и светлозарне небеске ризе које дарива Бог. У томе се и састоји небески живот душе. Тешко телу које се зауставља на својој природи зато што ће се распасти и умрети. Тешко и души која се зауставља на својој природи, немајући општења са Божанственим Духом зато што ће умрети не удостојивши се вечног живота Божанства. Прави пријатељи, сродници и познаници пуни љубави плачу и губе наду због болесника који више не могу да примају храну. Тако Бог и свети анђели сматрају достојним суза оне душе које не једу од небеске хране Духа и не живе нетрулежним [животом].
87. Ако је твој унутрашњи човек опитно и недвосмислено познао све ово, ти живиш истински вечни живот и твоја душа већ сада почива у Господу. Тада си заиста стекао и примио од Господа [могућност] да живиш истинским животом. Уколико, пак, у себи не препознајеш ништа такво, барем почни да плачеш, да жалиш и да тугујеш зато што још ниси стекао вечно и духовно богатство, што до сада ниси примио истински живот. Стога се скрушавај због свог сиромаштва, даноноћно умољавајући Господа. Ти се, наиме, налазиш у страшној греховној беди. O, кад би човек макар стекао ову жалост због свог сиромаштва! O, кад ми не бисмо проводили своје време у безбрижности, као сити! Онај ко жали и иште, ко неодступно моли Господа, ускоро ће обрести избављење и небеско богатство, као што је рекао Господ, завршавајући реч о неправедном судији и удовици: Зар Бог неће одбранити изабране своје који му вапију дан и ноћ. Да, кажем вам да ће их убрзо избавити (Лк.18,7-8).
88. Долазак Господњи је у потпуности био ради човека који је лежао у гробу таме, греха, нечистог духа и лукавих сила, тј. да у овом веку васкрсне и оживотвори целог човека, да га очисти од сваке нечистоте, да га просвети Својом светлошћу и обуче у небеску ризу Свог Божанаства. Тела душа које су већ биле васкрсле и прославиле се, и сама ћс се, при васкрсењу, прославити, просветити и обући у нерукотворени, небески стан, у славу божанствене светлости. Видиш ли како је Божија слава неизрецива и непостижна! Немогуће је изразити или описати неизмерно, бескрајно и непостижно богатство Хришћана. Због тога са сваком марљивошћу треба да приступамо хришћанском подвигу и да примамо оно богатство. Јер, наслеђе и удео Хришћана јесте сам Бог. Јер, речено је: Господ је део мог наслеђа и чаше моје (Пс.15,5).
89. Месо без соли трули и пуни се великим смрадом, те се сви одвраћају од њега. У гњилом месу почињу да гамижу црви, налазећи себи храну. Они га изједају и гнезде се у њему. Међутим, чим се поспе со, црви који су се хранили месом ишчезавају и цркавају, а смрад се зауставља, будући да со има својство да истребљује црве и уништава смрад. На исти начин свака душа која није осољена Светим Духом, којој недостаје небеска со, тј. сила Божија, гњили и пуни се сваким смрадом лукавих помисли. Лице Божије се окреће од душе у којој живи страшни смрад сујетних помисли таме и страсти. У таквој души се крећу зли и страшни црви, тј. лукави духови и тамне силе. Они се хране, гнезде и гамижу у њој, изједајући је и упропашћујући је. Јер, речено је: Усмрдеше се и иструлише ране моје (Пс.37,6). Међутим, чим душа прибегне Богу, поверује и испроси со живота, тј. благог и човекољубивог Духа, на њу силази небеска со која истребљује страшне црве, уништава штетни смрад и чисти душу дејством своје силе. Поставши на тај начин здрава и неповредива [дејством] истинске соли, душа је поново погодна за служење и службу небеском Владики. Да би се то означило, Бог је у Закону наредио да се свака жртва посоли сољу (Лев.2,13).
90. У видљивом свету онај ко је наг трпи велику срамоту и бешчашће. Пријатељи се окрећу од пријатеља, сродници од сродника својих уколико су обнажени, и деца одвраћају свој поглед да не виде наго тело оца свога: Пришли су гледајући уназад и покрили га, одвраћајући свој поглед (Пост.9,23). Тако се и Бог одвраћа од душа које нису са пуним осведочењем обучене у ризу Духа, које се у сили и истини нису обукле у Исуса Христа.
91. И први човек се постидео видевши себе нагог. Колико је само бешчашћа у наготи! Ако телесна нагота подвргава таквом стиду, колико ће се тек покрити стидом и бешчашћем страсти душа која је обнажена од Божанствене силе и која није уистину обучена у неизрециву, нетљену и духовну ризу самог Господа Исуса Христа. И свако ко је обнажен од оне Божанствене славе треба да се стиди себе самог и да схвата своје бешчашће, барем онолико колико се стидео Адам у својој телесној наготи: и премда је начинио одело од смоквиног лишћа, он се ипак стидео, схватајући своје ништавило и наготу. Због тога нека таква душа моли Христа који даје ризу и који облачи у славу у неизрецивој светлости, те нека не сачињава себи одело од сујетних помисли. Нека не мисли, преварена [наводном] сопственом праведношћу, да поседује ризу спасења.
92. Као што је дом у коме је присутан домаћин пун сваког реда, красоте и велелепности, тако се и душа, у којој се налази њен Владика и у којој Он пребива, испуњава сваком красотом и благољепијем. Јер, у њој пребива Господ са Својом духовном скривницом, и управља њоме. Међутим, тешко кући чији је домаћин одсутан, или која нема господара. Она ће се срушити, опустети, и напунити сваком нечистотом и нередом: ту се, по речи пророка, настањују сове и демони (Ис.13,21). У опустелом дому себи налазе место дивље кокошке, пси и свака нечистота. Тешко души која устаје од свог тешког пада и која у себи има оне који је убеђују и принуђавају да остане у непријатељству са својим Жеником, који намеравају да изопаче мисли које јој долазе од Христа.
гг) Наведеним представама душа је готова на призив да следује за Господом.. Међутим, долазе мисли да неће у томе успети и слабе жељу. Свети Макарије их одбија истицањем опасности због одлагања дела спасења. Може се, наиме, истрошити дутотрпљење Божије, услед чега је погибао неизбежна.
93. Бојим се да се на нама који живимо немарно и који се поводимо за предрасудама, временом не испуни апостолска изрека: Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим. 2,4). Уколико и поред Његове дуготрпељивости, благости и кротости умножимо број грехова и својим немаром и нерадом себи припремимо најтежу осуду, на нама ће се испунити апостолска реч: Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим.2,5). Јер, велика је и неизрецива благост Божија, необјашњиво је Божије дуготрпљење према људском роду. Треба само да се отрезнимо и да се постарамо да се потпуно обратимо Богу, како бисмо стекли спасење.
94. Ако желиш да упознаш дуготрпљење Божије и Његову велику благост, обратимо се богонадахнутом Писму. Види само колико су грешили Израиљци, од којих су оци, којима су дата обећања, од којих је Христос по телу, чији су завети и богослужење (Рим.9,4-5). Колико пута су скретали. Па ипак, Бог их није потпуно остављао. Напротив, Он их је, на краће време, ради њихове користи, предавао искушењима, желећи да невољом омекша окорелост њиховог срца. Он их је обраћао, подстицао, слао им пророке, дуго времена показујући трпљење према њиховим сагрешењима и спотицањима. Када су му се обраћали, Он их је радо примао, и кад су поново скретали, Он их није остављао, већ их је преко пророка призивао обраћењу. И мада су се много пута удаљавали од Њега и обраћали ка Њему, Он их је сваки пут радо сусретао и човекољубиво примао, све док најзад нису упали у велики грех, положивши руку на свог Владику, кога су, по предању отаца и светих пророка, очекивали као Избавитеља, Спаситеља, Цара и Пророка. Кад је дошао, они не само да га нису прихватили, већ су га, подвргнувши га великој порузи, предали на крст, на смртну казну. Том великом увредом и превеликим сагрешењем њихови претерани греси су се испунили. Због тога су најзад остављени. Дух Свети се удаљио од њих кад се раздрала црквена завеса. Због тога су њихов храм незнабошци порушили и довели до опустошења, по пресуди Господњој: Неће остати овде камен на камену који се неће разметнути (Мт.24,2). Тако су они коначно предани незнабошцима. По свој земљи су их расејали цареви који их поробише, и беше им наређено да се више не враћају у своју земљу.
95. Тако и сада милостиви и према свима благи Бог пројављује Своје дуготрпљење. Премда види многобројна саплитања свакога, Он ћути, очекујући да се, временом, отрезнимо и променимо, те да престанемо да га жалостимо. Он са великом љубављу и радошћу прима онога који се окреће од греха, јер говори: Радост бива пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје (Лк.15,10), и још: Тако није воља Оца вашег небескога да пропадне један од ових малих (Мт.18,14), и најмањих. Међутим, онај ко [зна] да Бог према њему показује велико милосрђе и дуготрпељивост, да га не кажњава за свако греховно саплитање, ни тајно ни јавно, да све види али ћути, очекујући покајање, па ипак, павши у велику немарност, додаје грех на грех, лењост припаја лењости, и на једном сагрешењу назиђује друго - најзад испуњава меру грехова и већ пада у грех из кога не може да се извуче. Тада се он сатире и гине, предајући се лукавоме.
96. Исто је било са Содомљанима. Много грешећи и не обраћајући се, они су најзад, хотећи да своју злу вољу за мужелоштвом остваре на анђелима, упали у толики грех да покајању већ није било места. Они су, превазишавши меру грехова, најзад одбачени и, по Божијем суду, спаљени огњем. Тако је било и у време Ноја. Падајући много пута и не приносећи покајање, они су се пружали до таквих грехова да су најзад развратили целу земљу. Тако је и према Египћанима, који су много грешили према народу Божијем, Бог дуго био милостив, не налажући казне које би их истребиле, већ само поучиле и навеле на обраћење и покајање. Он им је наносио лаке ударце, јављајући Своје дуготрпљење и очекујући њихово покајање. Међутим, много грешећи пред народом Божијим, час се обраћајући, час раскајавајући, утврдивши се у древном неверју злог произвољења и обременивши пословима народ Божији, они су најзад, у тренутку кад је Бог преко Мојсија уз мноштво чуда извео народ из Египта, учинили велики грех, појуривши за народом Божијим. Због тога их је божанствена правда најзад истребила и погубила, потопивши их водом и признавши их недостојним чак и видљивог живота.
97. Ми смо се нешто опширније, љубљени, [бавили навођењем] мисли из Писма да бисмо потврдили да је потребно да се што пре обратимо и пожуримо ка Господу, који је милостив према нама и очекује да се потпуно удаљимо од сваког лукавства и рђавог предубеђења. Он, наиме, са великом радошћу прима оне који се обрате. Ми смо, кажем, нешто опширније [говорили] о томе како из дана у дан не би расло наше пренебрегавање, како се не би у нама умножавали греси наши, чиме бисмо на себе навукли гнев Божији. Стога се постарајмо да, обративши се са искреним срцем, приступимо Господу. Немојмо очајавати за своје спасење приликом сећања на раније грехе. Јер, очајање је нашаптавање зла и подлости које човека приводи раслабљености, немару и безбрижности, како се не би обратио Господу и како се не би спасао.
дд) Међутим, што је душа ближа решености да започне дело спасења, непријатељ на њу устремљује своје последње распаљене стреле очајања и безнађа.
98. Дешава се да сатана са тобом води разговор у срцу: "Погледај колико си зла учинио. Погледај каквим беснилом је испуњена твоја душа. Ти си се толико оптеретио гресима да се више не можеш спасти". Он то чини да би те вргнуо у очајање, зато што му је непријатно твоје покајање. Јер, откако је кроз преступ ушао грех, он непрестано разговара са душом као човек са човеком. Ти му, међутим, одговарај: "У Писму Господњем имам сведочанство: Нећу смрт грешника, него покајање, како би се обратио од рђавог пута и био жив (Јез.33,11). Јер, Он је и сишао због тога да спасе грешнике, да васкрсне мртве, да оживи умртвљене, да просвети оне који се налазе у тами". И заиста, дошавши, Он нас је призвао усиновљењу, у свети мирни град, у живот који никад не умире, у нетрулежну славу. Ми једино треба свом почетку да пружимо добар крај, да пребивамо у сиромаштву, странствовању, злопаћењу, да не престајемо да молимо Бога и да неодступно ударамо у врата. Као што је тело блиско души, тако је и Господ близак и готов да приђе и отвори закључана врата срца, те да нам дарује небеско богатство. Он је благ и човекољубив и обећања Његова су поуздана, само ако га до краја будемо тражили.
99. Представи себи персијски и римски око и два храбра младића исте снаге који излазе из њих на борбу. Тако су и противничка сила и ум једнаке снаге. Као што сатана примамљује душу и лажима је приводи својој вољи, тако му се и душа супротставља, избегавајући да му се у било чему повинује. Јер, обе силе могу једино да подстичу, али не и да присиљавају на зло или добро. Произвољењу се даје помоћ Божија и оно борбом стиче оружје са неба којим побеђује и искорењује грех. Јер, душа може да се супротстави греху, али без Бога не може да победи и искорени зло. Они, пак, који трвде да је грех сличан силноме диву, а душа дечаку - рђаво говоре. Јер, кад би заиста постојала таква неравноправност, и грех био сличан диву, а душа - дечаку, био би неправедан Законодавац који је човеку дао закон да води борбу са сатаном.
100. Уколико нам изгледа неизводљиво и немогуће да се обратимо од мноштва грехова који су нас обузели (што представља, као што смо рекли, наговор зла и сметњу нашег спасења), сетимо се и не заборавимо како је Господ, дошавши к нама по благости Својој, слепима давао вид, исцељивао раслабљене, лечио сваку болест, васкрсавао мртве које је већ захватило труљење и распадање, глувима отварао слух, из једног човека изагнао легион демона и ономе који је дошао до лудила вратио здрави ум. Утолико пре ће Он душу која му се обраћа, од Њега иште милост и очекује помоћ - и обратити, и привести у радост бестрашћа, у стање сваке врлине, у обновљење ума, дати јој здравље, прозрење разума, мир помисли, и из слепила, глувоће и мртвила неверја је узвести ка целомудрености врлина и чистоти срца. Јер, Онај ко је саздао тело, створио је и душу. По Својој благости боравећи на земљи, Он је онима који су му прилазили и од Њега искали помоћ и исцељење, као благ и једини Лекар, штедро пружао оно што им је било потребно. Исто тако је Он штедар и у духовном.
101. Свим тим нас Он убеђује да неодступно, непрестано и неуморно иштемо благодатно заступништво. Он је и дошао ради грешника, ради тога да му се обрате, и да исцели оне који поверују У Њега. Ми једино треба да одступимо од рђавих предубеђења, те да, према својој снази, омрзнемо лоше подухвате и преваре света, да се одвикнемо од лукавих и сујетних помисли, да се увек, по мери својих сила, прилепљујемо уз Њега. Он је, пак, готов да нам укаже Своју помоћ, зато што је веома милосрдан. Он оживотворава, излечује неисцељиве страсти, избавља оне који призивају Његово име, који му се обраћају, и који се по свом произвољењу и по сопственој вољи, сразмерно својој снази, удаљују од сваке светске љубави, одвајају разум од земље, и Њему се устремљују [свом] својом чежњом и искањем.

ђђ) Када су све противнe мисли одстрањене, борба са самим собом ради подстицања воље се завршава. Образована је решеност да се служи Господу ради изграђивања свог спасења. Та решеност је снажна као смрт. Она се изражава овако: "Више нећу попуштати греху па макар умро".
102. Свети Макарије говори о души у којој постоји истинска решеност. Ма шта да јој се деси, усред хиљаду искушења, она све трпи и говори: "Нећу га (тј. Господа) оставити, па макар умрла".

ее) Чешће се ова решеност изражава жртвовањем душе, као што су клали животње приликом жртвоприношења. Јер, та решеност је заиста приношење себе Господу као свепаљенице.
103. Телесни човек, који се решава да приступи измени самог себе, најпре мора да умре и постане неплодан за онај ранији лукави живот.
104. (О жртвовању је постојао пропис) да жртву напре јереј закоље, те да угине, како би је затим исекао на комаде, осолио, и потом положио на огањ. Јер, уколико их јереј најпре не преда заклању и смрти, овце се неће осолити, нити принети Владици на жртву свепаљеницу. Тако је и душа наша дужна да, приступајући истинском Архијереју Христу, буде заклана Његовом [руком] и да умре за своје мудровање и за рђави живот којим је живела, тј. за грех. Као што живот оставља жртву, тако и она треба да остави страсти. Као што тело умире, кад из њега изађе душа и више не живи животом којим је живело, тј. не чује и не ходи, тако и душа умире за лукави живот којим је живела када небески Архијереј Христос, благодаћу Своје силе, у души преда заклању и смрти живот за свет, те она нити чује, нити говори, нити [више] живи у греховној тами. Јер, [тада] лукавство страсти, као њена душа, по благодати излази из ње. И апостол узвикује, говорећи: Мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14).

жж) Да би снажније ту истину запечатио у сећању, Свети Макарије опширно објашњава да сви неуспеси у духовном животу, сви падови и отпадања, и сва наравствена настројења происходе из недостатка самоодречне решености да се служи Господу уз одрицање од свега.
105. Врло је мало оних који су са добрим почетком спојили добар крај, који су без саплитања дошли до циља, који имају једну једину љубав према Јединоме Богу и који су се од свега одвојили. Многи долазе до умиљења, многи постају причасници небеске благодати, бивају рањени небеском љубављу, али не успевају да издрже различиту борбу, подвиге, напоре и искушења од лукавог који их сусрећу на путу, будући да свако има жељу према нечему у свету. Због слабости или немарности, због плашљивости воље или због љубави према нечем земаљском, [човек] се не одриче у потпуности своје привржености [према свету], враћајући се ка различитим и разноврсним светским жељама, остаје у свету и погружава се у његову дубину. Они, пак, који заиста намеравају да до краја проходе добар живот, не треба да добровољно уз ону небеску љубав прихватају или мешају никакву другу љубав и приврженост, како не би створили духовну сметњу и вратили се назад и како се најзад не би лишили живота. Као што су обећања Божија велика и неизрецива и неисказива, тако су и нама потребни вера, и нада, и напор, и велики подвизи и дуготрајно испитивање. Предрагоцена су блага која очекује човек који жели небеско Царство. Он жели да са Христом царује у бесконачне векове. Зар се, онда, неће решити да са марљивошћу за ово кратко животно време до саме смрти трпи борбу, напор и искушења? Господ узвикује: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и, радујући се све време, за мном иде (Мт.16,24). И још: Ако неко... не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик (Лк.14,26). Многи од људи који желе да наследе Царство и вечни живот ипак не одустају да живе по својим прохтевима и да иду за својом вољом, или, боље рећи, да следе оног који у њих сеје сујету. Не одрекавши се себе, они хоће да наследе вечни живот - што није могуће.
106. Истинита је реч Господња. Без саплитања ходе они који су се, по Господњој заповести, у потпуности одрекли себе, који се одвраћају од свих светских жеља, веза, забава, задовољстава, послова и који имају пред очима једино Господа, желећи да творе Његове заповести. Према томе, свако скреће својом сопственом вољом, будући да заиста није хтео да се одрекне себе, будући да поред оне љубави има наклоност још према нечему, да се наслађује још неким задовољствима или жељама овога века, избегавајући љубав према Господу у пуној мери, достпуној [људском] произвољењу и хтењу.
107. Понекад се наизглед добри подухвати спроводе ради славе и људске похвале, што је пред Богом равно неправди и крађи и осталим гресима. Јер, речено је: Бог расипа кости човекоугодника (Пс.52,6). И привидно добрим делима лукави жели да се окористи, будући да је веома разноврстан и обмањив у светским жељама. Грех човека лови преко неке земаљске или телесне љубави за коју се он веже по својој сопственој вољи, и која за њега постаје оков, уза, тешко бреме које га потапа и дави у овом лукавом веку, не допуштајући му да се сабере и врати Богу. Јер, човеков ум се обремењује оним што човек заволи у свету. [Та веза] овладава њиме, не дозвољавајући му да се сабере. Од тога зависи и равнотежа и стремљење и превласт порока. Тиме се испитује читав људски род, сви Хришћани који живе у градовима, у горама, у обитељима, у пољима или у пустим местима. Јер, уловљен сопственом вољом, човек почиње да нешто воли. Та љубав се везује за нешто и већ није у потпуности усмерена ка Богу. На пример, један воли имање, други злато и сребро; један служи стомаку, други телесним жељама; један воли учену светску мудрост ради славе људске, други власт; један славу и част људску, други гнев и манију (јер се, због љубави, сувише брзо предаје страсти); један неблаговремено састајање, други љубомору; један читав дан проводи у маштањима и задовољствима, други се вара залудним помислима; један ради људске славе воли да је законоучитељ, други ужива у немару и раслабљености; један се везује за одело и хаљине, други се предаје земаљским бригама; један воли спавање и шале, други псовке. На тај начин, човек је везан за свет нечим малим или великим и то га задржава, не дозвољавајући му да се сабере. Човек воли ону страст са којом се не бори храбро. Она овладава њиме, обремењује га, постаје његово оков и омета га да се обрати Богу, да му угоди, да му послужи, да постане подесан за Царство и да наследи вечни живот.
108. Душа која заиста тежи Господу сва у потпуности своју љубав устремљује ка Њему. Колико има снаге, она се везује уз Њега јединог својим произвољењем. У томе она за себе и налази помоћ, одриче се себе саме, и не иде за прохтевима свог ума, будући да он, због зла које је неодвојиво од нас и које нас вара, иде за лукавим. На тај начин, чим заволи Господа, душа се извлачи из замки сопственом вером и великим старањем, да би се, помоћу свише, удостојила и вечног Царства. Истински га заволевши, по сопственој вољи и уз Господњу помоћ, она се већ не лишава вечног живота.
109. Како бисмо јасније показали да многи по сопственој вољи гину, тону у море и падају у ропство, представи себи кућу у пламену. Онај ко намерава да се спасе, одмах, пошто сазна за пожар, бежи напоље. Оставивши све и решивши да побрине само о души својој, он успева да се спасе. Онај, пак, ко реши да са собом узме извесне кућне предмете или одећу, улази у дом и почиње да скупља. За то време огањ захвата кућу и он заједно са кућом гори у пламену. Видиш ли како је он погинуо по сопственој вољи због љубави према нечем привременом? Слично томе, [представи себи] да неки плове морем и да их сустиже јака бура. Један се скида наг и баца у воду, решивши да се сам спасе. Ношен валовима и лако се крећући, он плива по таласима и налази могућност да се избави из горког мора, спасавајући душу своју. Други, пак, желећи да спасе и нешто од своје одеће, мисли да ће успети да плива одевен и да ће и тако успети да изиђе из мора. Међутим, одело које је узео постаје терет који га потапа у дубину морску. Тако он гине ради мале користи, не побринувши се једино за своју душу. Видиш ли како је он умро својом вољом? Замисли још да се рашчуло о наиласку иноплеменика. Један се, чим је до њега допро слух, ни мало не чекајући и без ичега, одмах дао у бекство. Други је, не верујући да иду непријатељи, или желећи да нешто од својих ствари узме са собом, закаснио са бекством. Дошли су непријатељи, заробили га и одвели у страну земљу, принудивши га да живи у ропству. Видиш ли како је и он по сопственој вољи, услед раслабљености, плашљивости и везаности за неке ствари, одведен у ропство?
110. Њима су слични они који не иду за заповестима Господњим, који се нису одрекли себе самих и нису заволели једино Господа, већ су се добровољно везали земаљским узама. Ако желиш да познаш праву и савршену љубав према Господу из светог и богонадахнутог Писма, погледај на Јова који је, да тако кажемо, свукао са себе све што је имао - децу, имања, стоку, слуге и остало наслеђе. Сматрали су да он има многа имања, премда се, пошто га је Господ испитао, показало да није имао ништа осим Бога јединог. Исто тако је и Авраам одмах све свукао кад му је Господ наредио да изиђе из земље и рода и дома оца његовог (Пост.12,1). [Он је оставио] и домовину, и земљу, и сроднике, и родитеље - следујући једино речи Господњој. Усред многих испитивања и искушења и у свим случајевима - и када му је била одузета жена, и када је живео и трпео увреду у туђој земљи - он је доказао да је Бога љубио изнад свега. Најзад, кад је по обећању и после многих година стекао јединородног и толико жељеног сина, Бог од њега лично захтеваше да га са готовошћу принесе на жртву. И Авраам се свукао и истински одрекао себе. Јер, тим приношењем јединородног [сина] он је показао да ништа осим Бога није волео. Кад је он са таквом готовошћу давао сина, утолико пре би, уколико би се то од њега тражило, са свом готовошћу и усрђем оставио и читаво своје имање или га одједном поделио сиромасима. Видиш ли праву и потпуну љубав која се добровољно предаје Господу?
111. Тако и они који желе да буду сунаследници њихови не треба да љубе ништа осим Бога, како би се, у време кад буду подвргнути испитивању, показали спремни и искусни, и како би савршено очували своју љубав према Господу. Подвиг ће до краја проћи само они који су по својој вољи увек љубили једино Бога и који су се одвојили од сваке светске љубави. Међутим, може се наћи врло мало људи који су стекли такву љубав, који се одричу свих светских уживања и жеља, и који су великодушно претрпели нападе и искушења лукавог. Многи људи желе да се удостоје Царства без напора, без подвига, без проливања зноја. То, међутим, није могуће.
112. У свету има [људи] који одлазе код богатог човека да би код њега радили за време жетве или за време неког другог посла, и да би добили оно што им је потребно за исхрану. Неки од њих су, међутим, лењиви и немарни и не труде се и не исцрпљују у кући богаташа, али ипак, као да су испунили своје дело, траже исту плату са онима који су се стрпљиво и марљиво трудили из све своје снаге. Читајући Писмо, или [повест] о неком праведнику, о томе како је угодио Богу, како је постао пријатељ и сабеседник Божији, или о свим оцима, тј. како су постали пријатељи и наследници Божији, колико су претрпели невоља, колико су страдали ради Бога, колико су остварили врлинских дела и подвига - и ми исто тако ублажавамо [светитеље] и хоћемо да се удостојимо једнаких дарова и достојанстава, радо желимо да стекнемо оне славне дарове, одлажући, међутим, на страну њихове напоре, подвиге, скорби и страдања. Ми хоћемо да стекнемо почасти и достојанства која су они примили од Бога, али на себе не прихватамо њихова исцрпљивања, трудове и подвиге. Међутим, кажем ти да све то жели и прижељкује сваки човек: и блудник, и цариник, и неправедни људи би хтели да наследе Царство на лак начин, без напора и подвига. На путу се и сусрећу многа искушења, испитивања, невоље, борбе и проливање зноја, да би се открили они који заиста из свег произвољења и свим силама све до смрти љубе јединога Господа, немајући осим Њега ништа друго пожељно. Звог тога они по правди улазе у небеско Царство, одрекавши се себе самих, по речи Господњој, и заволевши јединог Господа изнад свог дисања. За своју крајњу љубав они ће бити награђени највишим небеским даровима.