Беседе православних свештеника - Просветли очи нашег срца

27 November 2015 – Четвртак 28. недеља по Духовима / 10. недеља по Луки, Свети мученик Јаков Персијанац

Читање Јеванђеља по Луки 18: 31-34

Узе пак Дванаесторицу и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пропоци писали за Сина Човјечијега. Јер ће бити предан незнабошцима и ругаће му се, и мучиће га и попљуваће га. И пошто га ишибају убиће га, и трећег дана васкрснуће. А они ништа од тога не схватише и оба ријеч бјеше сакривена од њих, и не разумјеше шта им говори.

Ево нечег што видимо на неколико места у Јеванђељу: најближи следбеници Господа често нису разумевали најважније ствари, централне тајне учења Јеванђеља. Тек након Исусовог Васкрснућа и Вазнесења, и након што су примили Духа Светога на дан Свете Педесетнице, њихове очи су се отвориле да би примиле светлост велике тајне Господње економије за спасење човека. Свети Теофан Затворник преноси ово искуство апостола на наш духовни живот:

Господ је ученицима говорио о своме страдању, али они нису ништа разумели: И ова реч беше сакривена од њих (Лк.18,34).
Касније су, пак, расуђивали да верујућима не приличи да знају ишта сем Исуса Христа, и то распетога. Док није дошло време, они ништа нису схватали о овој тајни. Пошто је, пак, дошло, они су је схватили и свима је пренели и разјаснили. Тако бива и са свима, и то не само у односу на ову тајну, него и на сваку другу. Непојмљиво у почетку, временом постаје схватљиво. Наиме, зрак светлости улази у свест и разјашњава оно што је раније било тамно. Ко разјашњава? Сам Господ, благодат Духа која живи у верујућима, анђео хранитељ, а никако сам човек. Он је ту пријемник, а не стваралац. При свему томе, нешто остаје несхватљиво читавог живота, и то не само за поједине људе, него и за цело човечанство. Човек је окружен несхватљивостима. Неке му се разјашњавају у току живота, а друге остају за други живот. Тамо ће се схватити. Исто бива чак и са богопросвећеним умовима. Због чега се то не открива сада? Због тога што је једно несхватљиво, те о њему не вреди говорити. Друго се, пак, не говори ради предострожности, тј. зато што би било штетно знати га пре времена. У другом животу ће се много тога разјаснити, па ће се открити други предмети и друге тајне. Створени ум никако не може да избегне недостижне тајне. Ум бунтује против тих уза. Међутим, бунтовао или не, узе тајанствености се неће прекинути. Смири се горди уме под крепку руку Божију и веруј! - из Мисли за сваки дан у години, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Misli/Misli48.htm

Ове мисли се односе на оно што смо писали у предходном тексту (види пост „Вера као у детета“): потреба да, према речима Господа, Царство Господње примимо као да смо деца. Бог нам је дао ум и ми природно желимо да проникнемо у суштину ствари – ово је разумљиво. Али не заборавимо да је наш ум ограничен, зато што смо ми ограничена бића, али и оштећен, јер се чак и након Светог Крштења, и даље боримо са утицајем прародитељског греха на нашу природу, иако он нема коначно дејство на нас. Зато и не можемо да схватимо ни ствари које нас окружују, а много мање можемо схватити Бога без божијег просветљења, које по светом Теофану долази, или директно од Светог Духа или путем инспирације нашег Анђела чувара. Ово просветљење морамо стално тражити како би добили помоћ од Бога, али и да би поставили себе у исправном односу према Богу, као рационална али ограничена бића. Нема ништа горе од гордог ума; ништа нас друго тако ефикасно не одваја од спасења. Ово је нарочито истинито када је ум горд због религиозних питања, када неко мисли да зна све и одбија да буде подучен – ово је најгоре! Особа коју не можете ничему подучити, ма како споља деловала религиозно, неспособна је за право покајање: што се више упиње да извршава побожна дела, бива јој још горе!

Ове мисли требају нас учинити кротким и требају нас и отрезнити. Свакога дана требамо тражити од Господа да нас још мало просветли, да нам још за мало открије оно што требамо знати да би се спасили, а нарочито да нам подари још мало саморазумевања, што је најтеже од свега. Св. Исак Сирин је негде рекао да је веће чудо да видимо сопствене грехе него да подижемо мртве. Никада ништа истинитије није речено! Ми желимо да разумемо свакојаке мистериозне ствари – како је Бог створио свет за шест дана, како је Господ васкрснуо из мртвих, како се неки људи спасавају, а неки не, када ће бити крај света, итд. – а не можемо схватити ни наше најситније мане и грешке, и наша срца су за нас као затворена књига.

Када ми је потребно просветљење, волим да се присетим духовног завештања Старца Гаврила из Казања-Седам Језера и  Псков-Елеазар Манастира, који се упокојио 1915. Ово завештање су његове последње речи његовим духовним чeдима, остављене непосредно пре него што се упокојио:

Ускоро, вероватно, ја ћу умрети. Остављам вам у наслеђе великo и неисцрпно богатство. Има довољно за свакога, само ако га корисно и без сумње употребљава. Онај који буде довољно мудар да искористи ово наслеђе неће живети у оскудуци.

Прво: када неко сматра себе грешником и не види излаз из таквог стања, нека се затвори у самоћи у својој ћелији и нека чита Канон или Акатист Преслатком Господу нашем Исусу Христу, и његове сузе ће постати утешни лек за њега.

Друго: када се неко нађе у несрећи било које врсте, нека чита Молебни Канон Пресветој Богородици „Многим напастима опседнут,“ и сва његова несрећа ће отићи неопажено од њега на несрећу оних који су га нападали.  

Треће: када је некоме потребно унутрашње просветљење душе, нека чита 17. Катизму (Псалм 118 LXX) са пажњом, и његове унутрашње очи ће се отворити. Разумевање оног што је прочитано ће уследити. Јавиће се потреба за чешћим очишћењем савести путем Исповести и за чешћим причешћивањем Светим Тајнама, крвљу и телом Исуса. Испољиће се врлина саосећања према ближњима, тако да нећемо осећати презир према њима већ ћемо због њих патити и молити се за њих. Затим, појавиће се унутрашњи страх Господњи у коме ће се унутрашњем оку душе открити сва достигнућа Спаситеља – како је страдао за нас и како нас је волео. Појавиће се захвалношћу испуњена љубав за Господа снагом Духа Светога, који нас води кроз сваки подвижнички труд и учи нас како да испуњавамо Његову вољу са трпљењем. У нашем стрпљењу, ми ћемо сагледати и осетити у себи долазак Царства Божијег у његовој моћи, и владаћемо заједно са Господом и постати свети.

Овај свет нам више неће изгледати исто као раније; али ми нећемо судити о њему већ ће Исус Христ судити. Видећемо обману и грех у свету, али само кроз очи Спаситеља, и учествоваћемо у истини само кроз Њега.

Лаж! Ми је то видимо, али опет не видимо. Овај свет са свим својим обманама ће проћи и нестати, јер је лаж. Христова истина ће трајати у векове векова. Амин.

– из One of the Ancients, од Светог Новомученика Симеона Кхолмогорова (St. Herman Press, 1988, pp. 169-170)

Извор http://www.orthodoxtruth.org/

The Personal Blog of Father Steven Allen