"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

13.03.2017.

Беседе православних свештеника - Окусите и видите да је благ Господ



Објављено на сајту saint-irene.com, март 2017, порука оца Стивена Алена


Окусите и видите да је благ Господ.

(Псалм 33)
Резултат слика за поцетак поста

Како да мотивишемо себе за труд потребан током Великог поста: пост, чешће и дуже црквене службе, борба да превазиђемо своје страсти и да се усавршавамо у љубави? Понекад, како се време Великог поста приближава, осећамо ревност и радост, а понекад се јавља осећање неспремности па чак и страха што се свето време приближава. Како да превазиђемо ово осећање неспремности и да са радошћу уђемо у великопосну „арену“?


Наравно, сви знамо да морамо да присиљавамо себе на било које добро дело: милост божја силази на оне који „чине насиље“ над својим телом, (“…Царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га), то јест на оне који су немилосрдни према својим себичним жељама. Не можемо очекивати да ћемо у време повећаног духовног делања, као што је Велики пост, да имамо осећање плутања на облацима и да имамо дивна искуства. У ствари, Свети Оци нас упозоравају да не тражимо оваква „искуства“, јер нас то отвара ка демонској обмани. Морамо да заврнемо рукаве и радимо на добрим делима која се од нас очекују, и када то урадимо да кажемо као добре слуге, да смо само слуге и да смо само обављали своју дужност. 


Ми нисмо ништа више од слабог тела, и присиљавање на добра дела и обављање наших дужности може да нас понекад обесхрабри. Зар нас Христос не утеши понекад и подстакне да наставимо? Зар не окусимо понекад сладост Његове милости, а не само једноставну веру?

У ствари, црквена певања Триода описују време Великог поста као време радости и весеља, које верни започињу са нестрпљењем: "Приспјело је време подвига поста (око кога се усрдно потрудимо, добра дјела Господу као дарове принесимо)“; „Као попразничну радост и другу седмицу светлоносног поста, братијо примимо с љубављу (песмама прослављајмо Христа божанствено се веселећи)“. Ова радост и жудња извиру из тихог и радосног уверења дубоко у души о присуству милости божје и пребивању Свете Тројице који чине основу нашег живота. 


Овог пребивања милости, постајемо свесни у тишини и сконцентрисаној молитви. Човеков ум је створен за познање Бога и сагледавање Божијег присуства. Различите активности нашег спољашњег живота расипају нашу пажњу у хиљаде праваца, разбијајући је на хиљаде делова; ова расејаност и везивање за ствари које нису од Бога стварају тежину, осећај терета и узалудности живота, и тако постајемо зависни од страсти и задовољства. Да бисмо ум вратили Богу, прво морамо да очистимо савест кроз само-посматрање и Исповест, да нахранимо ум путем Светог Причешћа, а затим да саберемо ум путем дневне молитве. Ово тихо време молитве постаје наш мали Рај, време када „корачамо са Гсподом“ у рајском врту, као што су ходали Прародитељи пре пада. 


Радост која произилази из овог молитвеног Раја помаже нам да превазиђемо наш отпор ка телесним и духовним добрим делима; она постаје „гориво“ које нам помаже да се одржимо на путу Пахсе, како годишње Пасхе за коју се припремамо сада у току поста, тако и за вечну Пасху, за коју се припремамо током „поста“ нашег жувота на земљи. Дођите, да сви уђемо у радост нашег Господа. 


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


ПРОТИВ ИЗЛИШНЕ БРИЖНОСТИ

Излишна брижност за ствари житејске својствена је човеку неверујућем и малодушном. Тешко нама, ако се – бринући се сами о себи – надом својом не утврђујемо у Богу који се о нама стара! Ако ми видљива добра којима се користимо у садашњем веку, не приписујемо Њему, како можемо очекивати од Бога добра која су нам обећана у веку будућем? Не будимо тако маловерни него боље „иштимо пре свега Царство Божије, а све друго придодаће нам се“, по речи Спаситељевој (Мт. 6, 22).


Боље нам је да презиремо оно што није наше тј. времено и пролазно, а да желимо оно што јесте наше, тј. непропадљивост (нетљење) и бесмрће. Јер када постанемо непропадљиви и бесмртни, тада ћемо се удостојити видљивог богосазрцања као Апостоли приликом божанственог Преображења Господње, и приопштићемо се надумном сједињењу са Богом, као и небески умови. Јер, бићемо подобни Анђелима, и синови Божији, „будући синовима Васкрсења.“ (Лк. 20, 36)


O ОСАМЉИВАЊУ И ЋУТАЊУ

Себе, пре свега, треба украшавати ћутањем, јер Амвросије Милански вели: видео сам да се многи спасавају ћутањем, а многоговорљивошћу ниједнога не видех да се спасао. И опет неки од Отаца каже да је ћутање тајанство будућега века, док су речи оруђе овога света.


- из поука Преподобног Серафина Саровског