Једемо ли идолске приносе, служимо ли Христу ил трбуху?

Данас је Теодорова субота. 

          

Дан када се сећамо чуда које је спречило хришћане да себе оскрнаве идолским жртвама. Свети Теодор у свом јављању упозорио је епископа да хришћани  избегавају храну са тргова јер је покропљена крвљу идолских жртава, и да кувају пшеницу.  

Желео бих мало на ту тему да поделим мисли са Вама, мојим једнодушним пријатељима.  Питам се данас, да ли свака неправда и зло могу да се дочекају на исти начин. Ако нас неко непрестано понижава, ако не мари за наша верска права, ако смо потопљени и покропљни жртвама екуменизма, халала, кошера...
ако је морал иза нас, а пред нама содомија коју прихвата и држава и црква државна, педофилија, и разврат који већ има легитимитет јер људи кажу "барем су мушко и женско". Када видимо целокупну слику, и видимо да нам је неко одузео или чак забранио као народу и људима љубав према држави, цркви, моралу, монархији, брачној заједници, када нас све упућује да будемо исфрустрирани, лажни, да лажно се претварамо да смо и ми "модернисти", мундијалисти", да не видимо ништа лоше у "родној равноправнсти" јер ћемо бити ухапшени ако мислимо на глас... у шунд музици, у телевизији која нам гноји умове....

Питам се....како то да св. Теодор није рекао узми мач и посеци војнике који кропе по трговима жртве?! 

Не, он нас упућује да кувамо жито, и тако чекамо да невоља прође. СМИРЕЊЕ.Чекамо ништа не чинећи? Ту је "квака"! Не постоји време када су хришћани проводили ништа не чинећи. Они су били цело време у молитви, посвећени потпуно свом духу, више него телу. Зато су тако храбро и иступали пред идолопоклонике и давали своја тела на разне муке, али никако не пристајући да дају свој дух идолима, већ само Христу! 

Данас је тело отежало, и дух код многих има форму закржљалости, или је потпуно у рукама идолским! Данас се олако изговара "ја не верујем у Бога", "шта ће нам црква, попови, тамјан, кандила..." 

Наравно, највише је изражена форма "модерних" хришћана, где пост није важан, где и причешће није на првом месту, где морал по њима смета и  "потире" љубав, где је брак превазиђен јер је важно да се људи воле, па тако и млади богослови  без срама блудниче, где је и Истина релативна....

Са друге стране имамо људе који су хришћани, бар тако себе објашњавају и зову, који посте, моле се, иду на сва причешћа, посјећују манастире, или су чак монаси, свештеници...реносни или мање ревносни...

сву форму испуњавају, друге поучавају али кад мало проведеш време са њима као кроз цедиљку можеш упознати врло ретке који  имају љубав, смирење, хришћански живот на правилан начин. Зашто? Веровано зато што и већина црквених људи кажу да морају некада да опсују, да се "опусте", често су у гневу, бракови су им као ратни полигон, деца су им потпуно неупућена у веру, и иду због родитеља у цркву а када напуне 16 почињу проблеми и до 18 више их не виђамо у цркви.

 И ти "хришћани" без проблема гледају ТВ и интернет , тајно грешећи и надокнађујући оно што јавно не живе...има Богу хвала и много покајаних међу њима, или дисциплинованих, али највећи је број оних који живе неку своју обману, и међу њима и себе видим.

Такође сам јако потрешен српском неслогом. То је национална катастрофа!!!

Дозволили смо да нам ТВ манипулатори говоре шта ми мислимо, волимо, шта хоћемо, желимо и шта је за нас добро а шта никако није добро. Све који воле Бога, монархију, само брачну заједницу  зову десничарима, фашистима, нацистима, фанатицима...Има ту врло лукавих "игара"!

 Већ опробаном тактиком државаа облачи своје људе и екстремно приказује обичне мирне скупове, парастосе, помене, протесте...Западна школа.

"Они", тј, либерална Србија и СПЦ раде свој посао. Некад ови некад они, али им је газда исти...Да ли је то разлог да узмемо мач или да "кувамо жито"? Шта хоћу да кажем...по мени, човеку који сам  веома оскудног знања, ствари су веома очигледне. 

Не може  да буде ни једне патриотске акције ако је вера тих патриота упрљана екуменизмом и идеологијом нацизма и фашизма. То је број један!

А ако је реч о љубави према Христу и Србији опет не може ништа да се деси ако једемо "идолске жртве!"

 На шта мислим? 

Ако не постиш, ти једеш месо и мрс? Да ли је то смртни грех? Јесте. Да ли си онда хришћанин? 

Ако нећеш, не умеш или кажеш да не мжеш да опростиш брату своме, и још то користиш за изговор да хулиш на Бога, цркву и добар поредак, зар ниси брате у греху? Да, слеп си од мржње. И можеш ли такав себе назвати хришћанином? Немој, прво се покај.
Ако постиш, а мрзиш брата свога, да ли је то смртни грех? Јесте. Да ли си хришћанин?

 Ако другима чиниш што не би волео да теби чине, имаш ли љубави? Да ли је смртни грех немати љубави? Јесте. Да ли си хришћанин и можеш ли бити задовољан својим самољубљем?

Ако дижеш на побуну из политичких разлога, а духовно си занемарио себе да ли је то грех? Ни је ли и Варава  бунио јевреје против римљана, а беше упамћен као разбојник. Јесте. Да ли си сада хришћанин? 
Вараву јесте народ славио, а Христа распео, зар нам то није неки наук?

Пустиња...🙎

 Нема два србина да се сложе у нечему. Ликује сатана, ликује Европа, шиптари, хрвати, ислам, комунисти, екуменисти, содомисти, хедонисти, атесисти и свака "мрака"...кажу нема више срба!!! Све смо искоренили, све до једнога! Као робље египатско увезали су истинољубиве православце. Тамница је пуна људи без права на веру, радост, љубав, истину, наду, живот по Богу...

Да ли је све дошло до тачке да србин може само да плаче над својим народом, над својом породицом, над самим собом....све вуче у очај...а зашто? Јер србин је посумњао! Тргови попрскани крвљу идолских жртава по целој Србији, готово је и ми морамо да се помиримо да смо престали да постојимо. Нас гледају као злочинце, као пргави народ жедан туђе крви, као ратни народ жељан барута....

КО?

Ко нас тако гледа? Зар не наши непријатељи који су великом силом успели да нам баш крвљу, лукавством и преваром краља одузму, да нам насилно наметну  комунизам, да нас разбоже, разврате, посвађају, разбрате, веома уплаше....Ти исти нам сада говоре ко смо. Они су нас и бомбардовали, границе искасапили и поставили своје масончиће да воде ову државу. 

Нека.

 Много је и греха код срба. Нисмо ли брат брата убијали, са коњима у цркву улазили, нисмо ли сестре и жене на абортус подстицали, вршили и прељубе и одмазде, крали државну имовину, одбијали помоћ немоћноме...

Шта треба да радимо? Кувајмо кољиво! Па како? Научимо се поново, као људи који се у несрећи изломе, сваку кост сломе,  па поново на ноге стану.

Научимо се ходати усправно пред људима, али до земље понизно пред Христом. Очистићемо тада и државну цркву од екуменизма и биће опет српска а не државна без народне поштене душе у њој, очистимо себе од греха кроз покајање, кроз враћање литургијама, кроз ЧИТАЊЕдуховних штива!!!, кроз пост, молитву.

 Еј,љубимо брат брата. У почетку волимо страдајући док и други види да је искрено, а од себе одсецимо оне који више себи не желе помоћи. Нека њих, али не са нама и у нашем друштву.

Хладан си? Не верујеш да можеш више да волиш човека који је исти као и ми? Грешан и јадан. Кувај срце своје, загреј га! Стани пред икону, упознај бројаницу, отвори псалме или јеванђеље. Покрени себе, а не да осуђујемо друге због укочености или зла које видимо на њима. Веруј ми пријатељу, ја сам кроз искуство дошао до затварања круга. почетак и почетна тачка морају бити љубав и све док нема љубави ми ходимо у мраку, и онда опет рањави и друге својом укоченошћу и гордошћу израњављени, враћамо се на почетак. Љубав.

 Као чисту воду у чашу замућење воде сипајмо љубав, покајање, нову наду и рађање. Одлуку да нећемо да нестанемо!!! Барем не пред Христом, ако морамо од некога и да се склонимо.

Да нећемо да будемо површни и нећемо мада млади или стари да исмевамо наше светиње и свете завете.

Па ако морамо и да нестанемо, да то буде као људи и хришћани. Као истински православни хришћани, не као лажни и Богуодвратни јеретици или богохулитељи, или пак као они који једу идолске жртве са осмехом и друге нудећи. 

 

Ако нас неко пита чији сте, којем ви Господару (систему) служите, да можемо радосно, скромно и смирено али поносно и из све душе рећи ми смо само Христови, ми смо св. Саве, ми смо св. Николаја жичкога, ми смо деспота Стефана, ми смо они из Јасеновца и комунистичких тамница, и либералних забрана и ми смо своји на своме без обзира колико ви своје идоле у нашу земљу постављали. 

Србија је вечна док су јој деца верна, а деца су верна док се Христових скута држе. Зато не бој се Србијо, овде врази још дрхте и шкргућу јер знају да је ватра утихнула али се није угасила. Не мачем већ сабором једнодушних Христових покајника , који љубе брат брата и не мрзе непријатеље своје, већ их воле и Богу их на суд остављају сами их не осуђујући. Јачајући духом, ми ћемо мењати и свест и савест а тако и свет који живимо. То бих ето рекао на овај дан. Кољиво пшенично, а не коље оштро. Прво себе да поправимо, и онда ће Бог да порави с нама остало. 

  

 Јерихон!!!