"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

25. 5. 2016.

Беседе православних свештеника - Беседа о православном одгајању деце #1



Ове беседе о православном одгајању деце су спонтане проповеди оца Стивена Алена у цркви Св. Спиридона (ГОЦ) граду Сент Клер Шорс, држави Мичиген (САД) током зиме и пролећа 2010-2011, а текст испод је транскрипт аудио снимака, а не формална композиција. Транскрипти су благo измењени ради лакшег читања, али и даље носе неформални карактер импровизиваних упутстава. Молимо се да ће их упркос њиховом неорганизованом и несређеном стању, читалац сматрати корисним. Захвалност Александри Ален за обављање овог тешког задатка, за који је њен отац био сувише заузет да уради.

 

                                                     




Беседа #1 – Увод и неколико мисли

Јуче је био велики празник Ваведења Пресвете Богородице. На овај дан, сећамо се да је Света Дјева, када је имала 3 године, била посвећена Богу у храм Господњи од стране својих родитеља, и провела једанаест година свог живота, цело своје детињство, у светом храму, молећи се Богу и примајући храну од анђела док је пребивала у Светињи над Светињама, најсветијем делу Храма. Ово није само дубоко учење и традиција цркве везана за бескрајну светост живота мајке Божије, већ је и учење усмерено ка нама, нарочито везано за природу хришћанског детињства, и представља модел за нас не само за монахе који су посветили свој живот непрестаној молитви. Ово је показно учење о томе како требамо да васпитавамо нашу децу. 

Кроз историју Цркве видимо да су деца способна да достигну висину светости. Овим не мислим само на природну невиност детета, и не мислим на духовну лепоту детета након крштења пре него што је било и других утицаја, већ мислим на стварне висине светости постигнуте кроз молитву и духовни живот у врло раном узрасту.

Читамо у животима Светих мученика како су неки од мученика имали осам или девет девет или десет година. У животу светог мученика Баруласа, читамо да су прогонитељи мучили неке одрасле хришћанске мученике, а на питање мучитеља, Како знате ко је прави Бог?мученици су одговорили: Питајте то хришћанско дете. Осмогодишњи Барулас је рекао: Истински Бог су Света Тројица и богови незнабожаца су демони, а они су осмогодишње дете мучили до смрти, а он се упркос томе није одрекао своје вере. Али да би постало овакво, дете мора да буде васпитавано на чист и духован начин, јер деца не само да могу достигнути висине светости, деца су такође у стању да достигну дубине изопачености, чак и када су мала, и нису потребне сентименталности и глупо Дизни учење о детињству сакрити од нас чињеницу да је мало дете у стању да учини најгоре грехове, па чак и да убија људе, а ако ми не верујете, проведите неколико месеци у гетоима у Детроиту. Дакле, деца су у стању да досегну висине светости и дубине изопачености у младости.

Ово показује што су нормални људи одувек знали. До двадесетог века, када су измишљене фантазије Дизни детињства и Деда Мраз, озбиљни, нормални људи су увек знали да су деца стварно и једноставно мали одрасли људи. Они су људска бића и они имају капацитете људских бића који се брзо развијају. То је разлог што су у старомодним сликама деца приказана у одећи одраслих, изгледајући као одрасли, јер су људи попут нас. И тако, од самог почетка, ми третирамо нашу децу са озбиљношћу. То не значи да се они не играју, наравно да се играју. То не значи да се они не смеју и да им се не смејемо. Али постоји читав елемент њихивог живота који је озбиљан, а то је њихив духовни живот.  Они имају душе, имају духовни живот. Родитељи и други одрасли су ти који их лишавају духовног живота увођењем у њихове умове и њихове животе толико овоземаљског утицаја или равнодушности према вери, да до времена када они напусте куће постану комплетни безбожници. Свети Јован Златоусти каже да ако не васпитате своје дете у Цркви, и ако сте одговорни за напуштање вере свог детета, ви сте гори од убице своје деце, јер убица убија само тело, али сте ви убили и душу. 

Дакле, морамо имати православне домове. Морамо се молити заједно као породица. И отац породице не сме да се стиди да буде духовни вођа своје породице, који се моли са својом децом и показује праву мушкост и понизност и чврстину православног патријарха у својој кући. 

Породице би требало да једу заједно, јер је заједнички оброк наша свакодневна веза и време када родитељи и деца комуницирају. Нормални људи, од почетка времена до ТВ генерације, једу заједно у својим домовима. И чињеница да људи не раде тако сада, и да појединци јуре своје распореде, седе испред екрана рачунара или телевизора док једу своју храну, показује интензивну психопатологију најгоре врсте. Није безопасна навика када једете одвојено од ваше породице док гледате телевизију или зурите у екран рачунара. То није само нови обичај, морално еквивалентан старом обичају породичне вечере. То је психопатологија. Људска бића треба да ручају заједно, и не само у ресторанима, већ нарочито у својим домовима.

Дакле, морамо да се молимо заједно, да ручамо заједно, и да покажемо нашој деци шта су наши приоритети. Није добро водити живот индифенентан према Цркви, јер се може догодити, да када ваше дете буде имало 25 година, каже „Хоћу да се оженим/удам за ову особу у Баптистичкој цркви и да одем далеко од своје породице“, изненада постанете псеудо-побожни и огорчени: „Како си могао? Како си могао да напустиш своју грчку породицу? Како си могао да напустиш своју заједницу и ожениш/удаш се за овог странца и одеш и занемариш нас?“ Дете није било у цркви од средње школе, осим неколико минута сваке године да чује „Христос Воскресе“ на Васкрс, а ипак очекујемо да се сети свог православног и националног идентитета. То се неће догодити! Деца нису глупа. Она виде шта су наши приоритети. Она виде Да трошимо три недеље од четири ван цркве у недељу, или пет од шест или девет од десет, а ипак кажемо, „О, ја сам православац. Ми смо православци.“ Дете у свом уму каже „Не нисмо. Будите реални.“

Православље није ознака коју носимо на реверу, и није загарантовано да си православац само зато што си се родио као Грк! Или чак само зато што сте крштени. Ви сте православац само ако живите православно! И желим да кажем, и поновићу стотину пита у наредној годони, да је грех ако не идете недељом у цркву! То је грех! Колико пута видим људе које нисам видео десет недеља у цркви, и они дођу у цркву и кажу, „Здраво, Оче, како сте?

„Нисам вас видео неко време“

И они одговоре: „Били смо заузети.“

Били су заузети. И ја треба да се насмешим и кажем: „Дивно. Били сте заузети.“

Оно што они кажу је да постоји десет или двадесет ствари или можда стотине ствари које су важније од Цркве! Тоје ралност. Наравно, постоје изузеци. Једне недеље нам се поквари ауто, или наши давно изгубљени рођаци долазе и морамо да проведемо време са њима. Наравно, постоје изузеци, неколико током године. Али недеља за недељом и људи нису никад у цркви – то значи да су они одлучили да постоји нешто веће од Бога. Ја ћу поновити. Није битно да ли обмањују себе и не мисле да су тако одлучили. По њиховим поступцима можете видети да су одлучили да постоји нешто важније од Бога. И они ће бити изненађени на Судњем дану, Јер Бог неће бити други! Он ће бити први! И ако га ставимо на друго или треће место, он неће прихватити такво светогрђе! Увреду Његовој Светости! И моћемо бити осуђени. Не мислим на незнабожнике или Јевреје или Муслимане. Мислим на нас!

Зато, хајде да проповедамо нашој деци нашим делима. Да је Бог изнад свега: више од новца, више од спорта, више од рођендана, више пд свадбених прослава, више од професионалних фудбалских утакмица. Да је Бог први! Овај живот је тако кратак. Смрт је сигурна. Песуда је вечна. И ми ћемо одговарати за велике речи и изгубљено време нашег живота пред свевидећим судијом последњег дана.

Ако је неко скандализивао дете, и не мислим само у односу на страшне грехе, већ удаљавањем детета од цркве или учењем детета да сумња или одбија неки део свете традиције цркве („Да ми смо православци, али не морамо да радимо те ствари, свештеник каже да имамо сопствену верзију“), боље је за ту особу да јој је камен везан око врата и да се баци у море. То нису моје речи, већ речи Отелотвореног Исуса Христа.

Дакле: Бог, црква, наша вера – морају бити наш први приоритет. Када наша деца виде ово, они ће следити наш траг. Деца, нарочито кад су мала, воле да буду са својим родитељима, и рећи ћу вам тајну – чак и тинејџери, ако нису већ уништени, још увек воле да буду са својим родитељима. Они то неће признати, али они воле да буду са својим родитељима.
                     
Покажимо нашој деци шта су наши приоритети. Не наш разговор или ознаке које кажу „православни“, већ наше акције. А онда ћемо видети врло добар резултат. И Бог ће нам учинити милост да поступамо по Његовој светој вољи и да му служимо свих дана нашег живота. Он ће нас сачувати. То ће бити тешко. Када се одлучите да заиста служите Богу, све најгоре ће се десити. То ће бити тешко, али ће вас Он сачувати до самог краја вашег живота, и наћи ћете спасење.

За непобедивог, непогрешивог Бога, који је обећао да ће спасити оне који су му лојални; за нашег Божанског Спаситеља чија је Света Мајка ушла у храм Господњи и у име њене чисте невиности и беспрекорне светости, нека је слава у име Оца и Светог Духа, за векове векова. Амин
 
Извор: фб профил оца Стивена Алена

Нема коментара:

Постави коментар