"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

28.12.2016.

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И ЛЕСНИНСКИ МАНАСТИР

свети Јован Шангајски са Леснинском иконом

У својој беседи, приликом прослављења Светог праведног Јована Кронштатског, одржаној 1964. године, будући светитељ изразио се о свом имењаку  и веома поштованом светитељу овако:
свети Јован Кронштантски
 «Он је велики праведник. Током целог свог живота старао се да испуњава заповести Божије и да ради све онако као што је Бог заповедао. Он је свештенослужитељ Цркве пун побожног поштовања ... према искреном стремљењу да служи Богу он је постао свештеник. Ватрено је узносио молитве Богу, брижљиво чувајући црквени поредак, и уистину је био образац и пример свим свештенослужитељима...Био оваплоћење милосрђа, свакога је жалио, свима помагао. Не само да се одазивао на молбе за помоћ, већ је и сам одлазио онима који су били у невољи. Свима снисходећи, трудио се да свима помогне...Велики чудотворац, он је својим чудесима испунио сав свет, попут Св.  Николаја Чудотворца….»

У извесном смислу, те речи показале су се пророчким. Оне описују самога светитеља Јована: откривају нам како је он схватао светост, чему је стремила његова душа, какав је пример давао својим служењем Богу.
Тропар светитељу Јовану почиње речима: «Старање твоје о стаду у расејању, са праобразом и молитвама твојим...» Света Црква учи да је најважније  дело у  животу  св. Јована било старање о пастви, брига  о тим душама које му је поверио Господ. Ми који живимо овде, у Западној Европи, удостојили смо се  да будемо део духовног стада тога љубавнообилног,
свети Јован Шангајски
многопоштованога пастира, и верујемо, да нас он ниједан дан не оставља без својих молитава, нас потомке тога стада, које га је знало током живота, у годинама служења у Западној Европи. Бити духовним чедом великога светитеља - велика је част, али и обавезује у много чему. Ми смо дужни знати његово житије, памтити његове подвиге и испуњавати његове завете. Хајде да се сетимо њих.
 По одлуци Синода Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ), 3. јуна 1934. године свети Јован био је хиротонисан у Београду за Епископа шангајског и викара кинеског и пекиншке катедре. У Западну Европу он је био упућен  у јулу 1951. године и носио је овде, на нашој земљи, своје архипастирско послушање до 1962. године, непрекидно 11 година. Скончао је свети Јован 2. јула 1966. године. Он је као архипастир служио скоро 40 година, од чега 11, скоро више од четвртине те службе, протекло је овде, у Западној Европи.
Већ у својој «Беседи при наречењу за епископа», Св. Јован је указао какво ће да буде његово служење: 
«....Христос је дошао на земљу да поправи оскрнављени образ Божји код човека, призивајући људе, сједињујући их у једном човеку, једним устима и једним срцем прослављајући  свога Творца».
млади св. Јован
Задатак свакога пастира је привући људе ка томе јединству, поново их родити и освештати их. Шта може бити веће од  градње  саздања Божјег! Коју велику корист је могуће принети своме ближњему, него га припремити за вечни живот! Тешкоће у испуњавању тих задатака произилазе из борбе са грехом исквареном природом човека. Често се сусреће неразумевање, а покаткад свесно противљење, мржња од стране тих које љубиш и о којима бринеш. Морало је бити велико самопожртвовање пастира и велика љубав према својем стаду. Био је  спреман да све поднесе у његову корист, а свака овца је морала наћи место у његовом срцу... Ако су  толико тешке и многоструке обавезе обичног пастира и велика његова одговорност за спасење душа које су му поверене, шта је могуће рећи о архипастиру?... Архипастир је одговоран не само за сву јагњад, Богом датих њему, већ и за пастире. Одговорност је његова за сваког грешника, кога на време није уразумио, за свакога који је ишао праведним путем, али је скренуо с њега. Његова дужност је да болује са болеснима својим овцама, да их исцели, попут Пастироначалника Христа «...и раном Његовом ми се исцијелисмо» (Исаија, 53:5).

Нема у његовом животу ничег осим дужности да се преда делу спасења душе човекове и да их води у Царство Небеско. Он је дужан бити спреман носити све клевете, гоњења и саму смрт  ради истине, попити чашу Христову и крстити се Његовим крштењем (Мат. 20:23, Марк. 10:39). Он је дужан не само да брине о онима који долазе к њему, већ и сам да тражи и враћа у стадо заблуделе овце, да их носи на својим раменима. Дужност његова је објављивати Христово учење онима који не знају, чувајући заповед Годподњу: «идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље свакоме створењу «(Марко, 16:15).
 Будући да је проникао у сазање о васељенској Цркви, он не само да је дужан да се ограничи на бригу, већ и онима који су му непосредно додељени, дужан је духовним оком надзирати сву васељенску Цркву Христову, желећи просвећење свих народа и њихов раст у истинитој вери, јер у Цркви «нема Јелина, ни Јудеја, Варвара ни Скита», већ су сви подједнако вољена дјеца Оца Небескога...»
Нарочито је утешно његово обећање да ће се молити за нас, његова будућа духовна чеда:
 «...У овај за мене велики час молим се за оне који су мене васпитавали и поучавали својим поукама и примером, молим се за оне који су прожимали у свако време моје црквено служење, за младе које сам васпитавао, за моју будућу паству, за васељенску Цркву, за страдлну земљу руску!...»
Леснинске сестре стигле у Париз

Владика Јован је стигао у Париз 21. јула 1951. године и настанио се при Храму Васкрсења Христова у Медони. Наш Леснински манастир стигао је у Француску, годину дана раније, и у том времену већ се настанио у градићу Фурке, поред Париза. Леснинске сестре и нови први архијереј сусрели су се као стари пријатељи, јер су се познавали још у Србији, где се Леснински манастир налазио од 1920. до 1950. године. Породица Максимовић: родитељи, његова два брата и сам будући Светитељ - такође су стигли у Београд почетком 20-тих година.
Михаил Борисович Максимович
 У Србији је будући Светитељ срео митрополита Антонија Храповицког, који је, према речима самога владике Јована, још у Харкову, постао руководилац његовог духовног живота. Максимовићи су постали парохијани светотроциког руског храма у Београду, где је 1924. године митрополит Антониј посртигао Михаила Борисовича Максимовича (име Владике Јована у свету) за чтеца. Та благочестива црквена породица боравила је у српском манастиру Хопово на Фрушкој гори, где су тада распоредили леснинске сестре. Тамо, у Хопову, Београду или у Сремским Карловцима, у резиденцији митрополита Антонија, на сусрету руске црквене омладине, Михаил Борисович највероватније је срео грофицу Нину Павловну Граббе, која је приступила у Леснински манастир крајем Другог светског рата, када је Хоповски манастир већ изгорео, а сестре живеле у општежићу у Београду. Нина Павловна, која је напослетку постала монахиња, а потом игуманија Магдалина, поделила је интерсовање и љубав вл. Јована ка православном богослужбеном поретку. Такође, будући вл. Јован највероватније је знао још у свету, блиску познанинцу Нине Павловне, Јелену Воробјову, која је дошла у манастир заједно с њом, која је напослетку постала монахиња Флавијана, сатајница игуманије Магдалине по постригу, иконописац, секретар и благајник манастира.
Руски храм у Београду

Године 1926. митрополит Антониј постригао је Михаила Борисовича Максимовича у монашки чин, са именом Јован, у знак сећања на његовог претка Св. Јована Тоболског. Постриг је обављен у Миљковом манастиру, јединственом манастиру у Србији са руским уставом и руском братијом. Манастиром је руководио старац схиархимандрит Амвросије (Курганов), духовно чедо последњих стараца из Оптине пустиње. Млади јеромонах о.Јован у Србији се првенствено бавио предавачком делатношћу у српским семинаријама или «богословијама», како су их називали срби. Но, летње распусте он је увек проводио у Миљковом  манастиру и највероватније је тамо срео младу удовицу, кнегињу Нину Николајевну Љвову – будућу нашу
Игуманија Магдалина Грабе
Матушку схиигуманију Теодору, која је допутовала у Миљков манастир код баћушке о. Амвросија, а 1928. године приступила код леснинских сестара у Хопово и основала тамо дечије прихватилиште.
млада Игуманија
 Теодора Лвова

Године 1934. на молбу митрополита Антонија, јеромонаха  Јована (Максимовича) Синод Руске Првавославне Заграничне Цркве изабрао  је и хиротонисао за Епископа шангајског, викара Кинеско-пекиншке епархије. Марија Димитријевна Шатилова, честа ходочасница у Хопову, причала је сестрама, да је она мало пре хиротоније случајно срела о. Јована у Сремским Карловцима. Он јој је рекао да је дошао појаснити грешку, јер је наводно  на његово име и  адресу стигло писмо из Синода о постављењу некога о. Јована за епископа у Кини. Али када је опет срео Марију Димитријевну, рекао је: «Грешка се показала још већом него што сам и  мислио. Мене су заиста поставили ... «
м. Флавиана Воробева

Братанци матушке игуманије Теодоре, о. Леонтиј и о. Антониј (Бартошевич), такође духовна чеда и постриженици о. Амвросија, били су саподвижници о. Јована у Миљковом манастиру. Њима је такође било суђено  да се поново сусретну са владиком Јованом у Западној Европи. Владика Леонтиј је тих година био епископ женевски. Он је често морао да замењује владику Јована, који мимо тога што је први архијереј Западно-европске епархије, био је одговоран за своју кинеску паству и посебно за оне слабе и немоћне старце и децу, који нису могли сами да оду из Шангаја, а које је владика Јован евакуисао на Филипине, договоривши и могућност да их насели на малом острву Тубабао.
Миљков манастир

братство Миљковог манастира

Владика Јован је продужио да се несмањеном снагом занима решавањем даље судбине многохиљадитог руског шаторског градића, израслог у филипинским џунглама. Често је одсуствовао, због пута у Америку, ради  старања и преговора у Вашингтону и због одласка на Тубабао, ради збрињавања и подршке пастви. Владика Антониј (Бартошевич) био је прејемник владике Јована на Западно-европској катедри, после превремене смрти владике Леонтија и преласка владике Јована у Сан Франциско. Године 1952. владика Јован се преселио у Версај, савим близу Фурке, и почео је живети при епархијској управи, смештеној у згради руског кадетског корпуса Императора Николаја Другог. Владика је почео чешће да борави у Фурке. Те године су период најтешњег општења Св. Јована и сестара нашег манастира. Наше старије сестре су најчешће  помињале вл. Јована на молитвама и богослужењима.

св. Јован и браћа Бартошевићи
 Сваки његов долазак био је празник за сестре, иако је силно нарушавао манастирски режим. Ствар је у томе, што је после служби Владика  још дуго остајао у храму, клањао се и молио пред иконама, не желећи да се растаје са храмом и поново се задубљивао у неопходна дела, бриге и уопште у сву светску сујету. Због тога је вечерња трпеза почињала у 12 сати ноћу. Ујутру, после Литургије, Владика је још дуже остајао у храму, посебно посним данима, дешавало се да касни време трпезе до 9 часа по црквеном, то јест до три часа поподне.
Владика није волео када се  Јутрење, по манастирском обичају служи увече, уместо Вечерње, и често је настојао на томе да се Јутрење служи рано ујутру, како је прописано Уставом. Матушка Игуманија Магдалина ми је казивала да је он понекад говорио: «Не зовите ту службу «јутрење», ако је не служите ујутру. Зовите, ако хоћете кравом, само не «јутрењем». Ако владика Јован није служио, он је са пажњом пратио богослужење, понекад је по грком минеју, преводио и писао за сестре  тропаре или кондаке којих нема у словенским минејима. Друге потребне тропаре он је налазио у српским богослужбеним књигама. Све је то ушло у наш манастирски богослужбени поредак и одржава се свакодневно. Богословски напор Владике и његове проповеди и посланице крцате су цитатима из богослужбених књига; он је у потпуности усвојио богослужбени језик и размишаљао је баш у тим  категоријама.
Лесна у Фурке

 Владика Јован није имао музикални слух, али он је ишао за тим да део чита током службе, а део пева. У случају неподударања гласова он се није заустављао и није поправљао више током службе, али је са неодобравањем «цикао». Матушка Магдалина, још је причала, како је он једном дуго «цикао» и нешто рукама показивао, али је објаснио после сужбе. Десило се то у Великом посту, када је одрећено много поклона до земље. На служби су стајала деца, а Владику је гануло у срце, што су они неправилно чинили поклоне: клањајући се, одгуривали су се на прстиће, а не на песнице. Владика се веома бринуо да они могу себи изазвати бол.
Храм у Фурке
Запамтила сам да је владика Јован био љубитељ и познавалац богослужбеног устава или типика, сложеног система богослужбеног састава према књигама разних циклуса: Октоиха, Минеја или Триода. Али приступ владике Јована био је врло самосталан. Он често није служио са строгом јерархичношћу типика и правилима и ограничењима, које  многи сматрају необоривим. Владика је дубоко разумевао сам дух типика, проникавши у смисао и садржај богослужбених текстова и самостално их комбиновао.Он је увек хтео да укључи што више: помјанути све свете који се празнују у тај дан, обележити празник, али не пропустити свакидашње црквене молитве и покајне умилне молитве Октоиха, славити Васкрслога Христа појањем богонадахнутог пасхалног канона преподобног Јована Дамскина, али и плакати у подножју Крста покајним плачем преподобног Андреја Критског.
св. Јован са шал омофором

 Матушка Магдалина, која се дуги низ година старала о манастирском типику, добро је схватила владикин приступ ка црквеном уставу и постарала се предати нам све то, нама њеним ученицама. Већ тих година нико није сумњао у светост владике Јована. Сестре су виделе њега окруженог светлошћу, друге су виделе да стоји у ваздуху, уздигнут над земљом током молитве. Кад су налагале околности, владика Јован служио је у пуном архијерејском чину, кога је добро познавао. Али прилично често он је у нашем манастиру служио једноставним јерејским чином, у скромној јерејској одежди, повезавши  уместо архијерејског омофора вунени шал, пребацивши га преко рамена. Он је објаснио, да омофор симболизује ту заблуделу овцу, због које је Добри Пастир спреман да остави цело стадо, и пронашавши је, носити на свом рамену. Касније су му сестре сашиле омофор од дебеле беле вунене тканине, за успомену на ту пронађену  овцу.
 Владика Јован је придавао велики значај поштовању месних православних светитеља, тражио је податке о њима и увек их помињао на отпусту. Његова љубав према богослужењу одражава се у многим одлукама које је издавао. На почетку богослужбене године владика је изучавао све неопходне богослужбене текстове у вези са временом празновања Пасхе, утврђивао их указима и слао их по епархији. Пратећи јубиларне датуме, одређивао је одговарајуће службе. И лично се бринуо о молитвеним поменима, како општим за сву Руску Православну Заграничну Цркву, тако и о поменима за свештенство епархије и сестре манастира. О свакој кончини било кога из клира или монаштва обавештавао је све епархије, и свем свештенству стављао је у обавезу да их помињу.
Царски мученици
 Светитељ Јован посебно је поштовао успомену на Свете Царске Мученике и лично бринуо о достојном помену Царске породице на дан њихове мученичке кончине 4./7. јуна. Сећамо се, да је нарочито за време његовог боравка на Западно-европској катедри почела градња Храма-Памјатника у част Св. Јова Многострадалног у Бриселу, где је касније Загранична Црква служила величанствено опело Царској породици.
У Леснинском манастиру од самог почетка ушло је у праксу позивање првога архијереја да изврши монашпки постриг. Према нашим записима, за 11 година свог боравка на Западно-европској катедри, владика Јован савршио је 8 пострига у расофорну расу и 7 пострига у малу схиму, у мантију, у том броју је и постриг наше Матушке Игуманије Макрине. Матушка казује, да је она маштала о постригу на било који празник Пресвете Богородице, а одредили су јој постриг  на дан сећања на Св. великомученика Артемија, дан званичног отварања нашег манастира. Матушка се по монашки
постриг у расу м. Ангелина
смирила и никоме није откривала своју жељу, преносећи је већ на мантијски  постриг. Али, владика Јован прочитао је њене мисли и после пострига казао јој је: «Но, и данас је добро?» То је био последњи постриг који је савршио владика Јован у нашем манастиру, године 1960. незадуго до његовог постављења у Сан Франциско. Много година касније Матушка је схватила да је владика Јован знао, да он неће савршити њен постриг у мантију. Савршен је он 1967. године, после кончине светитеља, на дан иконе Пресвете Богородице «Свих Жалосних Радост», на храмовни празник саборне цркве, који је подигао Светитељ Јован у Сан Франциску, под којом су га сахранили и у којој данас леже његове свете мошти.
млада Матушка Макрина
 са св. Филаретом

Друго сећање на све догаћаје био је постриг у расофор матушке Надежде Соловјевоје, удовице  свештеника који је скончао при манастиру, заповедивши својој матушки да остане код нас и прими постриг после његове смрти. Отац Конастантин и матушка Надежда познавали су владику Јована од раније, он је и упутио о. Константина у Леснински манастир, када  се разболео непосредно пре смрти. Њихови односи су били добри, али једно је жалостило о. Константина: добри и обично врло пажљив архипастир никако није могао да запамти да матушку зову Надеждом, а не Наталијом. Чак шта више честитајући имендан он је честитку послао на  дан св. муч. Адријана и Наталије, после чега  је  о. Константин чак  писмено изражавао своје недомумице. Матушка Надежда је испунила завет свога баћушке и приступила у манастир. Схиигуманија Теодора је одлучила да је што пре постриже у монаштво, пошто је она већ много година служила Цркви и била је у годинама. Ко познаје добро нашу леснинску традицију, зна
м. Наталија са послушницама
да је код нас сачувана пракса дореволуционарне Цркве да се не мења име сестри приликом пострига у расофорну расу, пошто монашки завет  она на том степену још не изговара. Замислите опште чуђење, када је владика Јован одједном при постригу назвао њу не Надеждом већ...Наталијом. И новопострижена инокиња Наталија тада се расплакала. Али чин је био савршен, и тако је она остала сестра Наталија. Кроз неколико година дошло је време пострига у мантију. Владика Јован  је већ био у Сан Франциску. Када је Матушка Теодора позвала с. Наталију да би је обавестила о томе, она је рекла: «Ја сам дуго размишљала како да Вас назовемо у монаштву, и одлучила сам оставити Вам име Наталија. Ја сам схватила да је владика Јован знао, да вас он неће пострићи у мантију, зато је тада приликом расофорног наречења назвао Вас Наталијом. Он  је већ давно Вама изабрао то име...»
стара фото Провемон

Са матушком Надеждом и о. Константином везан је и други упечатљив случај  упадљиве прозорљивости владике Јована. Једном је он допутовао к њима у парохију на празник Покрова Божије Матере. Стигао је уочи празника, на Свеноћно бденије.  Празник је пао на обичан, радни дан, а на служби скоро да никога није било. После отпуста о. Константин је питао владику: «Владико свети, Ви ћете,  вероватно, сутра служити у јерејском чину?» Није било ни ђакона, ни прислужника, ни појаца - само матушка Надежда и стари  црквењак који је певао псалме. «Служба ће бити са пуним архијерејским чином- објавио је Владика- архијерејски дочек је  у 9:30 ујутру».  
Отишао је на починак не обраћајући пажњу на узрујаност и приговоре о. Константина. Код куће је узрујано и у недоумици баћушка говорио својој матушки о чудноватим потребама архијереја, када је одједном зазвонио телефон. Звао је ђакон из суседне парохије. Код њих је из неких разлога отказана служба и он је молио благослов да дође сутра код о. Константина да служи, тим више, што је сазнао о доласку архијереја.  О. Константин се мало умирио, ето ђакон ће бити на служби.

Касније је назвао телефоном прислужник, он је у последњем тренутку одлучио да замоли за одсуство с посла ради празника и сутра ће бити на Литургији. Такође, неочекивано се појавио други прислужник,  нека породица одлучила је да децу не пошаље у школу и долазе на празничну Литургију. Дечаци знају службу, могу прислуживати...О. Константин је живнуо духом: све се неочекивано уредило. Остао је проблем само са хором: зар је могуће да  матушка и стари црквењак  певају Литургију? Одједном се чуло ударање у врата. Испред је стајао непознати човек, који се обратио о. Константину: «Ви сте настојатељ рускога храма? Да? Дозволите да се представим, ја сам регент козачког хора, ми смо овде у граду у гостима. Сутра ће бити служба? Ми би веома хтели да певамо Литургију. Ви сигурно знате колико козаци поштују празник Покрова...» И све се догодило тачно онако како је предсказао Владика. Архијерејски дочек био је у 9:30 ујутру, уз певање моћнога козачког хора, а Литургија је била одслужена невероватно величанствено, у пуном архијереском чину.

На крају боравка светог Јована на Западно-европској катедри постављено је питање тражења бољег и трајног места за Леснински манастир, пошто је власник општежића у Фурке, где се манастир налазио већ више од 10 година, отказао продужење закупа. Са благословом владике Јована, сестре су почеле тражити  место за становање и његовим благословом био је изабран финансијски одбор за куповину одговарајућег места за манастир. Премештен на санфранциску катедру 1962. године, владика Јован је продужио пратити процес тражења и једно од последњих његових активности било је писмо матушки Теодори с благословом да купе (за невероватно ниску цену) имање, које је монахиња Магдалина пронашла у селу Провемон. Писмо је стигло неколико дана после кончине светитеља.
Прича о вези нашег манастира са светитељем Јованом не би била потпуна без помињања његовог духовног чеда, сестре Екатерине Глатоленкове,  наше с. Катје-баштованке, која  већ 64 године живи у манастиру. С. Катја је једна од шангајских сирочића вл. Јована, примљена је у  прихватилиште Светога Тихона Задонског.
сестра Катја
С. Ката- једна од оних, које је Владика извео на острво Тубабао. Тамо је она провела неколико
дом св. Тихона Задонског
година у шаторском градићу у џунглама и била је сведок тајфуна, који је запретио потпуним уништењем руског логора. Но, владика Јован је зауставио тајфун својом молитвом. Болест с. Катје учинила је немогућим њен пут у Америку заједно са другим избеглицама и владика Јован је замолио матушку Теодору да прими девојчицу у Лесну. Прозорљиви владика предвидео је, да ће она овде пронаћи садашњи дом и породицу, и да ће се много трудити да постане пуноправним чланом нашег сестринсва. С. Катја је волела владику као рођеног. У Фурке, где је она радила у трпезарији, неретко су је старије трпезарке слале, када Владика дуго није излазио из цркве и она је гласно звала: «Владика, ја сам гладна!» И владика Јован је осмехујући се излазио из цркве, говорио Катји, «добро, ја ћу написати проглас да леснинске сестре гладују...»
Матушка и сестра Катја на гробљу


Осим за с. Катју владика је молио матушку Теодору да привремено прими четири монахиње, последње избеглице из Кине, већ после масовног одласка на Тубабао. Оне су биле из монашке заједнице Владимирске иконе матушке Руфине и Ариадне и проживеле су код нас много година. Те сестре су чекале одлуку за одлазак у Америку, како би се вратиле у свој манастир.
Једна од њих била је глувонема и само молитвама владике Јована успела је проћи медицинску комисију и разговор са сарадником конзулата, да не би посумњали у њено стање и издали су јој без проблема дозволу за улазак и насељење у Америку. У то време дошле су у Леснински  манастир три искушенице из кинеске пастве владике Јована: сестре Серафима, Валентина и Људмила.
Такође на молбу и с благословом владике Јована провеле су две године у Лесни избеглице из Свете Земље: матушка игуманија Јелисавета (Ампенова) и шест сестара. Прогнане су из свог роднога Манастира на Гори, зато што нису желеле да се присаједине Московској патријаршији после преузуимања манастира, оне су касније основале Благовештенску обитељ у Лондону.
св. Јован и Матушка Јелисавета

У оквиру својих обавеза, леснинске сестре, колико су могле, бринуле су се о владици. Поменула сам већ вунени омофор који су му сашиле. Поред тога, манастирски икониписац, мати Флавијана, цртала је црквене грамате за владику. Леснински манастир је учествовао у куповини куће за оснивање храма у Паризу, у улици  «Claude Lorrain. Познато је да се владика трудио да иде бос, такође никада није лежао у постељи, а одмарао се седећи. Због тога, као и од дугог стојања на молитвама, код њега су се отвориле крвоточиве ране на ногама, које је владика упорно одбијао да лечи, све док му матушка Теодора није саопштила: „Владико свети, влашћу која ми је дата као настојатељици манастира, нарећујем Вам да легнете!“ Као примерно послушан монах, владика се повиновао, легао је у постељу и дозволио да позову лекара.
м. Флавиана иконопише

На фотографијама је владикина канцеларија и келија у дому Св. Тихона Задонскога у Сан Франциску и при храму у Сијетлу, у црвеном углу се види репродукција Леснинске иконе, постављена у оквир. То је видљиви знак да владика Јован није заборавио нашу светињу, њему познату  још од  младости у Србији, и увек, када је обраћао свој молитвени поглед на те слике, он се молио за нашу обитељ и наше сестре, за сва своја духовна чеда у Западно-европској епархији. Ми знамо да је Св. Јован отишао Господу пред Курском иконом Пресвете Богородице, пошто се пред њом поклонио до земље. Мислим, да се можемо надати, да је обраћајући се Пресветој Богородици, погледао и на Леснинску икону и у  последњим  минутама свог земаљског живота поменуо и  нас.
келија св. Јована у Сан Франциску
Ни после смрти вл. Јован није оставио наш манастир. У тешком тренутку он се јавио у сну матушки игуманији Магдалини, окрепио је и ободрио. Године 2006. надзорник капеле
подигнуте у бившој гробници Св. Јована учинио је мати Макрини велику помоћ. У пропратном писму било је речено, да се владика Јован јавио надзорнику у сну и наредио да се сав прилог, сакупљен у капели те године, отправи у Леснински манастир. Од тада, редовно стиже  прилог из капеле, у знак сећања на бригу владике о нашем манастиру. Недељу пре наше данашње свечаности владика нам је послао свој благослов. Када сам се у том моменту осећала кривом, замишљена о компликацијама око нашег празника и питала себе: «Зашто сам ја све то намерила?» сасвим неочекивано стигла нам је пошиљка из Сан Франциска са уљем од моштију, мноштвом иконица освештаних на моштима, које ми данас делимо, и друге иконе и фотографије. Нисам ни помислила да упиутам било кога у Сан Француску о томе, и ето, сам светитељ  се побринуо за нас и дао нам видљиви знак о свом  благослову за тај труд.

Питам сада себе, шта нам је владика Јован заповедио? Каквим  би нас он хтео видети, нас, све: свештенослужитеље, монаштво и подвижнике у свету? Шта смо ми дужни испунити?
Прво, владика Јован нас позива на што чешће и најусрдније учешће у богослужењима. Служба Божја била је најважнији део његовог живота, сав његов труд, сав његов распоред, градио се око ње. Познато је да је код њега увек био потпуни комплет богослужбених књига и ако због околности није могао да буде на служби, он је сву службу ишчитавао. Причају како је у Паризу вл. Јован погрешио воз, уместо у воз за Женеву у Швајцарској, сео је у воз за Ђенову у Италији. На граници је откривена његова грешка и њега су скинули са воза. Кренули су по њега аутомобилом, а Владика је чекао много часова. Нашли су га на железничкој станици, савршено неузбуђеног и неузнемиреног, окруженог књигама, како чита службу. Нико њему није сметао да се удуби у најважнији његов посао и он је био спокојан. 
Знамо да владика Јован није био стасит, леп архијереј, нити је код њега било икакве  посебне «школе» богослужења. Код њега је било потпуно одсуство музикалног слуха и он је служио без било каквог «ефекта». Али, његово служење и учешће у богослужењима остављало је  незабораван утисак, до данас  хиљаде људи са великим трепетом слушajу старе омиљене снимке,  које су певали веома осредњи емигрантски хорови или леснинске старице, са једва распознатим  возгласима и проповедима, зато што желе да се било како придруже служењу и молитви овога светитеља.
Друго, владика Јован позива нас да темељито изучавамо и добро знамо нашу Православну веру. Без обзира на своју скромност и истинско монашко смирење, вл. Јован ни на који начин није био простак и незналица. Сетимо се, да је он завршио војну школу-катедски корпус и имао је два висока образовања: правно и богословско. Он је немали број година радио као предавач и васпитач. Његови богословски чланци и расправе, написани на молбу и под руководством другог угледног руског богослова, митрополита Антонија (Храповицког),
св. Јован са битољским студентима
а такође и његове проповеди, откривају нам добро познавање  Светога Писма, богословски образованог човека. Вл. Јован није могао толико волети и дубоко разумевати православно богослужење без брижљивог изучавања Црквене историје и патристике, и без макар површног познавања древних језика. Његове проповједи, посвећене руским светитељима, указују на добро познавање руске  историје и тумачење духовног пута руског народа. Његово поштовање месних светитеља и жељом за просвећењем свих јер Господ све окружује, упознавао се са историјом и културом држава и народа, у којима је служио: било да је српски православни народ, кинески језик, предивна Француска или нови свијет, Америка. Прослављањем тих светитеља, свети Јован нас позива мисионарењу и проповедању Православља.
шангајски храм "Посредница Грешних"

руски храм у Београду
Речју, Св. Јован нас призива ка правој богобојажљивости и ка светости. Због чега нас његов пример може ободрити и продуховити? Као код многих од нас, код вл. Јована није било
Епархијски сабор са св. Јованом
некаквих очигледних и упечатљивих талената или способности. Низак растом, неугледан, неспретан и немузикалан. Чак шта више његов вољени митрополит Антониј казао је о њему: «Тај мали, нејак физички, човек, по изгледу као дете». Али је додао: «...он је чудо аскетске непоколебљивости и строгости». И послао је њега у Кину «као своју душу, као своје срце...» Прихватио је вл. Јован то, не одмах, и нимало лако. Сам је он о томе говорио у својој беседи при наречењу:
«Лоше сам представљао на почетку пут, којим је потребно ићи. Растући, размишљао сам да себе посветим војној или грађанској служби Отаџбини, која се тада показивала бедемом  и чуваром истинског благочешћа».
светитељи освећују крстове за храм
у Сан Франциску

Мада је духовни живот увек привлачио владику, у емиграцији, на крају школовања, у тридесетој години живота он се решио за монаштво:
«Довршено рушење државне моћи наше Отаџбине, убедило ме је коначно у непорочност  свега земаљског и слабост човекових сила и способности, одлучио сам одрећи се од сујете земнога света, и да посветим себе једино служењу Богу».
Напослетку вл. Јован није избегавао људе и није осуђивао мирски живот, био је свима доступан. Он је одлазио у госте познаницима. Његови бивши прислужници су причали како им је он давао новац за биоскоп, ако је сматрао да је филм користан. Матушка игуманија Александра (Чернјавскаја) сећала се свог детињства код владике Јована, казивала је како се он смејао њеним дечјим несташлуцима и како је он заједно са њом маштао, како ће он допутовати код ње на магарцу када она постане монахиња-подвижница у пустињи. У речима захвалности на свој имендан, он је благодарио, не само онима што су дошли да се помоле, већ и онима који су организовали свечаност, бринући се о пријему посетилаца. Својим духовним чедима и верницима он је давао савете не само о духовном животу, већ и о послу, женидби, учењу, о визама и дажбинама.

Као и сви људи и владика Јован је имао недостатке и слабости. Он није био добар администратор, дешавали су се конфликти. Он  није увек размевао људе, био је наиван и лаковеран,  што је понекад доводило до озбиљних грешака. Неки су га називали јуродивим, али
св. Јован и млади
ипак  вл. Јован никада није себи дозвољавао поступке који би могли умањити или искомпровитовати архијерејско достојанство, његово целокупно погружење у живот Цркве и равнодушност према свему сујетном и земаљском, често су га чинили неугодним и неодговарајућим саговорником или сарадником. Један од његових ђакона је рекао: „Са светима почивај, да, али живети са њима-не дао Бог!“
владика Антоније и св. Јован

Али све те слабости биле су неважне, јер у свете  су  владику Јована увели његови највећи изванредни квалитети: његова бесконачна и свеобухватна љубав. Он није мислио о себи осим да служи људима:
«...служење Богу, снажно позива моју душу «одрекни се себе, узми крст свој и иди за Христом» (Мат. 16:24; Марк. 9:24), у то време наметала се унутрашња неопходност да постанем ловцем људи... Не смем замислити себе достојним до данас, сазнавајући своју греховност, али се бојим и одрицати се од њега, слушајући речи Господње, обраћање ка грешном, али кајућем, Петру: «Ако љубиш мене, напасај  јагањце Моје, напасај  овце Моје». Свети Јован Златоуст, објашњавајући то место у Јеванђељу, обраћа пажњу на то да је за  доказивање  љубави Господ тражио не много подвига, већ подвиг пастирства. Због чега је тако велико у очима Господњим пастирско служење? Зато што су пастири, по казивању апостола Павла  «Богу помагачи» (1Кор. 3)»
св. Јован у шангајској канцеларији

св. Јован са клиром у Кини
Будући великим подвижником и молитвеником, владика светитељ Јован је успевао да сједини тај подвиг са непосредним учешћем у животу своје пастве. Он је сам објашњавао:»Бринути се о спасењу људи, дужност је прилагодити им се  разумљиво; да би привукли свакога, треба у томе следити апостола Павла, и у складу са њим неопходно је бити способан  казати: «»Јеврејима био сам Јеврејин, да Јевреје придобијем; онима који су под законом био сам под законом, да придобијем оне који су под законом.Онима који су без закона био сам без закона, премда нијесам Богу без закона него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима био сам био као слаб, да слабе придобијем;свима сам био све, да како год спасем кога. «(1Кор. 9:21-22)
Бринути о спасењу душа човечијих, потребно је схватити да људи имају и телесне потребе, чврсто усађене у себи. Немогуће је проповедати Јеванђеље, ако се кроз дела не пројављује љубав. Али при том потребно је бојати се, да брига о телесним потребама ближњих не прогута сву пажњу пастира и да не оде на уштрб старања о духовним потребама, зато је потребно памтити речи апостола: «није прилично нама да оставимо ријеч Божију па да служимо око трпеза» (Дела, 6:2). Али све је потребно учинити по заслузи Царства Божијег и испуњења Христова Јеванђеља. Истинско хришћанство не састоји се од умом добијених расуђивања и учења, већ остварених у животу. Христос је сишао на земљу не ради тога да би људима предавао нова знања, већ да би их призвао на нови живот. За вечни живот ми се припремамо у земаљском животу. Околности и догађаји током живота утичу и на духовни живот човеков. Јаки карактером одолевају утицајима средине која их окружује, а слабији се подају тим утицајима. Јаки духом кале се приликом гоњења, а слабији падају. Зато је потребно, колико је год могуће, стварати услове, у којима би било могуће да се што више људи духовно уздиже.
св. Јован и вл. Андреј

Пастиру је понекад потребно да се склони од учешћа у друштвеном животу, али учествовање у њему нужно је носитељу  Христова закона и представника Цркве.  Свештенослужитељ се не сме преобратити у обичног политичког или друштвеног делатеља, заборављајући главну суштину свога служења и његов циљ. Христово Царство «није од овог света» (Јован. 18:36), и Христос није основао земаљско царство. Не постајући политички вођа и не укључујући се у партијске расправе, пастир може давати духовно освећење јавном  животу, да би његова духовна чеда знала пут, тако и у друштву Архпастир је дужан да зна свакоме дати духовни савет: и монаху отшелнику, очишћујући душу од помисли, и цару како да уреди државу, и војном заповеднику, који је кренуо у одбрану, и обичном грађанину...»

Ми смо се сетили људских недостатака вл. Јована, но ја не могу да се сетим случаја да би он било кога   увредио или огорчио, због чега би га окривили или потценили због било чега, због одуства пажње или бриге. Могуће је претпоставити  да је та врела љубав, то чврсто стремљење
да служи људима призвала на светитеља осебујну благодат Божију и дало му дар чудотворства, исцељења и прозорљивости. Господ Срцевидац је знао да се владика Јован никада није узгордио, никада није узвисио себе, нити прелестио, а све што је радио чинио је искључиво на добробит своје пастве. Помолимо се њему, да би он измолио за нас макар мали удео те највише добродетељи, праве хришћанске  јеванђељске љубављи. Обратимо се њему његовим речима, некада казане у „Беседи на прослављење Св. прав. Јована Кронштатскога“, са којим сам ја започела ту проповед:

„Обратимо се њему увек, када је он пред свима засијао на духовном небу: „Моли се за нас светтељу Оче Јоване, обрати све  нас на пут спасења...да радосно призивамо тебе: Радуј се светитељу Оче Јоване, пречудни чудотворче, и наш пред Богом молитвениче! Светитељу Оче Јоване, спаси нас молитвама твојим!“
св. Јован и св. Филарет


 Текст превео сарадник блога Ранко Милосављевић

 Текст преузет са сајта Леснинског Манастира