"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

22.12.2015.

Беседе православних свештеника - Вера као у детета




26 новембар 2015 – среда 28. Недеља по Духовима / 10. Недеља по Луки. Свети преподобни Алимпије Столпник, Свети преподобни Стилијан, Свети преподобни Никон Покајаније 

Читање из Јеванђеља по Луки 18; 15-17, 26-30
А доношаху му и дјечицу да их се дотакне; а кад видјеше ученици, забранише им. А Исус дозвавши их рече: Пустите дјецу нека долазе к мени, и не спречавајте их; јер таквих је Царство Божије. Заиста вам кажем: Који не прими Царство Божије као дијете неће ући у њега. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасити? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће. Петар пак рече: Ето, ми смо оставили све и пођосмо за тобом. А он им рече: Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестру: или жену, или дјецу ради Царства Божијега, који неће примити мнопгоструко у ово вријеме и у долазећем вијеку живот вјечни.

Свети Теофан затворник пише, да бисмо задобили Царство Небеско као мало дете, морамо имати веру целим срцем, које није спутано здраворазумским расуђивањем:
Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк. 18,17). Како га, пак, примити као дете? Ево како: у простоти, пуним срцем, без премишљања. Разумска анализа је непримењива у области вере. Она може имати места само у ономе што јој претходи. Као што онај који врши анатомски преглед разлаже тело до детаља, али не види живот, тако и разум, ма колико расуђивао, не може да схвати силу вере. Сама вера пружа сагледавања која је у потпуности чине способним да у целости одговара на све потребе наше природе. Она обавезују свест, савест и срце да је прихвате.... из Мисли за сваки дан у години, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Misli/Misli48.htm
 
Светац не каже да у животу православних хришћана нема места интелектуалним тежњама, академским студијама. Он сам је био високо образован. Он каже да у одређеном тренутку мисаони ум, задовољан чињеницом да не постоји ништа неразумно у погледу вере, мора да прихвати да постоји стварност ван разумског поимања, да постоји читава област знања (стварног знања, не фантазија или митова) доступног само духовном интелекту, који се покреће вером и кроз молитву, уз помоћ снаге божанске милости која покреће ум и омогућава му да превазиђе, не сaмо незнање (што је против-природно, испод природе), већ и знање које поседујемо на природном нивоу. Постоји читав космос у свакој људској души, прави универзум ствари које се могу сазнати или искусити, а који је шири од целокупног видљивог света који људска наука проучава.
Свеци, током њиховог земаљског живота, су били задовољни, шта више и жељни, да трпе многа лишавања у њиховом видљивом животу, како би искусили срећу невидљивог живота, који је заправо стварнији, ....., да тако кажемо, него ли онај видљиви. То је живот Правог Ја, особе какве Господ жели да будем. То је Царство Божије, које је, како каже отелотворена Реч Божија, у нама. Жеља да се живи у овој другој сфери, сфери истинске стварности, мотивисала је безброј душа у последњих 2.000 година да побегну од светског друштва и пригрле монашки живот. А нас који живимо у свету, стално призива, и ако смо имало хришћани знамо из искуства да су истините речи св. Августина, да је срце створено за Господа, и да је немирно све док се не смири у Господу.
Када нам се деси да се суочимо са очигледном немогућношћу да живимо хришћанским животом усред пропадајућег света, ово нас не сме парализовати већ нас треба охрабрити – Господ дозвољава да овде ствари постану за нас немогуће како би схватили да је наш прави живот тамо – сакривен са Христом у Богу. У таквим моментима прибегнимо молитви, све док се не упали светлост у нашем срцу, и док не пронађемо смирење да постанемо свесни како треба да живимо овог дана и шта треба даље да радимо. Као мала деца, која тек проходавају, јер смо у духовном смислу заиста само деца, једини начин да наставимо да корачамо је да допустимо да нас Небески Отац држи за руку. 

Извор http://www.orthodoxtruth.org/
The Personal Blog of Father Steven Allen

http://www.orthodoxtruth.org/ The Personal Blog of Father Steven Allen

Copy the BEST Traders and Make Money : http://bit.ly/fxzul