"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

23.01.2015.

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: Два документа – Руске Заграничне Цркве и Московске...



Документ
Синода Руске Заграничне Цркве поводом смрти џелата руског народа Стаљина
(објављен
у: "Црквени Живот"
, издање Архијерејског Синода РПЦЗ, № 3-4, март-април 1953, стр. 63-65)
Стаљинова
смрт – то је смрт највећег прогонитеља Христове вере у историји.


Злочини
Нерона, Диоклецијана, Јулијана Одступника и других безбожника, бледе пред
његовим стравичним делима. Нико с њим не може да се упореди ни по броју жртава,
ни по суровости, ни по лукавству у постизању својих циљева. Чини се да се у том
човеку оваплотила сва сатанска злоба и да он више но фарисеји заслужује назив


сина ђавољег. За православног човека нарочито је узнемирујућа његова истински
сатанска, брутална и лукава политика у односу према Цркви: испрва је покушавано
да буде уништена кроз убиства њених истакнутих пастира и верника, као и кроз
њено унутрашње разбијање помоћу вешто створених раскола. Потом – кроз
приморавање њених пажљиво одабраних предводника да се поклоне Стаљину и
целокупном безбожном систему којим је он руководио. И не само да му се поклоне,
него уз то и да пред целим светом хвале гонитеља Цркве као њеног тобожњег добротвора,
називајући црно белим, а сатанско Божијим.
Кад су
овог најгрђег гонитеља Цркве почели да хвале архипастири и пастири пали под
теретом гоњења, био је то знак највећег понижења Цркве. Нама као утеха може да
послужи то што је ова лаж била посрамљена подвигом безбројних неустрашивих
мученика и тајних хришћана који су одбацили све саблазни Сатане.
Древна
гоњења су такође бивала узрок пада јерархије и мирјана. Јер и у та времена било
је људи који нису били у стању да поднесу муке за Христа, па су Га се или јавно
одрицали, или су само привидно приносили жртву идолима, тражећи начина да добију
потврду о приношењу жртве, мада то заправо нису учинили (тзв. либелатици).
Црква је осудила не само прве, него и друге, због њихове лукаве малодушности и
одрицања од Христа ако не у срцу, а оно пред људима.
Но,
историја Цркве не зна за други пример стварања читаве црквене организације, на
челу са Патријархом и Сабором, која би била утемељена на преклањању колена пред
јавним непријатељем Божијим и на његовом прослављању као тобожњег добротвора.
Крв милиона верујућих вапи ка Богу, али јерарх који себе назива патријархом
читаве Русије то као да не чује. Он понизно благодари њиховом убици и
скрнавитељу безбројних цркава.
Смрт Стаљинова
довела је ту саблазан до њене најбезбожније пројаве. Новине су саопштиле не
само да се патријарх Алексије поклонио остацима безбожног непријатеља
Христовог, него је за њега служио и парастосе.
Може ли
се замислити нешто богохулније од парастоса Стаљину? Је ли могуће нелицемерно
се молити за то да највећег прогонитеља вере и непријатеља Божијег Господ
настани "у рају, где лица светих и праведници сијају као светила"?
Заиста, таква молитва је грех и безакоње не само по својој суштини, него и
формално, јер је Стаљина, заједно са другим народним Комесарима, одлучио од
Цркве најсветији патријарх Тихон, а сам патријарх Алексеј, ма колико да се пред
Стаљином клањао, никада није решио да објави скидање анатеме с њега.
Молитва
за упокојење са светима непокајаног и од Цркве одлученог грешника представља
безбожну јерес, јер се њоме исповеда да се на небу може тобож задобити Царство
Божије – уз прогон и истребљење деце тога Царства на земљи, у име уништења саме
вере у Бога. То је мешање Царства Божијег са царством таме. И то није мањи грех
него јавно одрицање од Христа, јер се на овај начин исповеда да вера у Њега
није обавезна за присаједињење Његовом Царству.
Овим
чином московска црквена власт је најјасније показала да у њеном темељу лежи
грех, који су од 1927. године наши исповедници у Русији тако убедљиво
разобличавали, а наша Загранична Црква разобличава га до данас. 
Документ
РПЦ Московске Патријаршије: Беседа "најсветијег" Патријарха
московског и све Русије Алексеја уочи парастоса Ј. В. Стаљину, изговорена у
патријаршијској цркви на дан његове сахране, 9. 3. 1953.
("Журнал Московске Патријаршије", 1953, №4, стр. 3)
Великог
Вође нашег народа, Јосифа Висарионовича Стаљина, више нема. Нестало је велике
моралне, друштвене силе – силе у којој је наш народ осећао сопствену снагу,
којом се руководио у својим стваралачком напорима и подухватима, којом се тешио
током много година. Нема области у коју није проницао дубоки поглед нашег Вође.
Научници су се дивили пред његовом дубоком упућеношћу у најразличитије научне
гране и пред његовим генијалним научним закључцима; војници су се дивили
његовом војном генију; радни људи различитих струка увек су од њега добијали
снажну подршку и вредне савете. Као генијалан човек он је у сваком делу
откривао оно што је обичном уму невидљиво и недоступно. О његовим тешким
бригама и подвизима током Великог отаџбинског рата, о његовом генијалном
руковођењу војним операцијама које су нам донеле победу над силним непријатељем
и уопште над фашизмом; о његовим различитим и свеобухватним свакодневним
напорима у вези са управљањем и руковођењем државним пословима – опширно су и
убедљиво говорили и у штампи, а нарочито данас, на дан његове сахране, приликом
последњег опроштаја, његови најближи сарадници. Његово име, као име заштитника
мира у читавом свету, и његова славна дела живеће заувек.
Ми пак,
који смо се сабрали да се помолимо за њега, не можемо да не споменемо његов
свагда добронамеран и саосећајан однос према нашим црквеним потребама. Ни једно
питање поводом кога смо му се обраћали он није одбацио. Удовољавао је свакој
нашој молби. Захваљујући његовом високом ауторитету, наша Власт је учинила за
нашу Цркву много тога доброг и корисног.
Спомен на
њега за нас је незабораван, и наша Руска Православна Црква, оплакујући његов
одлазак од нас, прати га са ватреном молитвом на његов последњи пут – "пут
читаве земље". У ове за нас тужне дане са свих страна наше Отаџбине од
архијереја, свештенства и верујућих, а из иностранства од Поглавара и
представника Цркава, како православних тако и инославних, добијамо мноштво
телеграма у којима се саопштава о молитвама за њега и изражава нам се саучешће
поводом овог нашег жалосног губитка. Ми смо се молили за њега када је дошла
вест о његовој тешкој болести. А сада, када га више нема, молимо се за мир
његове бесмртне душе.
Јуче је
наша посебна делегација коју су чинили Високопреосвећени митрополит Николај,
архиепископ Паладије као представник епископата, свештенства и верујућих у
Сибиру, архиепископ Никон као представник епископата, свештенства и верујућих у
Украјини, и протопрезвитер о. Николај, положила венац на његов сандук и
поклонила се у име Руске Православне Цркве његовом драгом праху.


Молитва
пуна хришћанске љубави долази до Бога. Ми верујемо да ће и нашу молитву за
покојника Господ услишити. А нашем вољеном и незаборавном Јосифу Висарионовичу
молитвено, са дубоком, ватреном љубављу објављујемо – вечан спомен.




Два документа – Руске Заграничне Цркве и Московске Патријаршије – објављена поводом Стаљинове смрти