Беседа православних свештеника - Беседа о православном одгајању деце #6

Беседа #6 – Читање деци

Данас ћу наставити серију беседа о православном одгоју деце.

Желео сам да говорим о важности читања малој деци, о нечему што је толико важно да се не може занемарити. 

У данашње време човекова способност расуђивања је нападнута. Бог нас је створио са умом, са способношћу разумевања и говора, што нас разликује од животиња које немају ни разум, нити говоре. Оно што карактерише човека је његова способност да разуме и комуницира путем говора, ово је управо разлог због којег нас силе које мрзе цркву и мрзе спасење човека – мрзе самог човека – деценијама нападају навалом анти-рационалних и анти-лингвистичких медија, са циљем да људи престану да буду способни да мисле и изражавају се речима, што је заправо једно те исто, јер ако не можете да о нечему говорите, не можете о томе ни да мислите. Ако неко каже, „Ја то знам, само не могу да се изразим“, он то заправо не зна. Све остало је бесмислица. Људи размишљају у речима. Ако неко размишља у сликама, може да направи прелепа уметничка дела, али не може да тачно пренесе шта је истина. Људи морају да буду способни да разумеју, а затим и да артикулишу истину, реалност, путем речи, и то је разлог због којег је образовни систем увео дефектне, деструктивне, смешне, апсурдне методе учења деце да читају, како би осигурали да у време док деца дођу до средње школе, већина од њих има тешкоће у учењу и не зна да чита. Ово је такође разлог зашто су људи преплављени низом визуелних медија -  телевизијом, интернетом, јутјуб видеом, видео игрицама итд - у којима се, све брже смењује све више хаотичних слика у оку и у уму, у кратком временском периоду, а да при том и у самим сликама има мало или нема уопште рационалне везе, већ то постаје само брзи низ слика. Оваква технологија је направљена циљано на основу теорије руског научника Павлова, о чијим смо експериментима сви чули када смо учили псохологију у средњој школи или на факултету, у којима су пси научени условном рефлексу да луче пљувачку када би чули звоно или неки други спољни стимулус.

Они који желе да униште душе и цркву су направили овакву технологију са циљем да људи престану да мисле, већ да једноставно одговоре на стимулансе дате од стране једног централизованог извора моћи, да почну да се плаше или да мрзе или да огладне, или да буду послушни или да раде шта год им буде речено: гледали сте рекламу, и одједанпут морате да отрчите и купите баш то пиво; или сте гледали вести и одједанпут осећате страх, или почињете да мрзите неког, или сте спремни да одустанете; или гледате неког глумца у филму и помислите, „Та особа је заиста вредна дивљења,“ иако је починила небројено грехова. У филму ћете вероватно видети да је тај глумац починио 132 срмтна греха, од којих би за сваки био вечно послат у пакао.

Једно од првих оружја које имамо, и један од првих корака које треба да предузмемо, како би се борили против оваквог испирања мозга...јер то је адекватна реч. Ово је испирање мозга. Не морамо бити протерани у гулаг или концентрациони логор. То се ради у нашим дневним собама и у учионицама...Испирају нам мозак, а први корак је да то препознамо, а затим уз Божју помоћ да се томе одупремо, а у васпитању деце једна од најважнијих ствари је да искључимо телевизор током детињства деце, или да га једноставно бацимо у контејнер и почнемо да читамо деци од најранијег доба. Читајте им, и црквену литературу – приче из Библије, житија светаца, молитве, књиге које објашњавају свету Литургију и црквене обреде – као и секуларне књиге.

За оне који говоре грчки језик и читају на грчком, постоји много старих књига које су биле у употреби у Грчкој пре 30 или 40 година и које су вероватно доступне (и желим да позовем неког да буде добровољац да пронађе ове књиге), а уз које су деца расла у грчким школама пре 40 или 50 година, и које уче љубави према Богу, према отаџбини; које садрже мале приче о дому, фарми, селу, које приказују оца који је глава породице, и мајку која је код куће са децом. Другим речима, приче које описују...нормалан живот! Не говорим о духовном животу или светачком животу, већ о обичном нормалном животу. 

За оне који својој деци читају на енглеском језику, такође (врло је битно) да нађу старије (односно старомодне) дечије приче и старије дечије читанке од пре много година, у којима су илустрације и приче лепе, а не искривљене, у којима људи не изгледају као чудовишта или ликови из цртаних филмова, у којима је описан нормалан живот, здрав живот где су отац и мајка код куће са својом децом: отац је глава породице, мајка је у кући са децом, и која описује – у случају православних књига – како деца одлазе у цркву са својим родитељима, које описују нормалан живот људи који раде на њиви, на фарми, или раде здраве ствари заједно код куће. Морамо да нађемо такве књиге. Морамо да их сакупимо и морамо да их читамо деци. 

Деца инстинктивно воле да седе са својим родитељима и да им родитељи читају. За многу децу су најсрећније успомене из раног детињства везане за тренутке које су провели читајући у очевом крилу. У мајчином такође, али је очево крило важније јер детету одмах показује како га отац, који је глава породице, усмерава ка оном што је битно, и отац га чини сигурним, и осим интелектуалног и психолошког развоја, постоји и контакт између детета и родитеља. Родитељ не каже, “Иди тамо и гледај видео или цртани филм док ја завршавам своје ствари. Заузет сам, иди гледај цртани,“ већ радије каже, „Дођи овде и проведи мало времена са мном, и ја ћу ти читати.“ И лепота духовне традиције, Библије, Житија Светаца, молитве, и лепота наше праве културе и правог породичног живота и традиције и правих патриотских прича се у том тренутцима преносе са бака и дека на унуке, са родитеља на децу, јер и баке и деке треба да буду укључени, ако је то икако могуће. 

На овај начин ми се боримо „против система“. 

Људи су данас љути: „Како могу да се борим против система? Морамо у Конгресу променити овај закон,“ и, „Морамо урадити ово,“ и „Шта то раде ови зли људи?“ Да, то су зли људи, и раде разне ствари, али не можемо никога другог кривити осим саме себе ако не узвратимо на најементарнијем нивоу, а то су наши домови и наша деца. Није битно шта кажемо. Можемо укључити телевизијску емисију или слушати радио и љутити се због онога што влада ради, или шта нека мањинска група ради, или шта нека религија ради, или шта банке раде. И да, то је довољно да некога наљути, али онда када одемо кући и уместо да проведемо време са децом и да им читамо и причамо им приче или их слушамо и учимо како да размишљају и понашају се као људска бића, и уместо свега тога, само дођемо кући и укључимо телевизор или се прикључимо на видео игрицу или сурфујемо интернетом, онда су сви они људи на које смо били љути, који уништавају нашу економију и нашу културу, победили. И ми смо им дозволили да победе! Јер нас нико није натерао да укључимо телевизор уместо да проводимо време са нашом децом.

И ништа добро не чини ако кажемо, „Гледаћемо телевизију заједно,“ Глупост! Може пет хиљада људи да заједно гледа телевизију, и сваки од њих ће бити затворен у своје изоловано, индивидуално, нарцистичко искуство вођено сопственим уживањем. Могао би бити и на Роуз Боул стадиону окружен стотинама хиљада људи, и даље би био затворен у себе ако би гледао телевизију.

Дакле, рећи да наше заједничко породично време проведимо уз телевизију је глупост. Морамо да са децом разговарамо и да им читамо, и да се на тај начин повезујемо са децом. Тако им помажемо да развију логичке и линвистичке способности, и задржавамо контролу над преношењем истине и лепоте и доброте. И не помаже ако кажемо, „Од 100 сати које проведемо уз телевизију, има и неких добрих ствари.“ Па, честитам. Од 100 кг хране коју ћу дати деци овог месеца, 88 кг ће бити ђубре, 6 кг ће бити отров, а три или четири килограма ће бити праве хране. Ово морамо да схватимо озбиљно. Одговараћемо за душе своје деце пред Христовим престолом, када дође да суди живима и мртвима, и последица нечињења његове воље је вечни пакао. И нико то не може да промени. И ни једна лаж или нова теологија или политички коректно мишљење, или ниједан православни хришћанин, не може да ми каже, „Не постоји суд божји, рај и пакао.“ Оне који праве ђубре које сипају у главе људи – ТВ емисије, медији, игрице, и све остало – чека заиста тешко време када Христ дође у својој слави. Одговараће за своја дела, и то неће бити леп призор. 

Питање за све нас је, на чијој смо страни? То морамо да одлучимо сада, и то мора бити практична одлука да проведемо x сати са децом, читајући им, разговарајући са њима, молећи се са њима, и тема моје следеће проповеди биће о молитви у породици, о одговорности која се не може пребацити на баке и деке, или на маму, а не на тату, или да постане активност коју свако ради самостално, већ мора бити дневна активност у оквиру целе породице, што ће бити тема за следећу недељу.

Нека свемогућу Бог, Света Тројица, друга личност од које долази Реч, и који је дао човеку реч, знање, говор и мудрост, помогне да се одупремо плими нашег доба, која тежи да уништи човеков капацитет да мисли, и да својој деци пренесемо, путем здравог читања и здравог разговора, способност да виде стварност, да знају истину, и земаљски и небеску, да изразе ту истину и пренесу је на следећу генерацију. Милошћу божјом, нека буде тако, и нека нам милостиви Бог помогне да се спасимо и дођемо до познања истине, што он жели за сваког човека, а нарочито за нас, његову децу, православне хрушћане, у његовој светој цркви, невести, коју је успоставио својом крвљу. Да прослављамо његову Пресвету Крв својим конкретним активностима сваког дана нашег живота. 

 Њему припада слава са Оцем и Духом Светим у векове векова. Амин.

Извор: фб профил оца Стивена Алена