Објављено
на сајту saint-irene.com, март 2017, порука оца Стивена Алена
Окусите и видите да
је благ Господ.
(Псалм 33)
Како
да мотивишемо себе за труд потребан током Великог поста: пост, чешће и дуже
црквене службе, борба да превазиђемо своје страсти и да се усавршавамо у
љубави? Понекад, како се време Великог поста приближава, осећамо ревност и
радост, а понекад се јавља осећање неспремности па чак и страха што се свето
време приближава. Како да превазиђемо ово осећање неспремности и да са радошћу
уђемо у великопосну „арену“?
Наравно,
сви знамо да морамо да присиљавамо себе на било које добро дело: милост божја
силази на оне који „чине насиље“ над својим телом, (“…Царство небеско на силу
се узима, и силеџије добијају га), то јест на оне који су немилосрдни према
својим себичним жељама. Не можемо очекивати да ћемо у време повећаног духовног
делања, као што је Велики пост, да имамо осећање плутања на облацима и да имамо дивна
искуства. У ствари, Свети Оци нас упозоравају да не тражимо оваква „искуства“,
јер нас то отвара ка демонској обмани. Морамо да заврнемо рукаве и радимо на
добрим делима која се од нас очекују, и када то урадимо да кажемо као добре
слуге, да смо само слуге и да смо само обављали своју дужност.
Ми
нисмо ништа више од слабог тела, и присиљавање на добра дела и обављање наших
дужности може да нас понекад обесхрабри. Зар нас Христос не утеши понекад и
подстакне да наставимо? Зар не окусимо понекад сладост Његове милости, а не
само једноставну веру?
У
ствари, црквена певања Триода описују време Великог поста као време радости и
весеља, које верни започињу са нестрпљењем: "Приспјело је време подвига
поста (око кога се усрдно потрудимо, добра дјела Господу као дарове
принесимо)“; „Као попразничну радост и другу седмицу светлоносног поста,
братијо примимо с љубављу (песмама прослављајмо Христа божанствено се
веселећи)“. Ова радост и жудња извиру из тихог и радосног уверења дубоко у души
о присуству милости божје и пребивању Свете Тројице који чине основу нашег
живота.
Овог
пребивања милости, постајемо свесни у тишини и сконцентрисаној молитви. Човеков
ум је створен за познање Бога и сагледавање Божијег присуства. Различите
активности нашег спољашњег живота расипају нашу пажњу у хиљаде праваца,
разбијајући је на хиљаде делова; ова расејаност и везивање за ствари које нису
од Бога стварају тежину, осећај терета и узалудности живота, и тако постајемо
зависни од страсти и задовољства. Да бисмо ум вратили Богу, прво морамо да
очистимо савест кроз само-посматрање и Исповест, да нахранимо ум путем Светог
Причешћа, а затим да саберемо ум путем дневне молитве. Ово тихо време молитве
постаје наш мали Рај, време када „корачамо са Гсподом“ у рајском врту, као што
су ходали Прародитељи пре пада.
Радост
која произилази из овог молитвеног Раја помаже нам да превазиђемо наш отпор ка
телесним и духовним добрим делима; она постаје „гориво“ које нам помаже да се
одржимо на путу Пахсе, како годишње Пасхе за коју се припремамо сада у току
поста, тако и за вечну Пасху, за коју се припремамо током „поста“ нашег жувота
на земљи. Дођите, да сви уђемо у радост нашег Господа.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
ПРОТИВ
ИЗЛИШНЕ БРИЖНОСТИ
Излишна брижност за ствари житејске својствена
је човеку неверујућем и малодушном. Тешко нама, ако се – бринући се сами о себи
– надом својом не утврђујемо у Богу који се о нама стара! Ако ми видљива добра
којима се користимо у садашњем веку, не приписујемо Њему, како можемо очекивати
од Бога добра која су нам обећана у веку будућем? Не будимо тако маловерни него
боље „иштимо пре свега Царство Божије, а све друго придодаће нам се“, по речи
Спаситељевој (Мт. 6, 22).
Боље
нам је да презиремо оно што није наше тј. времено и пролазно, а да желимо оно
што јесте наше, тј. непропадљивост (нетљење) и бесмрће. Јер када постанемо непропадљиви
и бесмртни, тада ћемо се удостојити видљивог богосазрцања као Апостоли приликом
божанственог Преображења Господње, и приопштићемо се надумном сједињењу са
Богом, као и небески умови. Јер, бићемо подобни Анђелима, и синови Божији,
„будући синовима Васкрсења.“ (Лк. 20, 36)
O
ОСАМЉИВАЊУ И ЋУТАЊУ
Себе,
пре свега, треба украшавати ћутањем, јер Амвросије Милански вели: видео сам да
се многи спасавају ћутањем, а многоговорљивошћу ниједнога не видех да се
спасао. И опет неки од Отаца каже да је ћутање тајанство будућега века, док су
речи оруђе овога света.
-
из поука Преподобног Серафина Саровског
Нема коментара:
Постави коментар