"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

15.12.2015.

Беседе православних свештеника - Гост сам на земљи, немој сакрити од мене заповијести својих




24. новембар 2015 – Понедељак 28. Недеља по Духовима / 10. Недеља Светог Луке, Света Великомученица Катарина

Читање из Јеванђеља по Луки 17: 20-25.

А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин - Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ево га ондје, јер гле, Царство Божије унутра је у вама. А ученицима рече: Доћи ће дан када ћете зажељети да видите један од дана Сина Човјечијега, и нећете видјети. И рећи ће вам: евo га овдје, или: ено га ондје; али не одлазите нити тамо јурите! Јер као што муња сине с неба и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син Човјечији у Дан свој. Али му најпре треба много пострадати, и одбачену бити од рода свога. 

Св. Теофан Затворник користи пример страдања Господа како би нагласио пут страдања Његових истинских следбеника:
Господ је рекао да ће се Син Човечији јавити у свој дан као што муња сине са неба и обасја све што је под небом. Затим је додао: Али му најпре треба много пострадати и одбачену бити од рода овога (Лк.17,24-25). Очигледно је да страдање треба да претходи јављању у слави. Према томе, све време до тог дана јесте време Његовог страдања. Он је лично страдао у једно одређено време. После тога, Његова страдања се продужавају кроз верујуће - кроз страдања њиховог рађања, њиховог васпитања у хришћанском духу и чувања од непријатељских дејстава, било унутрашњих било спољашњих. Јер, савез Господа и Његових верних јесте жив, а не само мислен и наравствен. Све њихово Он прима као својом главом. Следећи ту мисао, може се видети да Господ много страда. Веома болне жалости за Њега јесу падови верујућих. Још болније на Њега делује отпадање од вере. Међутим, то су ране које докрајчују. Постојане, пак, стреле су жалости, саблазни и колебања вере неверјем. Речи и писања која одишу неверјем су огњене стреле нечастивог. У садашње време је лукави унајмио много ковача за ковање таквих стрела. Срца верујућих болују, бивајући сама погођена или видећи друге погођеним. Са њима и Господ трпи. Ипак, јавиће се дан славе Господње: тада ће се открити тајне таме, и страдалници ће се обрадовати са Господом. А до тога времена потребно је трпети и молити се. – из Мисли за сваки дан у години, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Misli/Misli48.htm

Ми живимо у нади, чекајући повратак Господа, откривање тајних помисли срца, и коначно Судњи дан. До тада, ми страдамо споља и унутра, нарочито зато што нас је тако мало, зато што је оних изван истинске Вере тако много, и зато што пропаганда оца лажи сваким даном бива јача, не само, као у време св. Теофана, потичући од оних који су очигледно против Цркве – атеиста, комуниста, масона, и осталих – већ, у наше време, што је још болније, и од оних који наизглед поседују ауторитет у Цркви – патријарха, синода, професора теологије, духовних писаца, и тако даље – који су од себе направили инструменте глобалне владе која се данас удружује, припремане од стране атеиста,комуниста,масона. Непријатељ је у нашем дворишту и претвара се да нам је пријатељ.
Када чујемо обмањујуће и заводљиве аргументе против нашег чистог исповедања вере, нарочито врло паметне аргументе са „светим“ покрићем, наша срца се могу колебати – „Можда ја нисам у праву, можда је у реду правити компромисе како би смо се приближили једни другима....они изгледају као фини људи....штампају фине књиге...поседују довољно ресурса како би чинили добро....“ и тако даље. Али дубље у нашим срцима, ми знамо да су овакве мисли управо онакве какве смо одувек знали да јесу: лажи које долазе од  нечастивог.
И можда ћемо и даље страдати, услед колебања суочавајући се са отвореном анти-хришћанском пропагандом: пропагандом еволуције, хомосексуализма, једнакости свих вера, за толеранцију свих врста грехова и поремећаја, за....сами додајте.
Господ све ово допушта, како бисмо се више посветили молитви и проучавању наше Свете вере, и тако се утврђивали док се напади појачавају све више и више. Ми ћемо или ојачавати или ћемо пасти, нема стајања у месту, не постоји опција да останемо онакви какви смо сада. Ми смо на ходочашћу и морамо наставити да корачамо. Морамо се хранити храброшћу и надом коју добијамо од Господа, као његов бесплатан дар након усрдне молитве. Наизменично нам се смењују тренутци таме када све изгледа изгубљено и сјајни бљескови светлости, када нам милостиви Бог, видевши нашу постојаност усред таме и знајући нашу унутрашњу слабост и апсолутну зависност од његове милости, даје утеху у апсолутној гаранцији његове истине, у опроштају наших грехова, и у присуству у нашим срцима, чија је сладост толико велика, да бисмо радије издржали све, него је изгубили. Он за нас постаје све.

 
 
Током Божићњег поста постоји нарочита врста борбе која произилази из наше оправдане жеље за људском утехом током Божића и прославе Нове године – друштво породице и пријатеља, топлина и радост друштвених окупљања, украси и поклони, и тако даље. Ако се правилно употребљавају ово заиста јесу добре ствари. Али данас је то помешано са непримереним, светским, будаластим стварима, тако да оно што је некада било добро, сада постаје отровно или у најмању руку испразно, и за хришћане са истанчаном православном перцепцијом постаје веома болно, не зато што не воле своје ближње и своје колеге, већ зато што их воле. То што их волимо значи да им желимо оно што је заиста добро, а то је баш оно што нам се често чини немогућим да им пренесемо или немогућим да они схвате.
Суочавајући се са сви овим, морамо да прибегнемо дубље и одлучније нашем уточишту, а то је молитва. Морамо се затворити у наше срце и тамо се сломити пред Господом, просипајући сву нашу тугу, нашу веру и недостатак вере, нашу жељу за спасењем наших ближњих, и нашу тугу због греха овог пропадајућег света. Морамо се предати Њему и живети само за Њега. Морамо увидети шта значи бити не само слуга Бога већ и његов пријатељ. Овај процес узрокује у исто време и бол и велику радост. То је пламено искушење које траје читав живот и достиже свој врхунац у самртном часу, све док свака нечистоћа, свака легура греха, световњаштво, сумња, и неверовање потпуно не сагоре. То мора бити тако да би, када се уздигну неокаљани између редова демона који ишчекују дан смрти, душа већ знала искуствено шта значе речи Господа, „...јер гле, царство божје је у вама.“ 

О Спаситељу наш, који си пострадао за нас, допусти да и ми на наш мали начин пострадамо за тебе, да би смо могли живети и владати заувек са Тобом. Јер је твоја слава, са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин. 

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
По изласку душе из тела, дешава се нека велика тајна. Јер, уколико је крива због грехова, прилази гомила демона, рђави анђели и тамне силе, те је узимају и воде у своју област. И нико не треба да се чуди због тог. Јер ако им се душа потчињавала и повиновала као робиња у овом животу и налазећи се у овом веку, утолико пре ће бити задржана у њиховој власти одлазећи из света. А што се тиче благог удела, представи себи следеће: поред светих слугу Божијих још сада пребивају анђели, и свети духови их окружују и чувају. Када одлазе од тела, душе им прихватају анђелски чинови и (одводе) у своју област, у чисти век, приводећи их Господу. – Св. Макарије Велики, „Будуће стање по смрти и васкрсењу“ https://slavoslovije.wordpress.com/2008/11/12/8-buduci-zivot/