"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

27. 7. 2016.

Беседе православних свештеника - Беседа о православном одгајању деце #5



Беседа #5 на Светог Првомученика Стефана 2010 године - Давање деци примере херојских идеала
У име Оца и Сина и Светог Духа. Амин.
 
Данас ћу резимирати оно што сам беседио пре празника Рождества Христовог а тиче се одгоја деце, и то православног одгоја деце. Сећате се да сам у првој беседи говорио о три ствари које родитељи морају да пруже деци током детињства: стабилност, правилно формирање маште и примере херојских идеала, јер су детињство и младост време када можемо код детета да формирамо инспирацију херојским идеалима и још специфичније духовним идеалима чврстог и херојског стајања у вери. 
Сећам се као мало дете – а већина од вас зна да сам одгајан као католик и да сам милошћу Божијом приступио његовој истинској вери православној – многа искуства из детињства су заиста утицала на развој моје душе, и морам са захвалношћу рећи да је то било због оних добрих ствари у римској католичкој цркви, и сећам се да је у комшилуку моје баке била велика црква посвећена Светом Првомученику Стефану, у коју сам често одлазио са својом породицом на недељну мису, а онда бисмо одлазили код баке на недељну вечеру. Још у најранијем детињству сећам се да сам подизао поглед изнад олтара на апсиди цркве ка огромном муралу на коме је био приказан Св. Стефан. Он се налазио на средини пута испред капије која води у Јерусалим, Јевреји су бацали камење на њега, облаци су се расклањали и приказивали Бога на Набесима и Сина Човечијег како седи са његове десне стране, и слушао сам причу о мом свецу много пута, и још од најранијег детињства сам био запањен његовом великом храброшћу и то не храброшћу за неке земаљске сврхе, већ храброшћу за Царство Небеско. Није био храбар само да се суочи са каменовањем већ и пре тога са нечим можда и много тежим, а то је неодобравање и неслагање са свима око њега, јер читамо у Апостолу да је Св. Стефан био окружен онима који се нису слагали с њим, који су говорили да Исус није Месија, да је Стефан лажљивац, да проповеда против Бога, а он је наставио исправним путем и одржао величанствен говор који и данас можемо да прочитамо из Апостола. Дакле: велика морална храброст човека који се није бојао да говори против мишљења већине док код је то истина! Дакле, једна ствар која мора импресионирати наше младе је да се мора веровати у истину, и да се мора бити храбар да се говори истина, и да само зато што се остали не слажу са тобом не значи да треба да се ћути, већ да се треба говорити истина коју нам је Бог дао. Све то захтева велику храброст. 

Храброст за шта? Да пристанемо да људи о нама имају лоше мишљење. Ово је право јунаштво. Када замишљамо јунаке, замишљамо их како извлаче мач из корица, успињу се на брдо и убијају змаја, и то су прелепе слике, које су се заиста догодиле, и такви људи су заиста хероји, али постоји јунаштво које се мало чешће испољава и које је потребније у времену у коме живимо, а то је тихо али веома реално јунаштво, онога који не обраћа пажњу на оно што други мисле о њему, не из поноса – будимо искрени, већина нас није толико поносна да нас једноставно није брига, сви смо осетљиви на мишљење других – већ бити толико храбар да иако нас боли, ми говоримо истину, да када нас други исмевају или нам противурече или нас искључују, ми кажемо: „Слава теби Господе, да могу бар мало да пострадам за Твоју истину“.
Дакле, прави херој је вољан да се издвоји и спреман да га људи не воле, и ако погледамо уназад, сви црквени хероји, дакле сви свеци, па чак и патриотски јунаци, велика већина њих је била непопуларна, или неки део њиховог живота или чак целог живота, и тек су након смрти препознати као светитељи или искрене патриоте. Дакле прави хероји нису они чије су очи упрте у гомилу. Они нису демагози или политичари чије су очи упрте у гомилу. Прави хероји су они чије су очи упрте у истину. Очи светитеља у истину о Богу, о Христу, о Светој Тројици.  Очи патриота у љубав према отаџбини, мисији да помогну својој земљи, свом народу, својој породици, заједници, не бринући се о ономе што ће гомила да мисли, или о ономе што ће зли људи који устају против њих да мисле. Ово је једна особина хероја. 

Друга особина хероја проистиче из прве и односи се на то да се херој жртвује за нешто веће од њега самог. Погледајмо врло једноставан пример спортисте: сви се у средњој школи диве спортистима који подижу велике тежине или додатно тренирају како би унапредили резултате. Зашто они то раде? Да би помогли свом тиму. Он жртвује себе како би његов тим, његови другови из школе, његов град били успешни. Из тог разлога он кажњава себе. Када? У 5.30 ујутру, касно увече после школе када нико то не види, он себе кажњава, жртвује.
Хероји патриоте жртвују себе тако што су спремни да положе свој живот за отаџбину. А наши хероји светитељи су они који су спремни да жртвују себе за нешто много веће од њих самих. Много веће. Веће од школе, од породице, веће од отаџбине: за самог Христа, за вечни живот и за спасење ближњих. Дакле, када читамо житија светих нашим младим људима, нагласимо им, „Погледај, они жртвују себе, они су храбри, они су вољни да страдају, да их други људи мрзе и да чак и умру страшном смрћу за љубав Христову, ко је сам наш највећи херој, који се уздигао на крсту и умро за нас. 

Сећам се једног тужног разговора који сам једном имао. Радио сам са једном женом на послу. Дуго времена сам био запослен; поред свештенослужења, радио сам у компанији у којој смо радили тестирања за студенте и оне коју су тражили посао. Радио сам са једном професионалном госпођом која је била моја колегеница и која је имала једно дете, сина. И сва њена љубав и посвећеност биле су окренуте ка сину. Игнорисала је све остало, чак и свог супруга. Све остало је било мање важно. Њен син је био њен идол, све је изливала на њега, сву своју љубав, новац, време; све њене мисли су биле усмерене ка њему. У то време почео је први рат у Ираку, негде 1990, 1991. Питао сам је, „Шта би се десило ако би твог сина позвали на регрутацију? Шта би се десило ако опет почне регрутација?“ Она је била ужаснута! „Не! Не мој син! Мој син не може бити регрутован! Мој син не сме бити у опасности!“ Затим сам јој рекао, „У реду, разумем да сматраш да овај рат није праведан. И ја не верујем да је рат оправдан, и не бих волео да мој син погине у рату који није праведан. То није у интересу наше државе, и верујем да није ни морално.“ Рекао сам, „ Али да је наша земља у опасности и да је неко нападне и да су наши домови у опасности, зар не би волела да твој син буде добровољац? Не да чека да буде регрутован, већ да се добровољно јави и да буде спреман да положи свој живот како би заштитио своје ближње и бранио своју земљу?“ Од ње сам чуо страшне речи које никада нећу заборавити. И било ми је јако жао њеног сина, када сам чуо њене речи. Рекла ми је, „не могу да замислим НИШТА због чега би мој син могао да умре.“ Помислио сам, „Христе мој, јадан дечак. Научен је да је сврха живота чисти биолошки опстанак и једноставно избегавање да се буде убијен.“

Ако човек нема ништа за шта би дао свој живот, нема ни разлога да живи. Јер је Бог створио човека са капацитетом да живи вечно. Створио нас је да будемо бесмртни грађани Његовог Краљевства, и да би нам то омогућио победио је смрт. Дакле, оно што карактерише хришћанина је презир према смрти. Не презир према животу какав срећемо код Хиндуизма или оријенталне философије. Хришћани воле живот. Али за смрт имају само презир, јер је Христ победио смрт. Хришћански херој, мученик, је неко ко је потпуно заборавио на неопходност своје биолошке егзистенције. Он не живи на том ниском нивоу, већ тежи да буде са Богом. Он свој живот види кроз светлост и очи Бога. Он види своју вечну судбину, и толико је подредио своју вољу Божјој вољи, да изгледа као да и нема споствену вољу, већ су све његове мисли, цело његово биће посвећени Божјој вољи. Па чак и у овом живот он надилази људска ограничења и пуку осредњост живљења само за себе и за данас и ради слагања са другима, и већ у овом животу се преобразио од божанске светлости, и људима око њега је знак да је Христ заиста устао из мртвих и да човекова судбина није у овом свету, већ је вечна. 

Учинимо, дакле, да се наши млади људи држе херојских дела мученика, да читају њихова житија, да читају о њиховим патњама, о патњама Светог Стефана, о патњама Светог Теодора Начертаног, који се такође слави 27. децембра када и Св. Стефан, који је сведочио за поштовање икона, и коме је иконоборачки цар жигосао лице и главу урезујући му богохулне стихове, и који је претпео страшна мучења, али се није поколебао у вери, није напустио православље и поштовање икона. 

И други многобројни мученици. Заиста гомила сведока нас окружује. Држимо дакле ову гомилу сведока, хришћанских мученика, хришћанских хероја, испред наше деце, испред наших младих, дозволимо им да се њихова срца испуне жаром и узбуђењем, сазнањем да је њихова судбина вечна и да је свако од њих позван да буде херој за Христа. Давајући младима прави смисао живота, они не морају да лутају кроз ходник са огледалима, кроз ходник лажног смисла живота који људе води у странпутицу, већ се учвршћују на правом путу спасења, јер на финишу виде свог Шампиона и Судију такмичења, Господа Исуса Христа, који држи победнички венац за атлету који ће храбро истрчати трку. 

Нашем божанском Спаситељу рођеном за нас, који је пострадао за нас и који своје мученике крунише вечном славом, нека је слава са Оцем и Духом Светим кроз векове векова. Амин. 

Извор: фб профил оца Стивена Алена

Нема коментара:

Постави коментар