"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

24.02.2016.

Монахиња Вера: Како су катакомбници у совјетско време празновали Рождество Христово


...Године 1933. Рождество Христово падаше у недељу. Колхоз је радио у бившој царској шуми на шумској сечи, журили су да заврше до празника, али не успеше. Остаде ситница, али, ипак, не беше све завршено, рекоше "религиозна глупост срушила је испуњење плана".
Бригадир Иван Никитич, био је својевољан, али се уплаши.
-За мало не завршисмо децо- рече- идите да ноћите: сутра ћемо завршити раније и празноваћемо код куће.

Потамнела лица, али шта да чиниш?  
Утом наиђе Гриша Молчок.
-Отпуштај Иване Никитичу – каже- људе кући. Ми ћемо остати и, сутра, полако, до вечери завршити. А људе пусти да предахну.
Обрадова се бригадир.
-Цела бригада ће да остане?
-Да, сви...Пегов ће поћи са вама кући, ти њему дај, тамо, било шта за сутра за ужину и  сутрашњи дан. Он ће довести.
-Добро- заврте главом Иван Никитич- чудни сте ви људи, у реду.
И пошао је да  сакупља колхознике за одлазак.
Опустела је шума. Смркавао се мразовити дан. У дугачкој бараци од дасака гори камена пећ. Неколико жена брише под, перу сто и клупе. Развезују завежљаје и ваде из њих сакривене иконе. Мушкараца нема, они опремљени стоје, заклонивши се од ветра иза зида бараке и пажљиво слушају Григорија Лукјановича...
-"И не беше им места у градовима, и кренуше они у пећину, где су пастири ноћу угонили стадо". Иза града је била та пећина... Иза града је умро и Господ наш... Није освештао Он градове  ни рођењем Својим, ни спасоносном смрћу. Ништа Њему градови, што направише људи на земљи, не принеше на дар... Ништа нису имали да донесу градови: ништа они не имаху, осим умишљеног, али не на славу Божју, градског бескорисног живота...
Повила је Пречиста рођеног Бога и Сина. Положила Њега у јасле, а Сама, ја мислим, заплакала: "Боже мој и Господе, говорила је, опрости миру Твоме, што  овакав сусрет приреди Теби." А Јосиф, вероватно, с болом у срцу размишљаше: "Господе, зашто Ти изабра мене, сиромашног и невољног, да чувам Тебе и Матер Твоју? Немам новца, немам слугу, ни власти, да би достојно подигао и заштитио Вас... Ево лежиш Ти у овчијим јаслама, плаче у хладној пећини Матер Твоја, а ја не знам чиме да је утешим..." И даде Господ  знак расплаканој Мајци Својој, Јосифу, оцу нареченом, и целом свету жедном Њега, који га не чекаше, и градовима, у којима не хте  Он  ни да се роди, ни да умре: велики број ангела јави се на небу и запеваше пресвету песму: "Слава вишњем Богу, а на земљи мир, а међу људима благовољеније..." Утешила се Пречиста, видевши да се Син Њен не гневи на род људски, доневши му вољу ка добру и мир међу собом и према Богу. Утешио се Јосиф, схвативши, да Господу није потребна земаљска удобност и да небројене легионе ангеле има Он, и да сам може сачувати Пречисту Дјеву Богородицу и Младенца-Господа... И земља се обрадова, што је скинуто са ње Божје проклетство због приливене крви пастира Авеља. За крв првог мученика из пастира, пастири примише прву вест о Искупитељу, први се удостојише поклонити Њему.
Григориј Лукјанович заћута, подиже очу к небу, као да је очекивао отуда славослов ангела. И сви остали погледаше на небо.
Зашкрипаше санке, вратио се Пегов са намирницама.
У баракама је све већ било сређено и чисто. На предњем зиду биле су истакнуте освештане иконе, у зиду на столу, прекривеном столњаком, лежао је завежљај оца Григорија и оловна чинија, која је  замењивала свећњак: неколико свећа горело је пред иконама.
Отац Григорије је развезао свој завежљај: из њега се показа подрасник, епитрахиљ, две књиге и покретна дарохранилница.
Почело је богослужење.
Каноничар би имао тешкоће да пронађе прави назив за ту службу. То је било богослужење по типику, који ће бити сачуван у Цркви за вечна времена, за сећање на последње једанаесто гоњење хришћана. Два пута годишње Црква ће савршавати такво Богослужење: у дан сећања на мученике,  исповеднике и праведнике, у годинама апостасије, и у дан праштања Руса- празника васкрсења наше Отаџбине
Молитвеници су чврсто знали поредак службе, тако да су молитве и чтенија били највише општеупотребљаване. Богослужење је подразумевало неопходну количину знања о вери, коју верујући нигде, осим у Цркви, нису могли да добију. После уобичајеног почетка, после "Оченаша", народ је певао "Вјерују" а затим је читана глава из Поновљених закона Пете књиге Мојсијеве, која је садржавала десет Божјих заповести. После тога је певано "У Царству Твојем", "Богородице Дјево" и читано је Јеванђеље. Затим је следовало "Васкрсење Христово видјеше", ирмос "Отвори уста моја" и опште познати непеви: "У твојој милости", "Заступнице усрдна", "Правило вере" и друго.
После "Оченаша" свештеник је причешћивао припремљеним Даровима, а верујући су певали "Да испољнајетсја уста наша", затим је следила литија за упокојене. У дане великих празника певани су тропари и празнични ирмоси. На крају службе отац Григорије обратио се народу с поуком.
-Зашто смо се, браћо- рекао је- у шуми сабрали да прославимо Рођенога Господа? Зар нема цркве у нашем колхозу, где се сада одржава, такође, служба, где се поју свештене речи: "Христос се роди-Славите Га"... Зашто ми нисмо заједно с њима, зашто наше молитве не иду к престолу Божијем из једнога храма? Зато, драги моји, што смо ми примили заповест од Господа "не враћај се Ироду, а другим путем  иду у земљу своју".
Када Ирод дозва к себи првосвештенике и књижевнике и упута их:"Где ће се родити Цар Јудејски", а они му тачно одговорише: "У Витлејему јудејскоме". Да ли дознаше било када мајке младенаца које поби Ирод, да је крв њихова била проливена по тачном казивању првосвештеника Храма Божјег? Сазнаше ли било када ти првосвештеници, какав преступ учинише, откривши Ироду место Рођења Господа? Зар не схватише они, да није Ирод, већ да су они- главни виновници Витлејемског покоља? "Али, откуда су, питају се неки, они могли знати циљ питања Иродовог?" Да ли, заиста, они нису знали  ко је Ирод? Изузетно добро су знали, но они су имали своје расуђивање, то се  појаснило напослетку, када су, од Ирода спашеног, Господа, убили управо ти првосвештеници. Ето, због тога, браћо, ми нисмо у храму. Ми нећемо открити Ироду у чијим се душама родио данас Христос. Ми нећемо крви младенаца. "Али зар- упита неко- свештеник у колхозном храму издаје Господа?" Да, издаје. Страшно је што то дело чини свесно. И не само да издају својега  Цара, но и младенце припремају Ироду да их убије.
Знамо ми да су сви који посећују цркву стављени на списак Иродових агената. Они не сматрају Ирода својим царем, а чекају свога Цара, и ево свештеник колхозног храма показује их Ироду и говори: "Погледај, ево у душама тих младенаца родио се данас Цар. Они не верују мени, да си ти, Ирод, њихов Цар. Они су дошли овде да се помоле за долазак Царства Онога, односно крају твојега, Иродова..."  Од јавне издаје страшних   свештеника Божјих у служби Ирода, још је страшније што у душама младенаца убијају наду за спсење од Ирода. Они уверевају у име Божје, да је Ирод, садашњи, законити, од Бога постављени Цар, и да само Ирод може дати земљи мир, а људима благовољење... Да ли сте схватили, браћо, зашто ми нисмо тамо?
Ми вичему свету који прихвата Ирода: "Не верујте, Ирод није наш Цар. Не слушајте лажне свештенике, они нису Божје, већ Иродове слуге. Никада не може Ирод дати земљи мир, а људима благовољење, већ ће се крв невиних лити за све време његовог царствовања." И када наш глас допре до свести младенаца, и они схвате истину, тада ће се срушити царство Иродово, и поново ће у освећеном сеоском храму бити свештеник  јереј Божји, а слуге Иродове неће  бити припуштене ка престолу Божјем...
                                 
Превео са руског: Ранко Милосављевић