"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

28.05.2015.

Искра у човеку


Пролазећи кроз овај живот некада нисмо у стању стићи сопствену мисао. Олако прихватамо грађу која се у нас слаже помислима, и без реда товаримо свуда по себи док не нађемо време да све лепо сложимо и сортирамо, шта треба избацимо. А времена нема. Као у мечу два горостаса, морамо стално држати руке бранећи своје биће и у исто време задавати ударце нашим мисленим противницима. Ако то радимо несмотрено наш противник нас коначно омамљује силином својих напада и баца на кољена.

Чудимо се томе, да нисмо власници своје душе. Бар нисмо док се не ослободимо наших злих Господара. Нико није рођен да буде роб. И зато се бунимо тражећи слободу. Зашто да будем роб, када сам човек, створен за креацију а не за животињску услугу. Али коме упутити писмо којим би излили своју бол што нисмо слободни. Од кога тражити слободу, где је адреса?
Систем који нас држи повијених глава није спољни и не влада нама. Кључеви наше слободе стоје закопани испод наше воље. Шта све нећемо учинити да се ослободимо робовања, сем покретања воље на слободу!  Чини нам се да је покретачка енергија тако велика, да нисмо ми ти који треба да вољу гурамо ка слободи, већ то дело треба неко јачи од нас да покрене.

Воља као камен који дели нас од слободе у Христу, као онај камен што је делио живе од мртвих.
Човек док не крене путем ослобађања не стоји у месту. Он покреће други систем који га такође носи. Систем лажи, обмана, кукавичлука и љубави ка свему што одваја од Бога. Тако имамо људе који уистину не знају са које стране камена стоје? Да ли су живи, или је то само привид? Интересантно је, и примећено да човек током свога постојања више пута осети смрт  у души и више пута чује Христове речи које га по имену зову "....... изађи!!!" И тако се радујемо Васкрсењу, и тако је болно умрети и осетити камен који гаси светлост и оставља нас у атмосфери таме, хладноће и смртног распадања. Зар се не питамо, "Господе да ли ћеш ми и овај пут пружити руку, пустити светлост до таме моје и вратити ме из смртних у бесмртне?"
Није страшно што смо у овоме свету сами, без јасне утехе у човеку. Страшно је што то стање кваримо прљањем кроз забаву. Не подносимо мир. Не подносимо благоуханије. Радост. Чистоћу душе.
Ко разуме, он узима на себе подвиг и почиње да се бори. Својим ратом против своје крви неко из самоће прелази у безграничје. Ту не да нисмо сами, већ наша самоћа прави тон свеопште Божанствене мелодије. Славити Бога дато је једнако и анђелима и паћеницима. Патити због камене таме није за одбацивање! Не, док Светлост тражимо!
Не занимљив је само живот који се живи без занимања за вечност. Он осликава потпуни бесмисао, без Смисла.
Како постати вођа својој вољи? По мени људи који греше су бивша деца која су растући покварила своју заједничку игру, радост живота и развратила чиста осећања према нашим драгим другарицама и пријатељима. Не умемо држати више чисте односе, Зато се лажемо, и себе обмањујемо, и друге заваравамо.
Све се своди на то да смо браћа и сестре. И да свако непоштење затвара део наше гробнице и Светлост се смањује која нам треба и која нас греје.
Када лежиш болан, јечиш. Нико јеку не записује. А када своју душу отимаш од врага, многи те прате и записују...Изаћи ће и на Суд са тобом! Осуђиваћи ближњих!
 Људи који записују јеку болних.Не буди такав. Па ипак и сам видим да ми се папир лепи за руку и оловка хоће своје дело да обави. Цепај све што напишеш, сем својих радова о самом себи. Али они су не озбиљни. Превише емотивни. Без жеље за казном. Ко жели казну? Знам неке. Не баш да су желели, али јој се нису противили. Ни један лист није постојао за њих. Потпуна чистоћа. Али Распети сведочи, мили наш....Ако имаш грех, човек си, опери га покајањем. Молим те.
 Јер ако одбијаш, намеће се питање шта добијаш? Срећу? Добитак у новцу, телесном одмору...

Покај се. Ја? Ти? Шта ти је лаше поднети, које питање? До када ћемо се љутити!Срамота нас, да нам неко грех не оголи, кријемо га и носимо. Добро. Али како га се решити?
Свештеник је оаза. Пијеш ли? Жедан? Ниси у пустињи?
Читаш ово? Смејеш се? Глупо? Навикао си на боље? Шта си са бољим урадио? Како ћеш оправдати да је из бољег опет лоше настало?
Тешко је...теби пишем себи причам. Ако ниси сагласан да ме пратиш у овом говору моје душе, који личи на говор пред одром мога бића, зашто губиш време? Иди и храни се, ако ти овде није лепа гозба. Дајем шта имам. И то је важно. Да волим твоју руку и оно што си из ње од срца дао  Богу, себи, њима, мени...Ако тражим још, нисам ли већ разбојник. Циљ ми је да потражим изгубљено! И да се оно само јави, милошћу Божијом. Оно мора да се јави из мене, из тебе, и нас...Где се не буде чуло, дакле, потпуно је изгубљено...
Мало причамо о прљању душе! Више се бавимо трудом да се не чистоћа не види. Скривамо се. И то има смисла. Али само до тачке, када морамо сести и обавити оно што се мора. Јесте, много је ругача, Када виде недостатак на нама климају главама и вичу "ха ха"...Деца у таквим случајевима блокирају. Почињу да плачу, и вичу на њих, вређају можда, и на крају трче својим родитељима или на скривено место далеко од свих. Ми одрасли, најчеће бирамо вику и скривено место. А требали би плач и Родитеља. Испаде да су деца искуснија од нас...Бог на помоћ, идите у дом Божији.