ВЕЛИКОПОСНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА АКАКИЈА

„Посно пролеће је дошло! Цвет покајања;

 Очистимо се браћо од свих зала

 Вапијући дародавцу Светлости,

 Слава Ти, Човекољупче!“

(Вечарња стихира Сиропусне недеље)

Прељубезна чеда Српске Светосавске Цркве,

Призивам Божији благослов на све вас, драга у Христу браћо и сестре, за наступајући период светог Великог поста. 

Велики пост је период покајања које се састоји како из унутрашњег преумљења, тако и из спољашње промене начина живота – исхране и понашања. Ка посту који је пред нама треба одушевљено да хитамо испуњени духовном радошћу, а не са некаквом малодушношћу и нерасположењем, јер пред нама је поприште борбе за наше духовно ослобођење које ће бити крунисано највећим и најважнијим догађајем у историји људског рода – победом над смрћу – празником светлог Васкрсења Христовог. Ево шта нам на ту тему поручује Црква преко вечерње стихире на самом прагу Поста - недељи праштања:
„Почнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се, усавршавајући се у њима са љубављу сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкресење".

Период Великог поста, свете Четрдесетнице, предрагоцено је време које нам брижна Мајка – света Црква Христова даје ради нашег духовног препорода. Посни период код сваког од нас, без обзира био он свештенослужитељ, монах или лаик, треба да покаже видљиву промену која се не састоји само у преласку на посни начин исхране, него и у преумљењу – промени нашег ума, наших мисли. Црква нас у припремним недељама пред Пост подучава цариниковом смирењу и неосуђивању ближњих, нади јеванђелског блудног сина на неизмерну милост Божију, страху Божијем, милосрђу и праштању. Поред унутрашњег преумљења треба да порадимо и на спољашњим променама сваког сегмента нашег живота. Ово се нарочито односи на оне који живе у свету. Живот у посном периоду треба да се преуреди и да се усагласи са духом поста, тј. са једном посебном  атмосфером која  мора бити приметна и упечатљива не само за одрасле него и за децу. То подразумева ако не потпуно укидање, а онда свођење на минимум сваке врсте разонода и забава. Сетимо се Царске Русије која је државним законима уређивала овај посни период, током кога се нису одигравали балови или позоришне представе. У хришћанским домовима током поста треба да утихне телевизор и забавна музика. Било какве прославе у овом периоду су недоличне. У домаће молитвено правило треба да се уведе великопосна молитва светог Јефрема Сирина: „Господи и Владико живота мојего...", са коленопреклоњењима која ће засигурно одржавати тако драгоцену атмосферу поста у вашим домовима. Црквена богослужења у овом посном периоду треба посећивати чешће него иначе. Нарочито је важно да се узме учешћа у литургији пређеосвећених дарова, која више од свега другога одише великопосним духом.

Поред ових средстава помоћу којих ћете успети да одржите великопосни дух, атмосферу Великог поста, ту су и оне најважније ствари без којих је подвиг Великог поста непотпун, а то су света Тајна Исповести, тј. покајања, и Причешћа светим божанственим Тајнама Тела и Крви Христове. Нарочиту пажњу у току Великог поста треба да обратимо на спознају своје греховности и на исповест. Зато се током целог поста и молимо молитвом светог Јефрема Сиријца: „Даруј ми да сагледам моја сагрешења...“ 

У контексту исповести свети Оци човека називају дрветом које се по плодовима познаје. Они тврде да се покајање може познати по плодовима, а не по лишћу или корењу, јер је и Господ проклео дрво које је имало лишће, али је било јалово:Он не прихвата исповедање (само на речима) без плода, јер то није истинско покајање. Човек је мисаоно дрво, које има корен покајања у помисли и намери исповедања грехова. Ако има лишћа то је већ само исповедање грехова Богу преддуховним оцем и обећање исправљања. А плодови овог дрвета су подвизи и преумљење. Зато се истинско покајање и не познаје по корену намере и по лишћу исповедања и обећања, него по самим плодовима. Зато, драга браћо и чеда, утврђујте намеру као корен, умножавајте речи као лишће, али ако не будете имали плодове достојне покајања –подвиге, труд и усрдну бригу за умилостивљење Бога – бојте се смоквиног проклетства. Нико не треба да се нада како ће се од својих великих грехова очистити само исповедањем и неким незнатним осећајем кривице, без труда и подвига који доликују истинском покајању. Ако је лењ да се потруди, како ће успети да се исправи, преуми и умилостиви Бога због почињених грехова? Добро је угледати се на Давида који говори: „Признајем кривицу своју, и тугујем због греха свога“ (Пс. 38, 19). Дакле, Давид се не задовољава само исповедањем свог безакоња,него се брине о умилостивљењу Бога: исповедаћу грех мој, каже, и потрудићу се, док не задовољим правду Божију.Каква је корист ако човек открије чир, а на њега не стави одговарајући мелем? Каква је корист ако исповеди грехове, а не понесе за њих епитимију и не исправи свој живот?
Ето чиме треба да се бавимо током посног периода који је пред нама, како бисмо дали плодове достојне покајања.Смело ступимо на ово духовно поприште свете Четрдесетнице уз молитву Господу: „Расејани ум наш сабери, Господе, и залеђено срце очисти: као Петру дај нам покајање, као царинику – уздахе, и као блудници – сузе!“
Нека вам је свима добар и благословен Велики Пост!
Молим од свих вас опроштај ако сам кога повредио својим речима или поступком; и од свег срца, ступајући у дане Свете и благословене Четрдесетнице, свима све праштам. Нека нас Господ све милостиво благослови да добар рат ратујемо (2.Тим.4,7) на духовном попришту које је пред нама.

Месеца фебруара, лета Господњег 2015.

+Еп. Акакије

http://uteshiteljevo.blogspot.com/