Тужан поглед свештеника ка данашњем човеку

Православни свештеник данас гледа људе око себе и пита се докле ће трајати агонија у безбожности?

 Људи данас неће изгубити веру, они је већ немају! 

Воле дух прошлости, сећају се вере на дане традиције, али у садашњости они личе на пропале наркомане предозиране комунизмом, ратовима, медијима, у породицама празног духа . Где год погледаш људи су у тешкој отуђености.

 Острво спаса звано Истинско православље није по укусу модерних хедониста  јер нико не дилује опијате среће. На том острву људи су се "очистили" од заблуда, обмана и не лете у висину под наркозом. У Истинском православљу храна је скромна, слична старозаветној "мани" и зове се Истина, Нада, Вера, Љубав. Без отрова секуларног друштва и смртоносног екуменизма

. Нећеш да постиш србине? Нећеш да се молиш? Да плачеш пред иконом, као велики владари свих православних народа? Као деца тих народа, некада. Нећеш да трпиш невољу, сиромаштво и останеш частан и усправан? Псујеш? Где ти је Бог србине? У срцу? У новцу? Ти си бог? Или си толико згажен да те брига, као наркомана са дугим стажом?

 Устани драги мој, и дођи на острво Наде. Буди опет добро дете, које ће наследити Царство Небесно! Теби обећано. И буди храбар. Јер само храбри плачу док иду напред. И праштај, није ми до критике већ до сусрета и загрљаја с тобом, на острву које нико неће да посети. Јер тамо нема вештачке светлости, ни забаве тровањем, ни музике која ране прави. Тамо је МИР, а данас мир нико не воли. Мир ти србине!

 И ајде мало загледај се у себе. Какав одраз видиш у огледалу своје савести. Трошимо време. Време нам је дато да се спасавамо. Црква је кључ спасења, душевног мира, животног поретка. Дали је могуће да данас има срба који се никад нису исповедили, никад помолили пред иконом...који нису крштени и то их не боли...за мене то је горе од неписмености! Јер неписмен може бити мудар, али не просвећен може бити само на погрешном путу. Данас су све секте у Србији. Сви имају успешне мисије. Данас у Србији лаж има најбољу прођу.Зашто да један слободан човек изабере лаж, испразност, потрошност. Зашто се избегава вера као нешто назадно, тамно и непоуздано. Многи људи гаде се сами себе на крају дана. Понашају се као идиоти да би се уклопили у овај свет. Потпуно неприродни, вештачки праве себи карактер и вештачку "природност" А треба само да искораче, окрену се ка Истоку и кажу" Боже, Боже мој, подигни ме палога"

Знам да овај текст неће утицати на дубоко обмануте собом, многи ће мрзети и да прочитају текст већи од твитер поста, али ето има наде да некоме ова реч буде на спасење. Да застане, да престане са вештачким смехом, са иронијом и цинизмом из страха и незнања, и да размисли. Бог или овај свет. Истина или лаж. Вера или обмана. Љубав са силом Божијом или страст. Знање или тама духа. Образ или безобразлук. Мир или хаос. Вечност или овај већ потрошени тренутак Покајање или окорелост. Мудрост или циркус.
Неће ту бити много оних који имају храброст оставити своје богове и кренути ка Богу. Али, ту смо. Свештеник стоји опасан мачем вере и спреман да брани све од демона и испразности. Бог на помоћ. Коме је смешно данас да се бори за вечност, сутра ће бити плач у вечности...Покајте се јер то ослобађа и то Вас ублистава...Исповест, па све остало...
Србине?!