"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

В. В. Шумило С. В. Шумило: Рускa Истинска-Православна Црква- порекло, историја

ПРВИ ПУТ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ РАДНА ВЕРЗИЈА КЊИГЕ О РИПЦ, ЕКСКЛУЗИВНО НА БЛОГУ  http://propovedniksipc.blogspot.rs
Унапред се извињавам на недостацима фотографија које ћу у међувремену допунити.



Рускa Истинска-Православна Црква-
порекло, историја




Посвећено Оцима-исповедницима Катакомбне Руске Цркве
В. В. Шумило
С. В. Шумило










Превео са руског
мр Ранко Милосављевић










Вера и Жизнъ, (Вера и живот)
Чернигов, 2012.



Штампа се по благослову Председавајућег Архијерејског Синода Руске Истинске – Православне Цркве, Високопреосвећеног Тихона, Архиепископа Омског и Сибирског.

Додатак Православном журналу Вера и жизњ (Вера и живот).


Одобрио за штампу Педагошки савет Православне духовне семинарије Св. прав. Јована Кронштадског (град Одеса) као уџбеник за предмет "Историја Руске Православне Цркве 20. века".

Наслов оригинала:

В. В. Шумило, С. В. Шумило:
Русская Истинно-Православная Церковъ: происхождение, история, Чернигов: Вера и Жизнъ, 2012.

Руска Истинска – Православна Црква (другачији њен назив Катакомбна црква) – део Помесне Руске Цркве, почела се оснивати крајем 1920-тих – почетком 1930- тих година на територији СССР-а. Други део Руске Цркве – Руска Православна Црква Загранична (РПЗЦ) – основана је почетком 1920- тих година у емиграцији. РПЦЗ и Катакомбна Црква сачувале су духовно јединство током свих година постојања совјетског режима, сматрајући себе чедима једине Мајке – дореволуционарне Руске Православне Цркве.
Истинска – Православна Црква (ИПЦ) основана је као разултат одбијања већине епископата и свештенства Руске Цркве да се потчинe комунистичком режиму у СССР, који је по својој суштини био богоборачки и антихришћански. Званична политика бољшевичког режима била је заснована на потпуном уништењу Цркве и религије у границама Совјетске државе, а против свештенства је била покренута репресија: тамнице, концентрациони логори, прогонство, стрељања. Разумљиво је да би потчињавање таквој власти довело Цркву до потпуног губитка њене унутрашње слободе, већина јерарха и свештенства, како је напред речено, одбило је сарадњу са совјетским режимом, дајући предност тобожњој слободи – хапшењима, тамницама и логорима, одлазак у катакомбни (нелегалан) положај.
На сарадњу са влашћу (то јест, конкретно са ОГПУ – НКВД1) и пуно потчињавање њено кренула је прообновличенска група, на челу са митрополитом Нижегородским Сергијем (Староградски, +1944). Као резултат раскола, који је учинио митрополит Сергије по налогу ОГПУ 1927. године, у СССР-у, од тога времена, постоје паралелно официјелна („совјетска“ или „црвена“) црква, реформисана по наредби Стаљина 1943. године под називом "Московска патријаршија" и, независна од богоборачког режима, Истинска-Православна црква. Као резултат жестоких репресија и прогона, ИПЦ је била принуђена да пређе на нелегални начин служења, због чега се појавио и њен други назив – Катакомбна Црква.
Катакомбну Цркву, као део некада јединствене Помесне Руске цркве, називају, такође, "Тихоновском" – по имено светог Патријарха Тихона (Белавина, +1925). Тако су је именовали сарадници ОГПУ-НКВД у истражним радњама против свештенства и верника ИПЦ, "Тихоновцима" су сами себе називали катакомбници све до почетка 1990-их година.
Канонска основа Руске истински православне цркве темељи се на указу Патријарха Тихона № 362 од 7/20 новембра 1920. године. Свети Тихон је био последњи законити Патријарх кога је изабрао Сверуски Помесни Сабор, изражавајући сву пуноћу Руске Цркве.

Патријарх Тихон је пророчки предвидео две форме управљања у Руској Цркви.
Прва је изражена у патријаршијском Завештању од 7. јануара 1925. године, које је било обнародовано одмах после смрти Светитеља. Патријарх је разумео да власт, поставивши себи за циљ потпуно уништење Истинске Христове Цркве, неће дозволити после његове смрти сазивање слободног Помесног сабора за избор новог законитог Патријарха. Свима је било очигледно – и власт је тога била свесна да би уништили цркву, којој репресија није мањкала – да је потребно било ослабити је изнутра, лишити Руску цркву законите канонске управе. То питање већ је било постављено, када је од стране сарадника ОГПУ био испровоциран обновличенски раскол, у коме је будући совјетски патријарх Сергије (Староградски) играо важну улогу.
Да не би допустили у цркви безвлашће и распад, Патријарх Тихон, у сагласности са одлуком Сверуског помесног сабора, означио је тројицу чувара (мјестобљуститеља) патријаршијског престола, митрополите: казанског Кирила (Смирнов, +1937)2, Агатангела Јарославског (Преображенски, +1928) и Петра Крутицког (Пољански, + 1937). У завештању је специјално напоменуто да ако митрополит Кирил, услед од њега независних прилика, не може ступити у положај Мјестобљуститеља (чувара), њега је дужан заменити Агатангел, а ако не могу да учине ни митрополит Кирил ни митрополит Агатангел – у положај Мјестобљуститеља дужан је ступити митрополит Петар. Као што је познато, митрополити Кирил и Агатангел били су ухапшени, у вези с тим свјатјејшем Петру припало је да понесе тежак крст првосветитељског служења. У условима прогона, осећајући да ће убрзо бити ухапшен, митрополит Петар назначио је себе привременим замеником, једним од којих је био Свети Новомученик митрополит Петроградски Јосиф (Петрових, +1937) идејни надахњивач и један од отаца – оснивача Катакомбне Цркве у Русији.

Слева надесно: Митрополит Петар, Патријарх Тихон, Архиепископ Теодор (Поздјејевски)

Основни задатак увођења привремене форме црквене управе – мјестобљуститеља патријаршијског престола – састојала се у томе, да би, при првој могућности, сазвали Слободни сабор за избор новог канонског Паријарха и установили закониту власт у Руској Православној Цркви. Такав тајни сабор фактички је био спроведен 1926. године путем сабирања потписа свих православних јерараха. Више од седамдесеторо преосвећених Руске Цркве гласало је да се за новог патријарха изабере свети Митрополит Кирило Казански, иначе саборно изјашњавање воље епископа Руске Цркве није било спроведено у живот; за списак са потписима архијереја у корист митрополита Кирила, који су се налазили код митрополита Сергија (Староградског) сазнали су у ОГПУ. Практично, сви епископи који су гласали за кандидатуру свјатјејшег Кирила били су ухапшени и завршили су свој живот у тамницама и логорима. Одстранивши, уз суделовање ОГПУ, архијереје који су могли да се супротставе његовој намери да потчини Цркву богоборачкој власти, митрополит Сергиј узурпирао је Вишу Црквену Управу, због чега је и почео сергијански раскол у Руској Цркви.
Образовавши, самовољно названи, привремени патријаршијски синод3, у јулу 1927. године митрополит Сергиј обнародовао је "Декларацију лојалности Совјетској власти". Тим документом Сергиј и његов синод у име Руске Цркве, признали су антихришћанску совјетску власт – легитимном преставницом руског народа, озаконивши на тај начин у очима црквеног народа богоборачки комунистички режим, који је дошао на власт путем ратног преврата, грађанског рата и терора, а СССР, - законитим настављачем (прејемником) историјске Руске државе. У декларацији је објављено, да је од сада "радост и успех совјетске власти" – радост и успех цркве, а недаће власти – недаће цркве.
Наступила је двојака ситуација: према Декларацији је произлазило да је "радост" власти, која је уништавала Цркву, рушила храмове, затварала у тамнице и логоре свештенство и вернике – од сада и радост саме Цркве, а неуспех у рушењу цркви, такође несреће цркве. Свима, који декларацију нису прихватали, митрополит Сергиј објављивао је "ван из цркве" и подвргавао их црквеним претњама. Јасно, да је таква лојалност, која је разрушавала унутрашњу слободу цркве била неприхватљива за савест већине православних хришћана. Било је очевидно да је Сергијански синод потчинио Цркву антихришћанској ("антихристовој") држави.
По мишљењу већине епископа Руске Цркве, органи ОГПУ, рукама митрополита Сергиаја, учинили су нови обновљенски раскол. Власт у Цркви, према замисли ОГПУ, била је дужна сада прићи ка бившим обновљенцима, какви су били митрополит Сергије (Староградски), архиепископ Алексиј (Симански, +1970) и други.
Како се чини, предвиђајући сличан трагичан заокрет догађаја, Свети Патријарх Тихон пророчки је предвидео другачију форму Црквеног устројства у Руској Цркви – у случају прекида рада законите Више Црквене Управе. Та форма предвиђена је Указом Патријарха Тихона и Вишег Црквеног савета № 362 од 7/20 новембра 1920. године на основу које су изникле Катакомбна Истински - Православна Црква у Отаџбини и Загранична Руска Црква у емиграцији.
Суштина указа своди се на то, да у случају прекидања деловања законите више црквене управе Руске Цркве, исправан епархијски архијереј "улази у односе са архијерејима суседних епархија по предмету организације виших инстанци црвених власти за неколико епархија, које се налазе у једнаким условима (у виду Привремене више црквене управе или митрополитског округа или нечега још)". Ако је ситуација таква, да је према тим или другим приликама немогуће ступити у општење "епархијски архијереји прелазе на самоуправљање и узимају сву пуноћу власти у својој епархији до образовања слободне црквене управе". Претпоследња тачка Указа предвиђа потпуно растројство црквеног живота, што је, фактички, и произашло после 1927. године: "у случају крајње дезорганизације црквеног живота, када нека лица и парохије престану признавати власт епархијског архијереја, последњи не скида са себе своја јерархијска пуномоћја, већ организује од лица, која су му остала верна, парохије и из парохија- благодатних и епархија, чини, где је потребно, савршавати богослужбене радње, такође у честитим домовима и другим за то припремљених просторија и прекида црквено општење са непослушнима".
Таква форма црквене власти (према Указу № 362) имала је место већ за живота Патријарха Тихона, када су на, слободним од бољшевика, територијама у време грађанског рата, архијереји Руске Цркве, образовали Привремену Црквену Управу Југо-Источне Русије. А заступник патријарха, после његовог хапшења, митрополит Агатангел у посланици од 5/18 јуна 1922. године, да не би допустио обновљенцима заузеће Црквене управе, наредио је свим архијерејима да пређу на Указ № 362.
Живот је потврдио пророчку мудрост Патријарховог указа. После хапшења Мјестобљуститеља Патријаршијског престола, митрополита Петра, "привремени" сергијевски синод предао је Цркву Христову властима богобораца. Црквена управа митрополита Сергија, било је одбачена од већине истински-православних архипастира, свештенства и верника, у том броју и од стране, на основу два указа и Завештања Светог Патријарха Тихона, кандидата за мјестобљуститеље-митрополита Кирила Казанског и Агатангела Јарославског. А такође и од стране тада дејствујућег мјестобљуститеља Петра Крутицког и од његових заменика - митрополита Јосифа Петроградског и архиепископа Срафима Угличког. Већина епископа Руске цркве није ступала у општење са новообновљеническом црквеном управом митрополита Сергија и, узевши за канонски основ Указ Свјатјејшег Патрихарха Тихона № 362, поставила је начело Катакомбне Руске Цркве у Отаџбини. У писмо архиепископу Гдовском, Димитрију (Љубомиров, + 1935), митрополит Јосиф је писао да се 1928. године од митрополита Сергија одвојило 26 епископа. До средини 1930-тих година, њихов број се повећао на више од 50.
На достојан начин су поступили и руски православни јерарси у изгнанству, који су на основу Указа № 362 организовали Привремену Управу Руске Православне Цркве Заграничне, касније преименоване у Архијерејски Синод и на тај начин је постављен почетак Заграничне Руске Цркве, као самоуправног дела Помесне Руске Цркве.
Уколико у Отаџбини до сада не учествује слободна Виша Црквена Управа у свој пуноћи Помесне Руске Цркве, саобразно, продужава чување канонске снаге патријаршијски Указ № 362, који неправомоћно није заменила ни једна до данас учествујушћих привремених црквених управа, било да су оне из Отаџбине или су заграничне. Тај пророчански Указ Свјатјејшег Патријарха је темељ, на којем се зида канонско здање Руске Истински-Православне Цркве- дела некада јединствене Помесне Руске Цркве.

***

После издавања Декларације Митрополита Сергија 1927. године и учињеног раскола, органи ОГПУ-НКВД с новом жестином продужили су репресију против јерархије и свештенства Руске Цркве. Као најважнији основ за масовна хапшења епископа и свештеника ИПЦ, сада им је служио однос према Декларацији и синоду митрополита Сергија.
Ако је за живота Свјатјејшег Тихона бољшевицима суштински повод за осуду на казну или прогонство било помињање на богослужењима имена православног Патријарха и непризнавање обновљениченског раскола, то је сада, после Декларације, напротив, повод за хапшење постало непомињање совјетског митрополита Сергија и непризнавање учињеног "новообновљениченског раскола". Хиљаде истински-православних пастира и верника, више од 20-так епископа, који су се одвојили од митрополита Сергија, а ипак прогони ИПЦ само што су почели.
Страшне 1930-те ухапшени су, практично, сви верни Истини архијереји и већина свештеника, само појединци од њих поживели су до почетка 50-тих година, а остали су били стрељани или су изгинули током исцрпљујућих радова у логорима, примивши мучеништво за Христа и Истинско Православље.
Доспевши у затвор, осетивши на себи плодове Сергијеве "легализације", истински православни светитељи почињу призивати православни народ на одласку, према примерима древних хришћана, у катакомбе. Од средине до краја 1930-тих година, у којима је био врхунац репресалија против ИПЦ, истински-православни свештеници и верници, који су остали у животу и на слободи, били су принуђени ући у дубоко подземље.
Као резултат жестоких гоњења истинске Руске Цркве у СССР-а, улазећи у катакомбе и примењујући Улаз Патријарха Тихона № 362, фактички је престала постојати као "административни институт", јер у условима тоталне репресије није било могуће сачувати црквену управу. То је дало повода совјетској власти, а после ње и Московској патријаршији (МП), да званично устврди, да Истински-православне Катакомбне Цркве у СССР-у више нема. За совјетске световне и црквене чиновнике јединствени критеријум постојања Помесне Цркве чинило се не присуство верних Христу, пастира и стада који чине Тело Христово-Цркву (није их било мало4) већ присуство административног управљачког апарата. У томе се састоји суштина постојања сергијанства - сачувати црквену управу, чиновнички апарат по сваку цену, чак и ако због тога треба жртвовати верност Самој Глави Цркве-Христу.
Важно је разликовати схватање о цркви као о јерархијском управљачком апарату од представе о Цркви као саборном организму, свеукупности верујућих, који заједно с пастирима чине мистично Тело Христово. У складу с тим, следећи етеистичку власт, и Московска патријаршија тврди, да је Катакомбна црква, због губитка официјелне јерархије изгубила ознаку црквености, прекинула своје постојање као Црква Христова и претворила се у секту. Према томе, уколико при прихватању Цркве као саборног и Тела Христовог ми разумемо Главу Њену-Христа, извором Његове благодати, даваоцима Његове Крви и Тела-свештенослужитељима. О потпуном брисању јерархичности Помесне Руске Цркве у таквом случају није потребно говорити, само о губитку официјелне хијерахије (и то чак само на подручју СССР), како то није било у време прогонаЦркве у њеној многовековној историји. Заиста, тако је гледала на Катакомбну цркву у совјетској Русији Загранична Руска Црква, што ће касније бити речено.
Према познатом објашњењу свештеномученика Игњатија Богоносца (+ 107), "без епископа нема Цркве". Такав принцип је истинито веран, поготову што, заиста, епископ обједињава у себи сву пуноћу дарова Духа Светога, коју је примио при рукоположењу, пројављујући се прејемником апостола Христових. Та фраза, истргнута из контекста, дозвољава апологетима совјетске патријаршије да тврде, како се говорило често, да са губитком (као резултатом репресије) епископата на територији СССР, Катакомбна Црква прекинула своје бивство као Црква Христова. Једнако тако Св. Игњатије пише даље: "где је епископ, тамо је дужан бити и народ, такође, тамо где је Исус Христос, тамо је саборна Црква". Очигледно да је реч о Васељенској Цркви као таквој, о принципу устројства Васељенске Цркве, а не о помесној заједници тога или другога народа или територије, не о Помесној Цркви, која следствено опстанку (гоњења или падања архијереја у јерес) привремено може изгубити канонски епископат. На пример, тако је било у 17. веку у Украјини: после Брестовске уније 1596. године, око 10 година Православна Црква у Украјини живела је без епископата, све док 1620. године епископ није био установљен од стране Јерусалимског Патријарха Теофана. Значи ли то, да је у поменутом периоду Украјина била без Православне Цркве, како су тврдили унијати?
Немајући епископат, свештенство и верујући наставили су савршавати Евхаристију, крстити, венчавати, држати опела и тако даље. Шта је то било - Црква Христова или секташко збориште? Православно канонско право у том случају говори једнозначно – Црква. Аналогна ситуација била је и с Катакомбном Црквом у СССР, само што је сада њен положај био далеко суровији.
Другим речима, Црква Христова је као Тело Христово не тамо где су замена Христу патријарх и архијереји5, не тамо где су присутне само спољашње форме Црквене организације, а унутрашњи православни дух је изгубљен. Црква је тамо где је Христос, где је жива вера и верност Христу "даже до смерти" ("чак до смрти")6, где сачувавши верност Пастироначалнику, православни Хришћани чувају скривено на таванима и подрумима – Православље као драгоцену светињу, не уступајући антихристу унутрашњу слободу Цркве ради сопствене замишљење слободе. Тамо где су истински пастири Цркве Христове - савршавала се Евхаристија. А Евхаристија у Катакомбној Цркви никада се није прекидала, за све године богоборачког комунистичког система.
Како је напред било назначено, у СССР централизовану црквену структуру је било могуће имати само при потпуном потчињавању религиозне организације држави, као што је то учинила Московска патријаршија. Совјетски режим у општој сложености потрајао је 74 године, од којих је првих 40 година било најжешћих. Никада у историји Цркве није било гоњења, као у време СССР, ни по трајању (замало читаво столеће), ни по интезитету, ни оштрини и лукавству антихришћанске власти (гонитељи претходних епоха мучили су до уништења Цркву, али нико од њих није успео да уместо Цркве изгради лажицркву, ни по географском пространству (скоро цео евроазијски део био је у "замку", тако што је укидање совјетске богоборачке државе било практично немогуће).
Репресија и контрола државних казнених органа над становништвом били су тотални, да је Истинска – Православна Христова Црква била принуђена да пређе на исповедничко служење у условима дубоке конспирације и подземља. Ето зашто је у њој изникао назив – Катакомбна Црква.
И заиста, зато Катакомбна Црква, у лику властима потчињене МП, или оних који су се налазили на слободи у земљама западних демократија Заграничне Цркве, није могла сачувати црквено – административну структуру. ИПЦ је, као у првим вековима хришћанства, била састављена од катакомбних општина, разбацаних по огромној територији СССР. Те општине су биле обједињене не административно (шта више оне нису знале о постојању других), а према вероисповедању – духовно, Евхаристијски. Код њих није били, нити је било могуће, у условима СССР, јединствене црквене управе, али они су исповедали једну неповређену православну веру и односили се као чланови једне истините Помесне Руске Цркве.
Разумљиво, такав положај не може се сматрати нормом. Одсуство централне управе и административне институције било је искључиво и привремено стање, условљено прогонима и катакомбним положајем Цркве у СССР. Катакомбно свештенство и активни мирјани тражили су излаз из постојеће ситуације за коју нису били криви. Када се појавила могућност Катакомбна Црква ступила је у Евхаристијско (молитвено) општење са Заграничном Црквом и установила свој Епископат.
Крајем 1950-тих година, као резултат планске политике богоборачког режима за истребљење црквене опозиције, епископат ИПЦ био је потпуно уништен. Последњи канонски архијереј и фактички Првојерах ИПЦ био је схиепископ Петар (Ладигин, +1957), после чије смрти је законска јерархија у Катакомбној Цркви прекинута.
У том времену у СССР још су били живи многи канонски катакомбни свештеници старог тихоновско – јосифлијанског састава који су остали без архипастирског напасања. У лику тих катакомбних пастира – исповедника, који су се старали да међусобом одрже тајно општење, а такође и са верном им паством, и да сачувају изворну тајну Истински – Православну Цркву у Русији.
Ако је до Другог светског рата центар ИПЦ у Петрограду, то је после рата он изгубио тај значај. После жестоких репресалија и чистки, у Петрограду није остао ни један катакомбни свештеник. Нелегални "центар" ИПЦ преместио се у Вороњеж, где је 1930-тих године био епископ Алексиј (Буј, +1937), који је на архијерејском савету ИПЦ у Петрограду 1928. године изабран да управља свим јосифлијанским парохијама на југу Русије и за вршиоца дужности Егзарха Украјине. У том региону, после рата, положај ИПЦ био је најтежи, због чега су, после растурања центара ИПЦ у Петрограду, Москви, Кијеву и другим градовима, органи НКВД – МГБ посебну пажњу посвећивали централно черноземској области Русије. Али без обзира на многобројна хапшења и депортације истински – православних хришћана у другој половини 1940-тих година, није успело уништење ИПЦ у том региону.
Од 1935. године на чело вороњешких катакомбника био је архимандрит Иларион (до пострига – протојереј Јован Андрејевски), постављен још 1925. године за духовника клирицима, који су се повратили са покајањем из обновљеничества са правом да се присаједине Цркви. Године 1928. отац Иларион био је један од иницијатора присаједињења свештенства вороњешке епархије митрополиту Јосифу Петроградском. Архимандрит Иларион је одржавао тесне односе са архиепископима Димитријем (Љубимов) и Прокопијем (Титов, +1937), епископима Алексијем (Буј), Дамаскином (Цедрик, + 1937) и Јосифом (Попов, + 1937). У време хапшења оца Илариона њега је замењивао архимандрит Никандр (Стуров), имајући благослов патријарха Тихона да "прима у православље из свих раскола". Године 1929. архиепископ Димитрије покренуо је кандидатуру архимандрита Никандра за тајног епископа ИПЦ, али се хиротонија није одржала.

Уочава се из одлука донетих средином 1950-тих година да отац Иларион поново управља општинама у вороњешкој области. Одевен епископским благословом новомученика и исповедника руских, он је и у послератним годинама установио вороњешки центар управе ИПЦ, постајући општепризнатим у целој Истински – Православној Цркви. У општењу с њим били су катакомбни исповедници протојереј Михајло Рожденственски из Петрограда, архимандрит Александар (Филипенко) из Мичуринска, јеромонах Тимофеј (Несговоров), духовно напасјаући општине на Кубану и Кавказу, јеромонах Висарион (Марков, у схими Серафим) из Тамбова, јеромонах Филарет (Метан) из Черниговске (касније из Сумске) области, јеромонах Теодор (Рафанович) из Гомељске области, свештеник Владимир Веселовски из Кијева, јереј Никита Лехан из Харкова и многи други. Отац Иларион је имао благослов тихоновских архијереја да прима у Цркву из било ког раскола, да присаједињује свештенство Истински Православној Цркви кроз покајање. Због тога су се њему обраћали за благослов и савет катакомбни исповедници из целе Русије. Многе је он присајединио Истински Православној Цркви укључујући и оне из МП.
Њему су се обраћали за постриг: отац Иларион за постриг у схиму оца Анувија (Капинус) назван Амвросиј, отац Јован из Туле назван Иларион, отац Јован Скљјаров и многи други.
Недељу пре праведне кончине старац Иларион позвао је себи схијеромонаха Амвросија – бившег пуковника Беле армије7, кога је тајно рукоположио 1929. године у Петрограду архиепископ Димитрије (Љубимов), један од духовних идеолога ИПЦ. Отац Иларион обратио се њему речима: "Од дана раскола у цркви, канонско Православље није прекидано, та златна нит је жива, све црквене послове предајем вам до појаве Православног Епископа. А потребно је таквог тражити!" - И ставио на оца Амвросија крст и предајући му, према речима оца Илариона "црквене кључеве управљања", то јест благословио је схијеромонаха Амвросија да управља Истински – Православним катакомбним општинама у Русији. На тај начин, духовно напасање ИПЦ 1961. године предато је схијеромонаху Амвросију. Под његовим руководством у Вороњежу неколико пута је одржано тајно саветовање катакомбног свештенства ИПЦ, на коме су расправљана насушна питања црквеног живота, укључујући установљење општења с Руском Православном Заграничном Црквом.
После кончине схијеромонаха Амвросија 1966. године духовна управа над општинама ИПЦ прешла је катакомбном старцу јеромонаху Игњатију (Скљаров, + 1972), из села Углјанец из Вороњешке области, а после његове кончине схијеромонаху Серафиму (јеромонах Висарион Марков, + 1979) из Тамбова.
Старац Серафим је око тридесет година провео у совјетским тамницама и логорима. Напасајући многобројне општине Катакомбне Цркве у Москви, Караганду, Вјатки, Тамбову, Мордовији, Вологодској, Вороњешкој, Нижгородској, Владимирској и другим областима. Поред јеромонаха Лазара (Журбенко, + 2005) он је предао молбу архиепископу РПЗЦ Леонтију Чилеанском о примању под његов омофор и владика Леонтије га је примио. У схиму отац Серафим био је пострижен средином 1970-тих година од стране јеромонаха Лазара, коме је предао и завештао напасање своје катакомбне пастве.

Старац Серафим је умро 1975. године на дан Пасхе, одмах после јутрења, имао је 85 година. Крајем 1980-тих и почетком 1990-тих година тамбовску паству схијеромонаха Серафима, по благослову архиепископа Лазара (Журбенка) напасао је катакомбни игуман Нестор (Ложкин, у схими Теодосиј, + 2011), кога је тајно рукоположио у свештеничко достојанство епископ Лазар почетком 1980-тих година.
Године 1970-те у ИПЦ, на њиви Божијој, трудио се о. Михаил Рожденственски ( + 1988), о. Никита Лехан (+ 1885), о. Тимофеј (Несговоров, + 1975), о. Александар (Орлов, + 1977), о. Владимир Веселевскиј ( + 1974), о. Назариј (Конјухов, + 1975), о. Филарет (Метан, + 1975), о. Тихон (Зорин, + 1976), о. Пимен (Вахрушев, + 1971), о. Филип Аникин (+ 1974), о. Никита Игњатијев (+ 1974), о. Филип Сичев (+ 1978), о. Пахомиј (Петин, + 1985) и многи други.

Нажалост, као што се види по датумима смрти, већина њих од средине до краја 1970-тих година отишло је Господу, тако да је већ почетком 1980-тих година остало живих мање од десетину катакомбних пастира старе тихоновско-јосифлијанске прејемности.
Ти пастири, доследни Тихоновској Цркви, после кончине схиепископа Петра (Ладигин) оставши без епископског напасања упорно су тражили и трудили се да пронађу канонског Православног Архијереја, надајући се да ће га ипак наћи. Истовремено, уместо канонског епископа више пута суочавали су се са авантуристима и провокаторима. Од законитих канонских епископа ИПЦ из тога времена већ није било живих.
Катакомбно свештенство преузело је задатак да убеди неколико епископа официјелне цркве да пређу у ИПЦ, али нису били овенчани успехом. На пример, средином 1960-тих година, по налогу Архиепископа чилеанског Леонтија (Филипович, + 1971), инок Теодосиј (Журбенко) у име катакомбног свештенства ишао је на преговоре са палим архијерејерејем МП Ермогеном (Голубев, + 1978), послатоме по указу патријарха Алексија (Симонског) у Жировицкиј манастир у Белорусију "на одмор". Архиепископ Ермоген, који се са великиом поштовањем односио према Катакомбној Цркви, одустао је да пређе због бојазни да ће због њега КГБ лакше ислеђивати и коначно уништити ИПЦ. "Ја нисам игла у пласту сена, мене ће лако наћи, и тада ће нас све уништити"-рекао је архиепископ Ермоген Феодосију.

Због тога што се није успело пронаћи епископа међу епископима тихоновског прејемства, у самој Катакомбној Цркви у 1960-тој години број свештеника почео је приметно да се смањује (старији свештеници су умирали, а није било кога за нова рукоположења), тајне општине ИПЦ у многим регионима земље, остале су без пастирског духовног напасања, такав статус је назван акефалија. Истински православни хришћани (ИПХ) неретко су умирали без исповести и причести, сахране су савршаване без свештеничког опела, младенци су остајали без миропомазања. Таква ситуација угрожавала је Истински-Православну Цркву директним препорађањем у секташтво, "безпоповство", а могуће и потпуним ушчезнућем.
Јеромонах Александар Јеромонах Назариј (Конјухов)
(Орлов)


Јереј Владимир Веселовскиј Протојереј Филип Сичев

Јереј Филип Аникин Архиепископ Ермоген (Голубјев)
у прогонству у Жировицама


Тражећи излазак из кризе, неповређено свештенство Катакомбне Цркве тражило је везу са РПЗЦ. Успоставио је и дуго одржавао тајну везу са Заграничном Црквом од почетка 1960-тих година катакомбни исповедник инок Теодосиј (будући Архиепископ Лазар, председник Архијерејског Синода РИПЦ), добивши десет година стаљинских концлогора "због припадања ИПЦ". Ипак, Теодосиј (у свету Фјодор Јосифович Журбенко) био је духовно чедо и последњи постриженик познатог катакомбног старца Теодосија Кавкаског (Кашин, + 1948). По благослову старца Теодосија, 16-тогодишњи инок Тедосиј био је веза између катакомбних општина, посећивао катакомбне хришћане у многим регионима земље, тајно доводио старцу на исповест или саме катакомбнике, или записе са њиховим исповестима. Старац Теодосиј определио је и животни пут инока Теодосија, благосиљајући његово тражење путева, установљавања јерархије истинске Руске Цркве у Русији. Цео живот он је испуњавао послушање своме старцу: у почетку тражећи православног архијереја, а затим установљавање канонског архиепископа за Катакомбну Цркву, био је смисао живота инока Теодосија.
Ако је међу катакомбним хришћанима стизао глас да се у неком месту подвизава тајни епископ, инок Теодосиј је путовао тамо, сусретао се са људима, детаљно испитивао канонску ситуацију причљивог архијереја. Много је самозванаца и провокатора на тај начин разобличио, као на пример Михаила Поздејева, који је себе прогласио тајним тихоновским архијерејем. Као и његов претходник Генадиј Секач, Поздејев се показао као авантуриста, но многи катакомбници жедни епископске власти, веровали су им и признавали за своје пастире. Када је постало јасно да у границама СССР нема канонских архијереја, инок Теодосиј почео је тражити везу са Руском Православном Заграничном Црквом.
Ризикујући слободу и живот, он је испуњавао опасно послушање повезивања. Општење је ишло преко атонског архимандрита Евгенија (Жикова). Посредством шифроване преписке истински-православни пастири и верници преко инока Теодосија имали су општење са Архиепископом Леонтијем Чилеанским, посредством кога је и духовно руководство ИПЦ са Руском Заграничном Црквом. Архиепископ Леонтије био је духовно чедо катакомбног схиархиепископа Антонија (Абашидзе, 1942), који је до рата живео у Кијеву и тајно духовно напасао катакомбне хришћане. Зато је архиепископ Леонтије добро знао и разумевао тешкоће Катакомбне Цркве. За време Другог светског рата он је напустио СССР и присајединио се Заграничној Цркви. После успостављања преписке архиепископ Леонтије активно је учествовао у животу свештенства и пастве ИПЦ у Русији. Он је тајно примио под свој омофор многе катакомбне свештенике. У обудовелој Катакомбној Цркви истинско-православно свештенство и верници почели су сматрати Архиепископа Леонтија "киријерархом". На тај начин 1960. године, напорима будућег катакомбног Архиепископа Лазара, између обудовеле Катакомбне ИПЦ у Отаџбини и РПЗЦ било је установљено тајно духовно општење, а у ИПЦ - помињање Првојерарх Заграничне Цркве.

Архиепископ Леонтиј Чилеански


Занимљиво је да је преко Архиепископа Леонтија било установљено духовно јединство и са старокалендарском Истински-Православном Црквом Грчке, за коју је он у мају 1962. године савршио тајну архијерејску хиротонију на молбу Сабора свештенства, монаха и мирјана Грчке Цркве. Као и у ИПЦ у Русији, у Грчкој у старокалендарској Цркви, такође је било изгубљено јерархијско прејемство, за чије установљење је послужио Архиепископ Леонтије.
Владика Леонтије је имао намеру да посети СССР ради савршавања рукоположења и у Катакомбној Цркви, али се ти планови нису остварили. Била су то времена која су називали "гвозденом завесом", уз то, у СССР је почео нови талас прогона Цркве, и доћи неприметно, за толико познатог архијереја, какав је био Леонтије, било је незамисливо. Немајући могућности да дође у СССР, он је дао писани благослов, приморан да прибегне таквој изнуђеној пракси, као што је примање свештенства из јерархије МП, које се није упрљало сарадњом са комунистичким властима и екуменизмом.
Такав прогнани архијереј у СССР био је Иркутски архиепископ Венијамин (Новицки, + 1976), пријатељ и бивши сакелејник јеромонаха Леонтија, у суштини последњи из састава братства Почаевске Лавре, чији је намесник био архимандрит Венијамин. По завршетку Другог светског рата, владика Венијамин боравио је дванаест година у концлогорима на Колими, одакле се вратио као инвалид. Из његових руку 1941. године јеромонах Леонтије примио је архијерејско посвећење. Архиепископ Венијамин био је противник греховног рада МП, хтео је и није налазио могућности укинути је и присајединити Истинској Православној Цркви - по тој прилици као и Архиепископ Ермоген (Голубев). Због тога је он био у немилости и примио је постављење на било какву удаљену катедру - фактички у прогонство. Такво стање одиграло је своју улогу. Налазећи се "на крају света", далеко од совјетске престонице, Архиепископ Венијамин дозвољавао је себи нечувену дрскост у СССР, рукополагао је свештенике без сагласности и регистрације у месном Совјету за послове религије, због чега је био у сталном сукобу са властима. Њему је Архиепископ Леонтије упутио инока Теодосија (Журбенка) ради свештеничког рукоположења. Многолетни келејник и секретар Архиепископа Леонтија, још из времена Другог светског рата, који је живео у Аргентини, архимандрит РПЗЦ Венијамин (Вознјук) сећа се тог догађаја: "Владика Леонтије послао је Теодора Јосифовича (Журбенка, напомена аутора) Епископу Венијамину, зато што од канонских епископа нико није остао. Владика Венијамин био је принуђен да служи у МП, али крајње је био против њеног вероодступања".8

Архиепископ Венијамин (Новицки)
после 12-тогодишњег концлогора
са братом и сестром, 1950-тих година


Тако је при активном учешћу и по благослову архиепископа Леонтија, 1971. године, када је већина старих свештеника ИПЦ већ била умрла и напасање осиротеле катакомбне пастве требало предати некоме, рукоположен Лазар, који је касније постао Председавајући Архијерејског Синода Руске Истинске-Православне Цркве.
Јеромонах Лазар се много трудио да сабере у једно раздвојене, и по целом СССР разбацане, катакомбне општине. Основао је неколико тајних катакомбних манастира (на пример, Крсто-Воздвиженски на Кубану), постригао је у схиму оца Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао духовно напасање своје катакомбне пастве оцу Лазару. Недуго пре смрти, отац Тимофејев (Несговоров), миљеник схиепископа Петра (Ладигин), такође је завештао духовно напасање своје пастве јеромонаху Лазару. Крајем 1970. године под старање оца Лазара прешле су многе обудовеле катакомбне општине од Украјине и Белорусије до Сибиора, Казахстана и Далеког Истока. Оне нису признавале новоосноване лажне катакомбне самосвојне групе:"поздејевце", "секачевце", "алфејевце" и друге, и оријентисале су се на духовно уједињење са Руском Заграничном Црквом, и епископатом чија је каноничност била ван сваке сумње.
Првојерарх РПЦЗ
Митрополит Филарет
(Вознесенски)

При крају 1970-тих и почетком 1980-тих година, постало је очигледно и за РПЗЦ да је неопходно рукоположити архијереје у ИПЦ у СССР. Епископ Григориј (Граббе, + 1995), који је обављао дужност секретара Заграничне Цркве у току четири деценије овако пише о томе: "Крајем 70-тих и почетком 80-тих година појавила се некаква могућност успостављања веза између СССР и Запада. У таквој ситуацији, почетком 80-тих година Синоду се обратила група од 14 свештенослужитеља Катакомбне Цркве, који су у име о. Лазара (Журбенка) саопштили Митрополиту Филарету, да је њихов Епископат умро, и да они нигде нису могли наћи замену за њега, и зато моле да их прими под своје духовно вођење. Веза са њима ишла је преко покојног Архиепископа Антонија Женевског и Западноевропског и једног од његових клирика, који је често боравио у СССР.
После разматрања о томе на архијерејском Сабору, било је потребно тајно пострићи у монаштво и хиротонисати за епископа клирика Западноевропске епархије, чија је сестра живела у СССР, због чега је он лакше могао добити визу за путовање тамо. Томе, тајно рукоположеном Епископу, Сабор је био наложио да тајно хиротонише за епископа о. Лазара, ради руковођења катакомбних клирика и њихових општина..."9
Архијерејски Сабор РПЗЦ, о којем пише Григориј (Граббе), састао се 14. октобра (1. новембра) 1981. године, под председништвом Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Митрополита Филарета (Вознесењски, + 1985). Тај историјски Сабор савршио је прослављење Светих Царских Мученика и свих Новомученика и Исповедника Руских, који су пострадали од богоборачке совјетске власти.
Друга важна одлука Сабора било је исповедање пуног духовног јединства Руске Православне Заграничне Цркве са, прогоњеном у СССР-у, Истински-Православном Црквом, која је постојала у катакомбама. РПЗЦ и њени Првојерарси до почетка 1990-тих година, однлсили су се према Катакомбној Цркви, као према самосталној, независној од РПЗЦ, делу Помесне Руске Цркве. У историјској посланици од 14. новембра 1965. године Свети Филарет назива Катакомбну Цркву "Црквом-Сестром" Руске Православне Заграничне Цркве. Загранична Црква сматрала ју је слободним гласом који се налазио у дубоком подземљу Катакомбне Цркве, глас који се, зато, није чуо у спољњем свету. Указивање братске помоћи, увек се сматрало једном од главних мисија РПЗЦ.

Икона Сабора Светих Новомученика
и Исповедника Руских

Сабор је 1981. године одлучио да помогне прогоњеној Катакомбној Цркви Руској и њено рађање и васпостављање канонског епископата и црквене управе, изгубљених у годинама гоњења. Саборска одлука била је испуњена 27. априла/10. маја 1982. године, када је у Москви, у стану катакомбне монахиње Теодоре, била савршена тајна хиротонија епископа ИПЦ архимандрита Лазара (Журбенко). Мисија Заграничне Цркве за установљење канонског епископата за Катакомбну Цркву у Русији била је испуњена.
У Синодској Грамати РПЗЦ од 3/16. маја 1990. године је речено: "Архимандрит Лазар (Журбенко) из Руске Православне Цркве (која је у Катакомбама) изабран, и од Синода Руске Православне Заграничне Цркве утврђен и одређен да буде епископ Богомспасеног града Тамбова по чино-положају Свете Апостолске Источне Цркве, уз садејство Свесавршеног и Свесветог Духа, у 1982-ој години од оваплоћења Бога Слова, априла месеца, у 27. дан, у граду Москви, хиротонисан од стране архијереја Руске Православне Заграничне Цркве, по одлуци Архијерејског Сабора из 1981. године. Хиротонија Преосвећеног Лазара обављена је у посебним околностима, изазваним тешкоћама садашњег времена, зато је хиротонија била савршена тајно".
У другом Синодском документу № П/35/Р потврђује се: "Епископ Лазар (Журбенко) рукоположен је по одлуци Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве Заграничне за ЕПИСКОПА ради препорода и руковођења Цркве у Русији".
Такође, и у Сведочанству од 22. септембра/5. октобра 1989. године, које је потписао Први Заменик Првојерарха РПЗЦ, Архиепископ Антоније Женевски и Западноевропски, говори се: "Преосвећени Епископ Лазар канонски је рукоположен за Епископа Руске Православне Заграничне Цркве са обавезом опслуживања православних хришћана Руских Црквених Катакомби".
После тајне хиротоније владике Лазара, под његов омофор објединиле су се многе катакомбне општине ИПЦ на Кубану, Украјини, Централно-Черноземском делу Русије, Северном Кавказу, Белорусији, Сибиру, Казахстану, Башкирији и другим регионима.
Копија са оригинала Синодалне Грамате Архијерејског Сабора РПЗЦ из 1981. године о постављењу архимандрита Лазара (Журбенка) за Епископа Руске Цркве у Катакомбама



Од момента установљења канонске јерархије у Катакомбној Цркви почиње њена постепена обнова. Тајни епископ Лазар, без обзира на велики ризик за живот, регуларно је обилазио катакомбне општине растурене по огромним пространствима Свете Русије, коју су богоборци променили у СССР, тајно је ноћу служио, проповедано, исповедао, причешћивао, рукополагао нове катакомбне свештенике. Толико да је у периоду од 1982. године до 1990. године епископ Лазар рукоположио за ИПЦ око двадесет нових клирика. Присајединили су се њему, после исправне хиротоније и катакомбни свештеници, који су раније примили рукоположење од некадашње јерархије "секачеваца", "алфејеваца" и других.

Заточеник стаљинистичких логора:
катакомбни Епископ Лазар (Журбенко)
Тамбовски и Моршански, 1992. године


Потребно је назначити да се архијерејска хиротонија владике Лазара, поклопила са избором Ј. В. Андропова за Генералног секретара ЦК КПСС, који је до тада, од 1967. до 1982. године био председник КГБ СССР. Долазак на власт Андропова карактеристичан је по наредном, новим режимским таласом борбе са неистоимишљеницима, хапшењима, и тамничким временима. Због тога је подземна делатност катакомбних архијереја носила собом реалну опасност од хапшења, и тамничке (или психијатријске) изолације.10
После пада богоборачког СССР, Промисао Божја поставила је пред владику Лазара нову мисију: духовно обезбедити вођство не само Катакомбној Цркви, већ и легалним општинама православних верника који су распознали губу сергијанства и одбацили "совјетску цркву" (Московску патријаршију), а закође и новообразоване општине, које су чинили људи који су се тек обратили ка вери.
При крају 1990. године број молби за примање свештенства и парохија МП толико је порастао, да је Архијерејски Синод РПЗЦ благословио епископу Лазару да изађе из подземља и да се прихвати формирања легалних Епархијских структура.
Други важан догађај било је то што је у почетку постојања Катакомбне Цркве, њен тајни јерарх, Епископ тамбовски и моршански Лазар, 1990. године, успео доћи на Архијерејски Сабор РПЗЦ у Њујорк, где је иступио пред Заграничним Преосвећенима са извештајем о Истински-Православној Цркви у Отаџбини и саслуживао са њима. Уколико је тајна хиротонија Епископа Лазара 1982. године из нужде била савршена са једним архијерејем, на Сабору РПЗЦ била је донета одлука да се саврши над њим допунска хиротонија у циљу испуњења хиротоније коју је извршио један епископ.
Стављен пред алтернативу да остане тајни катакомбни архијереј или да се открије и постави руководство црквеном устројству у Русији - он је по налогу Синода РПЗЦ изабрао ово друго, иако се није одмах са тим сагласио.
Пре него што је примио одлуку да изађе из подземља, Епископ Лазар је у години 1990-ој одржао Саветовање катакомбног свештенства, на коме се саветовао са њима како је боље да поступи, на корист Цркве. Пошто су сви клирици изјавили жељу да остану на ранијим положајима, владика се сагласио са потребом да постави за њих катакомбног архијереја. За кандидата је саборно уздигнут јеромонах Венијамин (Русаленко), који је потицао из породице потомака катакомбника - његов духовник био је познати старац из Белорусије, јеромонах Теодор (Рафанович). Катакомбници су позвали на сусрет официјелног представника РПЗЦ и преко њега молили су пред Синодом за рукоположење за ИПЦ још једног катакомбног архијереја. Молби је било удовољено и 28. новембра 1990. године за Катакомбну цркву био је рукоположен јеромонах Венијамин (Русаленко), са титуом епископа Гомељског, за викара архиепископа Лазара. У Гомељу се налазила једна од већих и угледних парохија Катакомбне Цркве, коју је духовно напасао поштовани ИПЦ свештеник Александар Сухоцки; сам владика Венијамин је био по рођењу из Белорусије, у кући његове мајке у Светлогорску, био је изграђен тајни кућни храм. Зато, његово постављење на Белоруску катедру је било закономерно - њега су тамо познавали, волели и поштовали.
На тај начин, крајем 1990. године у Русији деловала су већ два архијереја ИПЦ. Створени су услови за устанивљење у Русији потпуне црквене управе Истински-Православне Цркве, уз помоћ и учешће РПЗЦ. У то време неколицина заграничних архијереја покренула је потпуно противуставну акцију, која је довела до противуречја унутар руских епархије и дезорганизације црквеног живота.
Загранични Синод дозволио је грешку, доносећи одлуку о оснивању парохија РПЗЦ на територији Русије, паралелелно са ИПЦ, које су чинили свештенство и паства који су прешли из Московске патријаршије. Парохије РПЗЦ оснивале су се тако, као да у Русији ИПЦ никада није постојала. То јест, Загранична Црква, фактички, оснивала је своје парохије на непознатој територији, и уз то рукоположила за себе епископа-архимандрита Валентина (Русанцов) који је 1990. године прешао из МП. Одлука о тој хиротонији била је донета без усаглашавања са ерхијерејима ИПЦ, Архиепископом Лазаром и Епископом Венијамином.
Сабор свештенства РИПЦ
у Одеси, јула 1993. године


Владика Лазар је од самог почетка иступао против оснивања паралелних парохија ИПЦ и епархија РПЗЦ. Обе те гране Помесне Руске Цркве јединствене су међу собом, али су при разним административним центрима. Према његовом убеђењу "Загранична Црква" у деловима Отаџбине је канонски нонсенс. Тој теми био је посвећен извештај Архиепископа Лазара у 1993. години на Архијерејском Синоду РПЗЦ. У јуну 1993. године у Одеси је одржано проширено Саветовање свештенства РИПЦ, под председништвом Архиепископа Лазара. Саветовање се обратило Заграничном Синоду са образложењем о неопходном установљењу Црквене управе у Отаџбини и административног самоуправљања РИПЦ у сагласности са Указом Светог Патријарха Тихона № 362 , са очувањем црквено-канонског јединства са Заграничном Црквом.
Те 1993. године, према благослову Архиепископа Лазара, била је регистрована Епархијска управа Руске Истински-Православне Цркве. У Уставу је речено: "Руска Истиснки-Православна Црква је самостални део некада јединствене (до 1927. године) Помесне Руске Православне Цркве... Административно-канонска одвојеност РИПЦ од других делова Руске Цркве предвиђена Указом № 362 Светог Патријарха Тихона од 7/20. новембра 1920. године и Посланицом Мјестобљуститеља Патријаршијског Престола Митрополита Агатангела од 5/18 јуна 1922. године о самоуправи Епархије. У случају оснивања више Епархија јурисдикције РИПЦ образује се Св. Синод од водећих архијереја и бира се Првојерарх који је стални Председавајући Св. Синода". Тај Устав РИПЦ био је званично оснажен од стране Архијерејског Синода РПЗЦ.

Архијерејски Сабор РПЦЗ: у доњем реду
крајњи с лева-Архиепископ Лазар

Архиепископ Лазар доследно и принципијелно је бранио идеју о установљењу црквене управе у Отаџбини и очување ИПЦ од гутања од стране РПЗЦ. Код неколико архијереја Заграничне Цркве то је изазвало неразумевање и незадовољство, као на пример код Берлинског архиепископа Марка, Канског епископа Варнаве и код неколико других, који су испитивали начин како да одстране владику Лазара од црквених послова и да не допусте обнову РИПЦ. Незаконито уплитање заграничних архијереја у послове руских епархија, по правилу, без разумевања локалне ситуације, довело их је умало до потпуног растурања. Да би сачувао своју епархију од растурања Архиепископ Лазар је био принуђен да привремено изађе из административног потчињавања Заграничном Синоду, не прекидајући при том канонско и евхаристијско јединство са РПЗЦ.
У новембру 1994. године на Архијерејском, сабору у Леснинском манастиру у Француској, био је потписан "Акт о помирењу" између заграничних архијереја и руских преосвећених, чему је владика Лазар следио све до свооје праведне кончине. На Сабору је донета одлука о оснивању канонског органа управљања епархијама и парохијама у Русији - Архијерејског Сабор Руских Преосвећених, чији је председавајући постао Архиепископ Лазар.
Владика Лазар је са смирењем носио последице многобројних неправедних оптужби, оговарања и незаконитих забрана свештенослужења, сачувавши верност потписаном Свесаборском "Акту о помирењу", тако и јединство РИПЦ и РПЗЦ.
Најважније - био је сачуван канонски орган управе цркве у Отаџбини-Архијерејско Сабор Руских Преосвећених. Успео је и опстати и назив "Руска Истинско-Православна Црква", који је, уместо назива "РПЗЦ" био званично утврђен на Архијерејском Сабору Заграничне Цркве за односе са свих епархијама, а такође и постојећим у Отаџбини. У записнику Заседања Сабора РПЗЦ од 25. априла/8. маја 1998. године, тим поводом је речено: "Одлучили: Благословити руским епархијама РПЗЦ да се региструју под називом: Руска Истинско-Православна Црква (РИПЦ)- о чему издати Указ." На основу те одлуке Архијерејског Сабора, Првојерарх РПЗЦ Митрополит Виталиј 5/18. јуна 1998. године издао је Указ № 13/51-11/35-6/90-082, којим је званично благословио да руске епархије носе назив не РПЗЦ већ "Руска Истинска Православна Црква-како се то употребљава у Украјини." Тада је на Архијерејском Сабору 1998. године Митрополит Виталиј исказао мишљење да је у Русији због пуног установљавања црквеног живота неопходна аутономна црквена управа. Архијерејском Сабору, као потчињено, образовано је посебно Катакомбно благочиније (надлештво)11 које је обједињавало катакомбне парохије и свештенство РИПЦ (уздигнуто у општење са РПЗЦ напорима Архиепископа Лазара), не желећи да пређу на легалну форму служења. Показали су, такође, жељу да за катакомбне парохије рукоположе катакомбни епископат, али у вези са тим временом је утицај просергијанске групе архиепископа Марка, Лавра и Илариона, у Синоду РПЗЦ, био толико велики, да питање о новим хиротонијама за РИПЦ и аутономној управи Цркве у Русији није могло бити решено. Код заграничних епископа биле су друге бриге: као што је сада доста познато, у то време активно су се водили тајни преговори са МП о уједињењу. Издаја у недрима Заграничне Цркве пустила је дубоке корене и, коначно, МП није могла допустити да Катакомбна Црква у Русији, о чијем је исчезнућу МП толико упорно тврдила у совјетским годинама, да установи своју самосталну Црквену управу. Иначе на Сабору 2000. године Митрополит Виталиј, веран духовним принципима Заграничне цркве, поново је потврдио свој став, обративши се се Архиепископу Лазару речима: "Вама је потребно да имате аутономију и да своја питања решавате сами."
У октобру 2000. године у Њујорку се састао Архијерејски Сабор РПЗЦ, који је променио историјски исповеднички курс Руске Заграничне Цркве. Сабор је званично признао да у совјетској Московској патријаршији сергијанства више нема, дакле, скинута је основна сметња за уједињење РПЗЦ и МП. Сабор је, такође, донео обраћање екуменистичком српском патријарху Павлу, са понижавајућом молбом да не прекида евхаристијско општење са РПЗЦ и да буде посредник у припреми уније са МП. Те одлуке су биле значајне, корените, измена целог историјског курса Руске Заграничне Цркве, биле су коначна издаја идеала, које је Загранична Црква исповедала читавих 85 година свог постојања.
Одлуком тога Сабора била је основана Синодална Комисија РПЗЦ за дијалог са МП.
Године 2001. на заседању Синода РПЗЦ Митрополит Виталиј, који је 2000. године изразио несагласност са саборским одлукама, сматрајући да их треба преиспитати, принудно је послат у мировину, упркос Уставу РПЗЦ, сагласно коме се Првојерарх бира доживотно.
Архиепископ Лазар и епископ Венијамин, просуђујући са свештенством и паством одлуке Сабора и Синода, саопштили су да не признају те одлуке, позивајући архијереје РПЗЦ на сазивање ванредног Сабора, на коме треба одбацити неправославна решења и вратити Заграничну Цркву на ранији исповеднички пут.
У обраћању од 22. маја/4. јуна 2001. године Председавајући Архијерејског Сабора Руских Преосвећених РИПЦ, Архиепископ Одески и Тамбовски Лазар писао је: "Позивам на сазив ванредног сабора РПЗЦ ради преиспитивања неколико тачака тих докумената. При томе, ни на који начин не помишљам одвојити се од РПЗЦ и чинити раскол, већ, напротив сваким својим кораком чувам себе и верну моју Св. Црквену паству од склањања са тог јединственог верног исповедничког пута, којима су РПЗЦ и РИПЦ (као два дела јединствене Руске Цркве) неодложно ишле од момента свог изницања."
Од 4. до 5. септембра 2001. године, према благослову Архијерејског Сабора Руских Преосвећених, које је одржано 12. августа у Одеси, у Вороњежу је по хитном поступку било сазвано Први Свероуски Сабор Архијереја, свештенства и мирјана РИПЦ-РПЗЦ на челу са Председавајућим Архијерејског Сабора, Архиепископом Одеским и Тамбовским Лазаром, Епископом Црноморским и Кубанским Венијамином и Епископом Симферопољским и Кримским Агатангелом. Фактички то је био први Свесабор архијереја, свештенства и мирјана у Русији, од времена отвореног служења Катакомбне Цркве и оснивања парохија РПЗЦ, који је установио начела организационог и јерерхијског обједињавања противника уније са МП.
Саветовање је донело "Обраћање председавајућем Архијерејског Сабора РПЗЦ". У њему је изражена подршка Митрополиту Виталију и његовом отвореном осуђивању саборских одлука донетих 2000. године, исказана је молба да се преиспитају и одлуке претходних Сабора, изјављено да Руски архијереји и свештенство, као раније, сматра јединим, законитим, Првојерархом РПЗЦ Митрополита Виталија. У обраћању предстојећем Сабору такође је речено: "Уверљиво вас молимо, пре свега, да помиривши се са Владиком Митрополитом, да почнете рад Сабора са осудом Посланице патријарху Павлу, Резолуције и питања о образовању комисије за успостављање односа са Московском Патријаршијом, донетих на прошлом Сабору, које су узрок невоља и нереда, који су посејали метеж и раскол у нашој Цркви." У обраћању лично Митрополиту Виталију, Руско преосвештенство, свештенство и мирјани РИПЦ-РПЗЦ молили су владику Виталија да не напушта положај Првојерарха "у то смутно време", "без обзира на било каква искушења и притиске."
По свом духовном значају Саветовање у Вороњежу било је равно месном црквеном сабору. Оно се показало историјским за решавање будућих догађаја црквеног живота у Русији и иностранству. После раскола 1927. године то је било прво подобно сверуско саборно окупљање у Отаџбини, организовано ради успостављања канонског устројства живота епархија и парохија Истински-Православне Цркве на основама саборности.
Октобарски Сабор РПЗЦ 2001. године, упркос надама и очекивањима верних чеда Цркве, одбио је да измени своје погрешне одлуке, игноришући обраћање вороњешког саветовања. Од тога момента курс на обједињавању са МП више није био обична грешка Сабора, већ званично утврђен став Заграничне Цркве, њене нове еклесиологије. Сабор је оснажио одлуку о удаљавању "у мировину" законитог Првојерарха Митрополита Виталија и на његово место изабрао присталицу уније са МП, архиепископа Лавра (Шкурла, + 2008). Како је касније признао совјетски патријарх Алексиј Ридигер, смењивање Митрополита Виталија било је неопходно због почетка зближавања између РПЗЦ и МП.
После неправославних одлука Сабора 2001. Године Архијерејски Синод РПЗЦ, као канонски орган управљања Руске Православне Цркве, прекинуо је своје постојање.

Првојерарх РПЦЗ
Митрополит Виталиј
(Устинов)

Антиканонску одлуку Сабора из 2001. године није признао законити Првојерарх РПЗЦ Митрополит Виталиј, као ни Председавајући Архијерејског Сабора РИПЦ Архиепископ Лазар, члан Сабора Епископ Венијамин, а такође ни викарни епископ РПЗЦ Варнава Кански (који је касније променио своју одлуку и присајединио се митрополиту Лавру. У свом деловању они су се руководили Петнаестим правилом Двократног Константинопољског Сабора.
Сачувавши верност исповедном курсу Катакомбне и Заграничне Цркве, ти архијереји, у суштини, чинили су законит Архијерејски Сабор руских и заграничних делова јединствене Истинске Руске Цркве, не прихватајући јерес екуменизма и сергијанства. Руски архијереји и свештенство продужили су да прихватају Митрополита Виталија главом оба дела духовно јединствене Руске Цркве (заграничне и руске). У лику Митрополита Виталија сачуван је орган Првојерархијске власти, а у лику руских преосвећених-јединствени канонски орган сачуван после раскола 2001. године као орган управљања епархијама и парохијама-Архијерејско сабор Руских Преосвећених, које је основао Архијерејски Сабор РПЗЦ 1994. Године. На основу та два канонска органа црквене власти - у сагласности са указом Патријарха Тихона № 362 - било је могуће саборно установљавање јерархије и црквене структуре у РПЗЦ и РИПЦ.
Архијерејско Сабор Руских Преосвећених које су чинили архиепископ Лазар и Епископ Венијамин, а такође и подручно свештенство у Русији, Украјини и Белорусији, позвали су владику Виталија на заседање законитог Архијерејског Сабора, на коме је уследило решавање проблема обнављања црквеног управљања Истинском Руском Црквом. Митрополит Виталиј је био сагласан са таквим одлукама, као и његово најближе окружење у Преображенском скиту у Мансонвилу (Канада), продужујући политику ранијег Синода на гушењу самосталног црквено-административног живота у Русији, користећи се дубоком старошћу Првојерарха (92 године) ометао је сазивање Сабора. Као законит Првојерарх РПЗЦ и истомишљеник са исправним руским архијерејима, он је лично издао наредбу архиепископу Лазару 26. фебруара/11. марта 2002. године о савршавању архијерејске хиротоније и оснивању Архијерејског Синода у Русији. Тај првојерархијски благослов био је изнешен на саборско разматрање Другог Сверуског Сабора архијереја, свештенства и мирјана РИПЦ, који су се састали у Вороњежу 4-5/17-18. априла 2002. године. Руководство тог саборног рада били су председавајући Архијерејског Савета Архиепископ Лазар и његов заменик Епископ Венијамин. Сабор, на основу Указа Патријарха Тихона № 362 и Наредбе (фактички Завета) Митрополита Виталија, донео је одлуку о савршавању за РИПЦ архијерејске хиротоније и преобликовању Архијерејског Савета Росијских Преосвећених РИПЦ у Архијерејски Синод РИПЦ у складу са благословом Архијерејског Сабора РПЗЦ из 1994. године.
Наредба Првојерарха РПЗЦ о оснивању Синода у Русији била је у сагласности са тројицом исправних архијереја који су остали у Руској Цркви: Митрополита Виталија, Архиепископа Лазара и Епископа Венијамина. Та одлука имала је карактер саборски изражене воље, која је била потврђена саборским актом Другог Сверуског Сабора који је по суштини имало значај месног црквеног Сабора и које је поставио основу за препород Истинске Цркве у Отаџбини на основама саборности и установљењу канонске црквене управе у Русији - Архијерејског Синода РИПЦ.
У августу 2002. године, када је коначно постало јасно да је немогуће одржати Сабор заједно са Митрополитом Виталијем, његово „мансонвилско“ окружење у том времену преузело је отворен курс ка конфронтацији и расколу12-Архијерејско Саветовање РИПЦ донело је одлуку о савршавању архијерејских хиротонија у Руској Истински-Православној Цркви.
Канонска одлука је била заснована на Указу Патријарха Тихона № 362, Наредби Митрополита Виталија од 26. фебруара/11. марта 2002. године и одлуци Другог Вороњешког Сабора.
Хиротоније су обављене у Одеси у храму Св. Праведног Јована Кронштатског. Њих је савршио Председавајући Архијерејског Саветовања РИПЦ Архиепископ Одески и Тамбовски Лазар и Епископ Црноморски и Кубански Венијамин. Рукоположени су викарни епископи Дионисије (Алфјоров) Боровически, Гермоген (Дуников) Жлобински, Тихон (Пасечник) Шадрински.
22. јуна/5. јула 2003. године, ради испуњења Указа № Патријарха Тихона и Вишег Црквеног Савета Росијске Православне Цркве од 7/20. новембра 1920. године, Наредбе Првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве Митрополита Виталија од 26. Фебруара/11. Марта 2002. године и одлуке Другог Сверуског Сабора архијереја, свештенства и мирјана Руске Истинске-Православне Цркве од 5/18. априла 2002. године, викарни епископи били су узведени у достојанство пуноправних архијереја, а канонски орган управљања парохијама Руских Преосвећених-преобразован је у Архијерејски Синод Руске Истински-Православне Цркве, као „мали стално дејствујући сабор епископа“13
За председавајућег Архијерејског Синода РИПЦ био је изабран најстарији архијереј Руске Православне Цркве - Архиепископ Лазар Одески и Тамбовски.
Упркос незгодама 20. стољећа, прејемство црквених власти од дореволуционарне Руске цркве, кроз РПЗЦ, поново се повратило у Русију. Одмах после издајничке Декларације митрополита Сергија 1927. године и парализе црквеног живота као резултата жестоких богоборачких гоњења, у Отаџбини је била установљена канонска црквена управа.
Постриг Архиепископа
Лазара у велику схиму

На дан помена преподобнога старца оптинског архимандрита Мојсеја (у чијем је прослављању 1990. године на сабору РПЗЦ узео учешће владика Лазар), 16/29. јуна 2005. године, Архиепископ Венијамин савршио је над Архиепископом Лазаром постриг у велику схиму са остављањем пређашњег имена. 17/30. јуна 2005. године, у време саборног служења чина за одвајање душе од тела, у присуству чудотворне иконе Мајке Иверске-Благоухајуће, Схиархиепископ Лазар, мирно је отишао Господу.
Саборском одлуком, тајним гласањем, за новог Председавајућег Архијерејског Синода РИПЦ 24. јуна/7. јула те године изабран је по хиротонији најмлађи архијереј-Архиепископ Омски и Сибирски Тихон.
Архиепископ Лазар и Епископ Тихон
са Иконом Одигитрије Руске-Истинске
Православна Цркве, 2003. године

Данас у Руској Истински-Православној Цркви делују епархије: Одеска и Харковска, Црноморска и Кубанска, Омска и Сибирска, Черниговска и Гомељска, а такође и Виницки викаријат у саставу Одеско-Харковске епархије, којим управља викарни епископ Саватије (Безкоровајни). Ван границе, под омофором Архијерејског Синода РИПЦ делују три епархије РПЗЦ и РИПЦЗ: Северно-Америчка на челу са епископом Стефаном (Сабељником) Трентонским и Северноамеричким, Западно-Европска и Аустралијска епархија. У Западној Европи делује Православна духовно-просветитељска мисија при Леснинском манастиру, која духовно напаса православне општине РИПЦ у Француској, Енглеској, Шпанији, Немачкој, Белгији, а такође и вернике у Португалији, Италији, Финској и друге. Старешина мисије је бивши свештеник Катакомбне Цркве, јеромонах Јефтимиј (Трофимов). На Светој Гори Атонској, под омофором РИПЦ делује старокалендарски грчки пустиножитељски скит Иконе Божје Мајке Живоносни Источник.

Архиепископ Лазар испред
категдралног храма Св. прав. Јована Кронштатског
у Одеси

Виши законодавни орган РИПЦ је Освештани Сабор, који се сазива једном у пет година; радни орган црквене управе између сва Сабора је Архијерејски Синод, у чији састав улазе четири архијереја: Архиепископ Тихон (Председавајући Синода), Архиепископ Венијамин (заменик Председавајућег), Епископ Гермоген и Епископ Стефан, а такође, с правом саветодавног гласа-викарни епископ Саватије. У својству саветодавног органа при Синоду делује Презвитерски савет.
У Отаџбини парохије и општине Руске Истински-Православне Цркве делују у Сибиру, на Уралу и Далеком Истоку, на Кубану, у Кијеву, Лавову, Черниговској, Харковској, Одеској, Доњецкој, Хмељницкој, Виницкој, Житомирској и другим областима Украјине, у Белорусији, у Москви и Московској области, у Ногородској, Тверској, Вороњешкој, Рјазанској, Тамбовској, Курској, Брјанској, Вјатској, Ростовској, Сатавропољској, Саратовској и другим областима Русије, у Средњој Азији (Казахстан, Туркменистан, Башкирија и др.). Има парохија и општина РИПЦ и у Молдавији, Осетији, Јерменији. Укупно под омофором РИПЦ постоји више од 200 парохија и општина, а такође и невелике групе верника истински-православних хришћана.
У РИПЦ делују и као отворене парохије, али и као катакомбне општине. После слабљења гоњења почетком 1990-тих година, многе катакомбне општине (на пример у Вороњежу, Омску, на Кубану и др.) изашле с из подземља и прешле на легално служење. Већина катакомбних општина остале су у ранијем стању не верујући посткомунистичким властима.
Међу старијим клирицима РИПЦ још недавно се на Кубану подвизавао катакомбни старац јеромонах Гаврил, кога је тајно рукоположио за свештеника 1950-тих година последњи канонски каткомбни архијереј-свештеноисповедник Схиепископ Петар (Ладигин). Отац Гаврил отишао је Господу 2011. године, имао је око 100 година. Служење тога катакомбног исповедника било је живом везујућом нити са Светим Новомученицима и Исповедницима Руским, с Тихоновском Катакомбном Црквом-мученицом из времена богоборачког гоњења. Настављају да служе у РИПЦ и други стари катакомбни пастири, тајно рукоположени још у совјетско време. На пример, два катакомбна свештеника, које је рукоположио 1960. године познати катакомбни Епископ Антоније Галински-Михајловски (+ 1976).14

Схиигуманија Макарија (Чеботарјева),
игуманија Миропија (Нужнаја) и протојереј
Алексиј Парло, Бороњеж, 2002. године

У Вороњежу где се у послератном периоду налазила неформална управа ИПЦ, катакомбне општине прешле су на легалну форму служења. Овога тренутка тамо постоји парохија у част Иконе Мајке Божије свих тужних Радост (духовно напаса парохију протојереј Јован Крамаренко, кога је тајно рукоположио 1980. године Епископ Лазар) и Иверско-Богородични женски манастир (игуманија манастира-катакомбна подвижница Миропија (Нужнаја), духовно храни манастир и парохију при манастиру протојереј Алексеј Парло). То су једне од старијих парохија РИПЦ, основане још 1930. године. Од 1950. до 1960. године њих духовно храни исповедник Катакомбне Цркве архимандрит Никандр (Стуров, + 1955), архимандрит Иларион (Андреевски, + 1961), схијеромонах Анувиј (Капинус, + 1966) и јеромонах Игњатије (Склјаров, + 1972). Сви су они прошли кроз бољшевичке тамнице и логоре због припадања Истинској Цркви.
Од 1970. до 1980. године вороњешке општине духовно храни катакомбни исповедник јереј Никита Лехан из Харкова. Од 1970-тих година и до 2004. године духовни живот вороњешких истински-православних општина предводи катакомбна исповедница схиигуманија Макарија (Чеботарева, + 2004), после блажене кончине, за њену наследницу за управљање монашком обитељи, Архиепископ Лазар је поставио игуманију Миропију (Нужнују). Игуманија Миропија неколико десетина година била је послушница и келејница схиигуманији Макарији.
У Тамбову и Тамбовској области делују општине, које је у совјетско доба духовно хранио катакомбни старац, схијеромонах Серафим (Марков, + 1979), који је провео око 30-так година у стаљинистичким затворима и концлогорима. Средином 1970-тих њега је постригао у схиму јеромонах Лазар (Журбенко), коме је завештао на духовно старање своју катакомбну паству. Од почетка 1980. до 2011. године тамбовске општине РИПЦ духовно је хранио игуман Нестор (Ложкин), кога је тајно рукоположио у свештенички чин епископ Лазар почетком 1980-тих година.
Игуман Нестор (Ложкин), град Тамбов

Богату историју имају катакомбне општине у Харковској и Сумској области. У совјетско време њих је духовно хранио духовни пастир протојереј Николај (у схими- Серафим) Загоровски (+ 1943) кога је прославила Руска Загранична Црква придодајући га мноштву Новомученика, јеромонах Серафим (Шевцов, + 1955), јеросхимонах Никодим (јеромонах Назариј Конјухов, + 1975), јереј Никита Лехан (+ 1985), јереј Григориј Скорут (+ 1993) и други. Почетком 1980-тих година архимандрит Лазар покренуо је кандидатуру оца Никите Харковског за епископа ИПЦ, али нажалост, због поодмаклих година отац Никита је био принуђен да одустане.
Постојале су катакомбне општине у Сибиру. У Омску делују отворена парохија Светих Царских Мученика коју је својим недрима почетком 1990-тих година основала бивша катакомбна општина. Општину је основао 1941. године исповедник Катакомбне цркве јеромонах Александар (Орлов, + 1976), који је, осим Омска, духовно хранио катакомбне општине и у другим градовима и селима Сибира и Урала. У општини коју су чинила некадашња духовна чеда оца Александра, духовно се формирао данашњи Председавајући Архијерејског Синода РИПЦ Архиепископ Омски и Сибирки Тихон. Данас је Омска парохија једна од највећих и најугледнијих парохија у Руској Истински-Православној Цркви. Духовно храни парохију Архиепископ Тихон, настојатељ парохије је Василиј Савељев и јереј Лав Степаненко.
Поред јеромонаха Александра у Сибиру се подвизавао катакомбни исповедник јеромонах Пимен (Вахрушев, + 1971), чија је паства после његове смрти прешла оцу Александру.
Катакомбне општине под омофором РИПЦ постоје такође у Доњецкој и Луганској области. У Белорусији, у којој је у совјетско време, као и у Централно-Черноземском региону Русије, био велики број катакомбних парохија и катакомбнх женских манастира. Неке од тих општина основао је Свети Новмученик протојереј Павле Левашов (+ 1937), духовно чедо последњег оптинског старца Нектарија. У послератним годинама општине су оснивали катакомбни исповедници, старци јеромонах Теодор (Рафанович, + 1975) и јеромонах Филарет (Метан, + 1976). Године 1980. општине су духовно хранили катакомбни свештеници јереј Александар Сухоцки ( + 1990) и јеромонах Венијамин (Русаленко), кога су према одлуци Сабора РИПЦ, 1990. године тајно хиротонисали за епископа Гомељског (садашњи архиепископ Црноморски и Кубански, заменик Председавајућег Синода РИПЦ). Гомељској општини РИПЦ припала је последња дивејевска монахиња матушка Серафима (Куркајка, + 1996). Године 1927. по благослову старца Нектарија оптинског она није примила сергијанство и сав њен будући живот припадао је Катакомбној Истински-Православној Цркви. Монахиња Серафима дуго времена је била веза између јеромонаха Филарета (Метан) и катакомбних општина у Черниговској области и Белорусији. Отац Филарет налазио се у прогонсву, под надзором, у селу Добрјанка у Черниговској области. Матушка Серафима тајно се ноћу прикрадала у парк оцу Филарету, где је на договореном месту остављала писмо са исповестима, а кроз неко време, на исти начин, узимала Свете Дарове и писма са пастирским саветима оца Филарета. Дарове и писма је односила верницима.
Црквени живот у Руској Истински-Православној Цркви постепено се обнављао. Попуњавају се људима старе парохије, а појављује се и нове, тамо где има могућности, подижу се храмови, где таквих могућности нема верници се по старом моле у кућним храмовима.
Постепено се препорађа и монаштво. Делују и мушки монашки скитови на Кубану, у Украјини (у Прикарпатју и Закарпатју), у Осетији, у Курској и Тверској области. Женске монашке општине делују у Вороњежу, у Гомељу, у Одеси, Ростовској, Харковској, Курској и другим областима. Под омофором Архијерејског Синода РИПЦ налазио се до дореволуционарних времена познати Свето-Богородични Леснински женски манастир у Франсцуској. Леснински манастир један је од најугледнијих монашких обитељи Руске Заграничне Цркве. Од времена свог оснивања пре 125 година, без обзира на невоље, а њих је било мноштво у животу обитељи - Први светски рат, револуција, грађански и Други светски рат, емиграција - манастир ни један дан није прекидао манастирско деловање. На данањи дан то је јединствен манастир у Помесној Руској Цркви, са непрекидном манастирском традицијом од дореволуционарних времена. Леснински манастир је опипљива свезујућа нит РИПЦ (кроз РПЗЦ) са дореволуционарном Руском Црквом.
У јесен 2008. године у Одеси се састао Освештени Сабор Руске Истински-Православне Цркве. Једа од главних одлука Сабора била је прослављење у свете Сабора Отаца-Исповедника Катакомбне Цркве. Били су прослављени пастири, чијим је исповедничким подвигом било сачувано истинско Православље у Русији, чији је подвиг пастирског служења у тешким временима за Руску Цркву сачувао и верну паству и Руску Истински Православну Цркву.
У септембру 2010.године у Леснинској обитељи прослављене су свете мошти оснивача обитељи преподобне Екатерине Леснинске (1850-1925).
Основни издавачки органи РИПЦ су интернет сајт „Црквени живот“. Званични орган Руске Истински-Православне Цркве и „Црквене ведомости Руске Истинске Православне Цркве“.
----
Тако, ослањајући се на пророчки Указ светог Патријарха Тихона № 362, тихоновска Руска Истинска-Православна Црква, опстала је до данашњих дана, проносећи кроз бољшевичке репресије и прогоне, тамнице и стрељања, конспирацију и подземље дух и истините вере, благочешћа и мучеништва, дух унутрашње црквене слободе.

Катедрални саборни храм Св. Патријарха Тихона,
Омско-сибирске епархије РИПЦ,
град Омск


Икона Сабора Отаца-Исповедника
Катакомбне цркве, коју је иконописала
монахиња Јована (Терла),
Леснински манастир, Француска.

Тропар, кондак и икос Светим Оцима-Исповедницима Катакомбне Цркве

Тропар, глас 4

Дивно духовно цвеће-Исповедници Руске Истинске Цркве, попут првих хришћана, понели сте подвиг катакомбног служења, претрпели сте гоњења, заточеништва и лишени бездомнога живота, молите се Владици Христу, да и нама дарује вашу крепост, да се у часу мучења не одрекнемо Истине, и да се заједно са вама удостојимо Живота Вечног.

Кондак, глас 5

Славни Оци-Исповедници Руске Цркве Катакомбне, ради пастирског служења, не жалећи себе, већ Закон Христов утиснувши у срца своја, више од живота љубећи Христа, љубављу сте напојили Његова верна чеда, молите се Христу, Господу нашему, да и ми, Њега ради, презремо привремен живот и удостојимо се Живота Вечнога.

Икос

Када наиђе час прогона на земљу Руску, а ђаво подиже гоњење вере истините, ова чада Цркве примише смрт Христа, раселише се у туђе земље, понеше крст катакомбног служења, њима данас, као некада расељени пастири, вапимо: Радујте се, несокрушни Исповедници вере Христове, радујте се ви наша старија браћо и заступници наши. Радујте се јер сте свети у гресима и тами заблуделог света: радујте се јер бисте со земљи нашој. Радујте се, јер вас ради Господ трпљаше године безбожништва у Русији, радујте се уништитељи човекове погибељи и наша победо. Радујте се, слатка утехо пастве: радујте се, данас пред вама благовесте пастири. Радујте се, јер сте тајни живот изабрали: радујте се, јер сте сакривено од кнеза света, службу тајну савршавали. Радујте се, јер сте примили благослове Светитеља-Мученика: радујте се јер сте за нас постали примером верности. Радујте се славни Оци-Исповедници Руске Цркве Катакомбне.

ПРИЛОГ:

Наредба Светог Патријарха, Свештеног Синода и Вишег Црквеног Савета Православне Руске Цркве од 7/20 новембра 1920. Године № 362

По благослову Свјатјејшега Патријарха, Свјатјејши Црквени Синод и Виши Црквени Савет, у заједничкој седници разматрали су неопходност допунског упутства за примену циркуларног писма Свјатјејшег Патријарха због случаја прекида рада епархијских Савета, препоручити епархијским архијерејима, такође, упутство у вези случајева прекида општења епрхија са Вишом Црквеном Управом или последњих прекида делатности и на основу бивших закључака наредили су у вези са циркуларним писмом Његове Светости указати епархијским архијерејима ради потребних случајева препоруке које доле следе:
  1. У случају да Свјатјејши Синод и Виши Црквени Савет, због било каквих прилика, прекине своје црквено-административно деловање, епархијски Архијереј ради указаних потреба руковођења службе и решавања послова, по правилу, исходећи ка Вишој Црквеној Управи, обраћа се непосредно Свјатјејшем Патријарху или лично или оснивачу, на начин како Свјатјејши Патријарх буде одредио.
  2. У случају да епархија, услед преласка фронта, измена државних граница и томе слично, откаже свако општење са Вишом Црквеном Управом или сама Виша Црквена Управа на челу са Свјатјејшим Патријархом због нечега прекине своје деловање, епархијски Архијереј брзо улази у односе са архијерејима суседних епархија ради организовања виших црквених инстанци црквене власти за неколико епархија које се налазе у истим условима (у погледу Привремене Црквене Управе или митрополитског округа или нечега још другога).
  3. Старање о организацији Више Црквене Власти за читаву групу, наведену у тачки 2, је обавеза најстаријег по чину Архијереја у наведеној групи.
  4. У случају немогућности да се установи однос са Архијерејима суседних епархија и унапреди до организације више инстанце црквене власти, епархијски Архијереј прима на себе сву пуноћу власти, дату му црквеним канонима, предузима све мере ка устројавању месног црквеног живота и ако се укаже потребним, организацију епархијске управе прилагођено створеним условима, доноси све одлуке, предвиђене канонима архијерејских власти, у садејству са постојећим органима епархијске управе (Епархијског сабора, Савета и постојећих или новоорганизованих); у случају немогућности да се оснује напред наведено – лично и под својом одговорношћу.
  5. У случају, ако стање ствари, наведено у тачкама 2 и 4, има карактер оклевања или непроменљивости, ако су архијереји немоћни да користе сарадњом органа епархијске управе, највиша мера неокрњености (у смислу утврђивања црквеног поретка) је подела епархије на неколико месних епархија, због чега епархијски Архијереј:

а) предаје својим Преосвећеним, својим викарима, које су од користи, сагласно Налогу, исправним полусамосталним, сва права епрхијских Архијереја, са организацијом њихових управа, примерено месним условима и могућностима;
б) уређује, по саборном просуђивању са осталим Архијерејима епархија, по могућности из свих значајних градова своје епархије нове архијерејске катедре са правима полусамосталних или самосталних.

  1. Подељена назначеном тачком 5, епархија образује из себе, на челу са Архијерејем, у главном епархијском граду, црквени округ, који наступа у у управи месним црквеним пословима сагласно канонима.
  2. Ако се у ситуацијама наведеним у тачкама 2 и 4 укаже епархија остала без архијереја, то ће се Епархијски савет или, у његовом одсуству клир и мирјани, обратити епархијском Архијереју најближој или најдоступнијој, по погодности општења, епрхија и назначени Архијереј или управља обудовелом еперхијом преко свога викарног епископа или сам ступа у управу, делује у случајевима, означеним у тачки 5, при чему сагласно датим обудовелим епархијама може бити организован и посебан црквени округ.
  3. Ако према било каквим приликама нема трагова позива од обудовелих епархија, епархијски Архијереј, на основу упутстава из тачке 7, и према сопственој иницијативи, узима на себе њу и њене послове на старање.
  4. У случају крајње дезорганизације црквеног живота, када нека лица и парохије престану признавати власт епархијског Архијереја, последњи који се налази на положају, на основу тачака 2 и 6, не скида са себе своја јерархијска пуномоћја, већ организује од лица која су му остала верна парохију и из парохије које су признале власт више црквене власти, и епархије, представља где је потребно, савршава богослужења у честитим домовима и другим за то опремљеним просторијама и прекида црквено општење са непослушнима.
  5. Све примљене у местима, сагласно садашњим предузетим препорукама, на крају, у случају установљења црквене власти, дужан је приступити на утврђивању до последњих.

Церковние ведомости“ – 1926, № 17-18, с. 6-7


Завет Светога Патријарха

Изводи из чланка „Завет Светога Патријарха“, Епископа Григорија (гроф Граббе), православног богослова и канонисте, дугогодишњег секретара и Управника послова Архијерејског Синода Руске Православне Цркве.

Године 1920. Лењин и његови истомишљеници могли су се похвалити великим достигнућима у својим прогонима Православне Цркве. Да би се оценила та сила и значење, неопходно је погледати чланке и не велики број књига посвећених томе питању. Снажну личну упечатљивост изазива рад Владимира Русака „Историја Руске Цркве од времена оснивања до наших дана“, која је изашла 1993. године. До тада, такође велики и тачан материјал садржан је у издању „YMCA Press“ из 1977. године у Француској, дела Лава Регељсона „Трагедија Руске Цркве 1917-1945. године“.

Епископ Григориј (Граббе)

Оно што је најважније у томе, што је сагласно са нашом оценом црквеног живота у Русији, било је што та публикација није имала ништа уопште са издаваштом у Заграничној Цркви у тој години, када је Западни свет усрдно затворио очи над страдањима Руске Цркве.
Потпуно је природно да је мање материјала могло бити искоришћено у иностранству од већине ранијег напора проф. Н. Таљберја и других црквених аутора, укључујући и самог аутора тих чланака.
На тај начин, правилно разумевање политичких прилика периода, када је био издат документ о којем је реч у даљем тексту, постаје веома важним тада, као и у садашњем времену.
Тај документ је насловљен:
Наредба Свјатјејшег Патријарха, Свештеног Синода и Вишег Црквеног Савета од 7/20 новембра 1920. Године, № 362“
Сви напред поменути аутори дају велики значај тој Наредби Патријарха, али посебно је важно да у слободним, некомунистичким издањима, ми видимо у свима њима једнодушно схватање о тужном положају како самог патријарха, тако и целе Руске Цркве после 1917. године.
Из тога произилази да се треба зауставити на томе, можемо рећи, пророчким и последњој слободној Наредби Више Црквене Власти Руске Цркве.
У условима непримерних гоњења Цркве најважнија брига Патријарха било је очување Апостолског прејемства и самог опстанка Руске Цркве. У почетку је Патријарх пробао да предузме кораке чувања правилног прејемства и очувања Више Црквене Власти путем одређивања неколико мјестобљуститеља Патријаршијског Престола. Али, крајем 1920. године он је увидео да та мера не обезбеђује опстанак Руске Цркве, и он је био принуђен да изда још и Наредбу № 362.
Регељсон наводи речи митрополита Сергија из његовог писма Митрополиту Агатангелу 17/30. априла 1926. године: „Сабор 1917-1918. године урадио је Патријарху налог и изузетак од правила, да означи себе прејемнике или заменике за случај екстремних прилика. Имена тих заменика Патријарх је био дужан да их никоме не објави, већ само да их саопшти Сабору, у општим цртама, да је налог испуњен“ (страна 66). Даље Регељсон пише: „Без обзира на донете ванредне мере ради очувања првосветитељске власти у Руској Цркви, развој догађаја 1918-1920. године показао је, да је неопходно донети одлуку о форми управљања Руском Црквом у тим случајевима, ако првосветитељска власт по тим или другим приликама прекине своје реално дејство“ (страна 67).
7/20. новембра 1920. године – продужава Регељсон – Свјатјејши Патријарх Тихон, заједно са Свештеним Синодом и Вишим Црквеним Саветом (ауторитет тих органа условљен је саборним избором њихових чланова!) доноси поново беспримерно, изузетно по својој важности, Правило о самоуправи епархија у случају одсуства канонске Више Црквене Управе или немогућности веза са њом“ (стр. 68).
Нажалост, та Наредбе, позната као № 362, после грађанског рата, дуго је остала непозната ширем кругу верника, како у Русији, тако и у иностранству.
Огромно значење последњих директива Више Црквене Власти садржано је из њеног првог уводног дела: „По благослову Свјатјејшег Патријарха, Свештени Синод и Виши Црквени Савет, у заједничкој седници разматрали су циркуларно писмо Свјатјејшег Патријарха са препорукама у случају прекида општења епархија са Вишом Црквеном управом или прекидањем делатности последњих и на основу разматрања закључили:
Циркуларним писмом Његове Светости наложено је епархијским архијерејима за руковођење у подесним случајевима ниже наведеним.“
Указивање следи у десет тачака. У њима су представљене различите ситуације, које су могли себи представити у будућности састављачи Наредбе са указима како деловати у посебним случајевима. При томе потребно је схватити да је наредба била врло конкретна и практична.
Тако, на пример, тачка 2 гласи: „У случају, ако епархија, услед померања фронта, промене државних граница и томе слично прекине свако општење са Вишом Црквенм Управом на чалу са Свјатјејшим Патријархом зато што је прекинула своју делатност, епархијски Архијереј неодложно улази у односе са Архијерејима суседних епархија у вези организовања виших инстанци црквених власти за неколико епархија, које се налазе у једнаким условима (у виду Привремене Више Црквене Управе или митрополитског округа или још нечега).“
Суштина Патријархове Наредбе састојала се у томе, да сачува било како и било где остатке црквене управе, како би је поново изградила.
У трећој тачки „Старање о организацији Више Црквене Власти за групу означену у Наредби, назначеној у тачки 2, епархије састављају сталну дужност (подвукао- Е. Г.) најстаријег Архијереја у наведенј групи.“
Треба напоменути да се још у мају 1919. године, у Ставропољу, састао Јужно-Руски Црквени Сабор, који се руководио таквим принципима, који су касније положени у основу Наредбе № 362 – тамо је била образована Виша Црквена Управа за Југо-Исток Русије, објединивши све, од бољшевика, непотчињене епархије. По доласку руских емиграната у Константинопољ наведена институција је добила ново име – Виша Руска Црквена Загранична Управа.
У Русији, услед политичких прилика и продужених гоњења Цркве, могућност коришћења Патријархове Наредбе № 362 била је врло краткорочна, премда је на његовој основи организована катакомбна Црква у Русији, почевши свој, више или мање организован живот, под руководством њеног надахнитеља Св. Новомученика Митрополита Јосифа Петроградског.
После узурпације црквене власти у Руској Цркви од стране митрополита Сергија (Староградског), Истинска Руска Црква отишла је у подземље, шуме и тундре и, колико је било могуће, чувала светило невидљиве Цркве.
Већ од самог почетка Наредбе предвиђено је катастрофално стање, које је наступило одмах после очекиваних рушитељских догађаја.
Ако је 1. тачка већ 1920. године предвиђала такву невољу, као што је прекид нормалних делтности Више Црквене Власти, то је у 2. тачки реч о даљем рушењу администрације.
Очекиване су не само тешкоће у односима епархија са Вишом Црквеном Влашћу, већ и то, да ће и сама управа, на челу са Патријархом, уопште прекинути своју делатност.
У таквом случају, сваки епархијски Архијереј био је дужан да се постара да установи везу са оближњим епархијама, које се налазе у једнаким условима, да би оргнизовали Вишу Црквену Власт.
Тачка 4 даје препоруку како поступити, ако таква мера наиђе на тешкоће. Наредне тачке Наредбе набрајају различите видове распада црквене администрације, све до случаја, када остане један или два законита Епископа. До таквог стања Руска Црква је дошла у наше време, када је установљењем законске јерархије у Русији постављено начело Заграничне Цркве. Крајем 70-тих и почетком 80-тих година појавила се некаква могућност односа између СССР-а и Запада. У таквим условима, почетком 80-тих година Синоду се обратила група од 14 свештенослужитеља Катакомбне Цркве, који су у име о. Лазара (Журбенко) саопштили Митрополиту Филарету, да је њихов епископ недавно умро, да они нису успели да му нађу замену и зато моле да их прими под своје духовно вођење. Веза са њима ишла је преко покојног Архиепископа Антонија Женевскога и Западно-Европског и једног од његових клирика, који је често боравио у СССР.
После разматрања о томе на Архијерејском Сабору, одлучено је да се тајно пострижу у монаштво и да се хиротонишу за Епископа клирик Западно-Европске епархије чија је сестра живела у СССР, благодрећи чему је он могао лакше добити визу за путовање тамо. Томе, тајно рукоположеном Епископу Сабор је био наложио да тајно хиротонише о. Лазара за Епископа, да би био на челу катакомбних клирика и општина. Тај задатак био је срећно испуњен. Неопходност строгог чувања тајни објашњавана је углавном опасношћу за живот и опстајање катакомбних парохија у условима жестоког гоњења.
Из текста Патријархове Наредбе је видно, да је она скицирала практичну изградњу самосталне власти у Русији. Ка томе су били направљени и први кораци Зарубежног Синода после одласка комунистичке власти у форми већ откривених хиротонија Еп. Венијамина и Еп. Валентина.
На тај начин, Патријарховом Наредбом, предвиђене могућности могле су добити своју примену.
О могућности окретања ка Заграничној Цркви у Патријарховој Наредби се не говори, но уколико је Загранична Црква себе увек исповедала нераздељивим делом Руске Цркве, њена улога у установљавању законске архијерејске прејемствености је допустива и коначна.
Сада, више нико није подвргнут опасности, ми можемо рећи да свештеник Западно-Европске епархије Владимир Прокофјев, поставши Епископ Варнава, био је тај који је савршио хиротонију епископа Лазара. (...)
Преосвећени у Русији, активно испуњавајући архипастирску активност, имали су потребу у измењеним околностима да се руководе сада Наредбом Патријарха на Руској територији, поготову што је тамо образован већ довољан број парохија, које су оскудевале у постојећем активном административном апарату.
Тачке 4, 5 и 6 Наредбе гласе:
4. У случају да је немогуће установити односе са Архијерејима суседних епархија и убудуће до организације црквене власти, епархијски Архијереј прима на себе сву пуноћу власти, предату му црквеним канонима, преузимајући све мере за изградњу месног црквеног живота, и ако се покаже потребним, за организацију епархијске управе, примерено постојећим условима, савршава све послове који проистичу из канонске архијерејске власти, у сарадњи са постојећим органима Епархијске управе (Епархијски Сабор, Савета и постојећих или изнова организованих); у случају немогућности да установи напред наведене институције – лично и под својом одговорношћу.
5. У случају да положај, указан у тачкама 2 и 4 има карактер дуготрајности и постојаности, у случају да се Архијереј не може користити сарадњом са органима епархијске управе, најбољу целисходну меру представља (у смислу утврђења црквеног поретка) подела епархије на неколико месних епархија, због чега епархијски архијереј:
а) предаје преосвећеним својим викарима, који користе и даље, сагласно указу, права полусамосталних, сва права Епархијских Архијереја, са организацијом њихове управе, примерено са месним условима и могућностима;
б) утврђује, по саборском расуђивању, са другим Архијерејима, епархије по могућностим, у свим значајним градовима своје епархије нове Архијерејске катедре с правима самосталних или полусамосталних.
6. Подељена указом наведеним у тачки 5, епархија образује у себи на челу са Архијерејем главног града Црквени округ, који ступа у управу са месним црквеним пословима сагласно са канонима.
(...)
Нажалост, наш Синод није уочио неопходност сарадње са већ образованим црквеним устројством, а одбацујући то, пуно законско и неопходно предузимање, почео је још једно (паралелно), и савршио нову архијерејску хиротонију свога сопственог штићеника.
Проблеми и руске и заграничне у много чему су слични један другом. То се показало већ у томе, што Загранични Синод у текуће три године није знао, како поставити на колосек црквену администрацију у Русији, уз то, тешко се сналазио у одлукама о постављању довољног броја јерарха у Русији.
Извештаји наших Архијереја из Русије сведоче о томе да сви они чувају Православну веру и имају погледе на савремено стање других Православних Цркава, као и ми у иностранству. (...)
Све напред наведено било би дужно да побуди међу нама у иностранству да умири нашу уображеност да престанемо тражити прилике за понижавање и кажњавање тамошњих архијереја, и да уместо тога следимо пророчке инструкције Св. Патријарха Тихона и да уложимо сву снагу ка томе, да би Руски Архијереји примили са наше стране неопходну помоћ и подршку до тога момент, када све буде на своме месту: у Русији буде сазван Помесни Сабор, законито и слободно буде изабран Патријарх, а Загранична Црква поново постане законитим делом те Патријаршије.
Толико о таквом случају (то јест тачном спровођењу Нередбе № 362) ми можемо рећи, да завештавање Св. Патријарха-Исповедника о неопходности пуног јединства Руске Православне Цркве нама је правилно познато и на крају то да кроз 70 година, буде испуњено, укључујући и 10-ту тачку Патријархове Наредбе, која гласи:
Сви примљени на местима, сагласно постојећим приликама, напослетку, у случају установљења централне црквене власти, дужни су да истрају на утврђивању остатка.“ Ми смо дужни доћи до закључка, да је данас, после 70 година, већ наступио историјски моменат за испуњење завештања Св. Патријарха-Исповедника о неопходности могућег и пуног јединства Руске Православне Цркве.
У датом тешком и смутном периоду историје Руске Цркве, само молитва, хришћанска љубав и узајамно поверење могу је извести из таквог положаја, који су саздали непријатељи нашег спасења.

Септембра 1994. године

Григориј (Граббе), епископ
Завет Светог Патријарха
М., 1996.- с.311-319
Текст Саборног обраћања Руске Православне Заграничне Цркве пастирима Катакомбне Цркве у Русији, 1976. године:

Веселите се и радујте се, сви живи, несокрушени исповедници вере Хрисове! Ми се благоугодно клањамо пред подвигом вашим и говоримо као млађа браћа: Ви сте свети савременога, заблуделог у лажи и греху, света, ви сте со земље наше! Ви сте "десет праведника", ради којих Господ трпи грехе наше! Ви сте победници онога, што нагли учинити својим све царство света у славу његову, а вас победити не може! Ви сте погибељ његова, а наша нада, наша слава, наша победа! Ми благоволимо пред подвигом вашим, пастири савремених руских катакомби, пастири који не трпе легализацију, савршавајући своје служење тајно од кнеза света његовог, по благослову ваших межествених јерарха! Живим примером бескомпромисности и мушкости, служите ви нама Оци и Учитељи! Бог вам у помоћи!
Православнаја Рус.- 1976-№ 20.
Акт о саборном прославеању у свете Отаца-Исповедника Руске Катакомбне Цркве донет на Освећеном Сабору Руске Истински-Православне Цркве, октобра 2008. године


У име оца и Сина и Светога Духа!
Освећени Сабор Руске Истински-Православне Цркве, верним чедима Цркве Христове у Отаџбини и расејању – радујте се у Господу и у дивним угодницима Његовим!
Сви који желе духовне радости нека јаве свима о прослављењу у лику светих Отаца-Исповедника Руске Катакомбне Цркве.
У условима опште апостасије, оскудице истинског пастирства и могућих нових гоњења Истинске-Православне Цркве Христове, њена верна чада, као никада оскудевају у живом примеру постојаности и стајања у вери. Таквим примером за нас ће бити Исповедници Катакомбне Цркве, који су претрпели до краја патње, гоњења, затварања и све муке богоборачког времена. Данас, ми оскудни, у њима ћемо имати као молитвене предстојатеље, за заштиту, духовно узрастање и руковођење. Свестан тога, Освештани Сабор Руске Истинске-Православне Цркве, уз помоћ Духа Светога, донео је одлуку о прослављењу мноштва Отаца-Исповедника Катакомбних чија су имена:

  1. Схиепископ Петар (Ладигин, + 1957);
  2. Архиепископ Прокопиј (Титов, + 1937);
  3. Схијеромонах Теодосиј (Кашин, + 1948);
  4. Јеромонах Александар (Орлов, + 1977);
  5. Јеромонах Тимофеј(Несговоров,+ 1975);
  6. Јереј Михаил Рождественски ( + 1988);
  7. Јеромонах Тихон (Зорин, + 1976);
  8. Архимандрит Клавдиј (Савински, + 1942);
  9. Протојереј Владимир Богданов ( 1931);
  10. Протојереј Владимир Криволуцки (+ 1956);
  11. Архимандрит Серафим (Батјуков, + 1943);
  12. Протојереј Димитриј Крјучков (+ 1952);
  13. Протојереј Сергиј Мечев (+ 1942);
  14. Схијеромонах Серафим (Марков, + 1979);
  15. Архимандрит Иларион (Андреевски, + 1961);
  16. Схијеромонах Амвросиј (Капинус, + 1966);
  17. Архимандрит Никандр (Стуров, + 1955);
  18. Јеромонах Игњатиј (Склјаров, + 1972);
  19. Јереј Алексиј Козјаев (+ 1968);
  20. Јеромонах Пимен (Вахрушев, + 1971);
  21. Јереј Филип Аникин (+ 1974);
  22. Протојереј Никита Игњатјев (+ 1974);
  23. Протојереј Александар Филипенко (поч. 1960-тих година);
  24. Протојереј Филип Сичев (+ 1978);
  25. Протојереј Павел Левашов (+ 1937);
  26. Јеромонах Феодор (Рафанович, + 1975);
  27. Јеромонах Герасим (Каешко, + 1930);
  28. Јеромонах Антониј („Причалески“, + сред. 1970-тих година);
  29. Јереј Василиј (+ 1940);
  30. Схиархимандрит Антониј (Жеретиенко, + 1950);
  31. Јереј Андреј Бојчук (+ 1941);
  32. Схијеромонах Теодосиј (Жиденко, + крајем 1960-тих година);
  33. Јереј Димитриј Шпаковски (+ 1942);
  34. Јереј Владимир Веселовски (+ 1974);
  35. Схијеромонах Никодим (Конјухов, + 1975);
  36. Игуман Алипиј (Јаковенко), + 1943);
  37. Јеромонах Филарет (Метан, + 1976);
  38. Јереј Никита Лехан (+ 1985);
  39. Јеромонах Серафим (Шевцов, +1955);
  40. Архимандрит Тихон (Балјаев, + 1953);
  41. Јеромонах Амфилохиј (Фурс, + 1969);
  42. Јеромонах Пахомиј (Петин, + 1985);
  43. Јереј Јелисеј Назаренко (+ 1937);
  44. Јереј Антина Злотников (+ 1937);
  45. Архимандрит Тихон (Кречков, + 1937);
  46. Схиархимандрит Иринеј (Попов, + 1952);
  47. Јеромонах Антониј (Гирчев, 1946);
  48. Јереј Григориј Скорута (+ 1993);
  49. Раб Божји Димитриј Сухоцки (+ 1938);



Имена ових Исповедника, до сада, нама непознатих, који су својим животом служили Господу и Цркви Христовој, биће присаједињени Сабору Отаца, по мери налажења сведочанстава на њихов исповеднички живот. Јер, Освештани Сабор у лику Исповедника Катакомбних прославља показане и непоказане угоднике Божје, које смо именовали и та имена због незнања остала су неименована. Да нам указа Господ на њих, и да не погине сећање на њих.
Подвиг исповеднички близак је мученичком. То је подвиг свакодневног подношења гоњења и јада због исповедања и проповеди истинске вере Православне. То је непрестано скривено мучеништво, које, и ако се није завршило трпљењем насилничке смрти за Господа, било је полаганим целоживотним умирањем ради Њега. Велики је то подвиг и прекрасан исповеднички венац.
Подвиг Катакомбних Отаца двоструко је велик и венац њихов двоструко је украшен, јер одважним исповедањем Христа у годинама богоборства они су додали љубавнообилно и жртвено старање о Његовој пастви. Духовна чеда, које су васпитали катакомбни пастири, узрасли у вери Христовој, радовали су се утехом и главним циљем земнога странствовања тих Отаца. Без старања о пастви они нису мислили о својем спасењу и самом животу свом. Узимајући једном на себе одговорност пастирског служења, они су је мужевно подносили кроз цео живот, разумећи да одлука о духовном напасању пастве у безбожној држави значи обавезивање себе на одрицање, бескућни живот, непрестано скитање, свакоминутну опасност од тајног праћења, свакодневни прогон из града у град, из села у село, на хапшења, тамничке затворе, прогонства и логоре, са претешким робијашким радом у сибирском прогонству, на понижења и подсмехе силних овога света и њихових слугу... Да ли је могуће све пребројати?
Да ли је могуће такав живот назвати животом? Брже-растегнуто од времена смрти за Христа. Али у духовном смислу заиста тако је било у животу наших катакомбних отаца, јер заиста такво жртвовање и присутна љубав, она сама, о којој је Спаситељ рекао да више љубави нема на земљи, ако неко не положи душу своју за другога.
И та љубав, та очинска брига о пастви верној Господу сачувала је од рушења у Русији дом Божји, то јест Цркву. Јер, шта би било са Руском Црквом, да није било подвига катакомбних отаца? Да није било непоколебљиве верности у Христу и жртвене љубави за чеда Христова? Сада су из катакомбних парохија састављају парохије, подижу храмови, сада имамо пастире, архипастире и Архијерејски Синод, и ми видимо како Руска Црква устаје и расте. Шта је то, ако не неслеђе напора Отаца-Исповедника, зар то није растиње, које је дало сетву Спасења?
У антихришћанској држави, хришћани стоје на раскршћу, двају путева. Први-поћи ка уступцима држави, склопити компромисе са сопственом савешћу и сачувати...видљиви црквени живот. Видљивост без унутрашњег истинитог духовног испуњења. Тај пут су изабрали сергијанци. Њихова сетва дала је обилно растиње: прљава трава увек расте жешће и брже од добре траве. Други пут – то је пут жртве, који је допушта без чувања спољашњег црквеног блага, драгоцену унутрашњу чистоту Цркве, из сопственог пламтећег, љубављу обливеног, целомудреног срца, преливање у срца својих чеда палећи у њима љубав према Богу. Таква сетва даје ретко и мало растиње: ми немамо мноштво златоглавих цркава, ни многобројни епископат, ни безбројне манастире са светињама и богоугодницима...Али, ако идете првим путем – то је зидање великог и богатог здања на песку, а другим – то је трајна зграда на камену, која полако расте, али опстаје и у злим годинама, јер има немалу унутрашњу снагу.
У свим тим данима ми смо се молили за упокојене катакомбне Оце-Исповеднике, који се сада моле за мир целог света, за утврђивање наше Цркве, чијем су очувању посветили свој живот, о дарованом мужеству да не бојећи се у часу мучења, исповедамо себе православнима, и да не жалећи себе служимо Господу и Цркви Његовој.
Заиста, данас, у наше апостасно време, када нам не узимају истинске пастире, истинске поборнике Православља и чуваре чврсте вере Христове, нама је неопходна помоћ катакомбних Отаца који ће се, будући код Престола Свевишњега, молити да нас Господ укрепи у Страшном Часу, исцели наше немоћи и усели у наша срца свепраштајућу љубав једног према другом, јер данас, пред искушењима, врло је важно сачувати јединство у Христу.

Освештени Сабор је одлучио:

1. Прославити у лику светих Отаца-Исповедника Руске Цркве Катакомбне, присајединити Сабор Отаца-Исповедника Катакомбне Цркве мноштву Новомученика и Исповедника Руских.
2. Свете земне остатке Отаца-Мученика поштовати као Свете Мошти и одавати им подобну почаст.
3. Икону Отаца-Исповедника поштовати као Свети Образ и поклањати им се, бринући се о ширењу њиховог списка и њиховог поштовања у парохијама.
4. За општи дан сећања на Свете Новомученике и Исповеднике Руске, установљава се дан празновања памјати Оцима-Исповедницима Катакомбне Цркве у дан убиства Светих Наставника и духовних учитеља Свештеномученика Кирила Казанског и Јосифа Петроградског – 7/20. новембра и у тај дан савршити богослужење засебно службу мноштву Отаца-Исповедника Катакомбне Цркве; у дан општег празновања Светих Новомученика и Исповедника Росијских служби додати Канон Катакомбним Оцима.
5. На сваком богослужењу на отпусту, у типиком одређеним данима, молитвено призивати Катакомбне Оце: „Који сте Свети Оци наших Исповедника Руске Цркве Катакомбне“.
6. Бринути се о чувању сећања на Катакомбне Оце, чија имена нису наведена на Освештаном Сабору, о сакупљању материјала о њима и о представљању сведочанстава о животу Отаца и њиховим именима ради укључења у списак Православних Исповедника. Материјали за уношење у списак предају се на потврђивање Архијерејском Синоду.

Освештани Сабор Руске Истинске-Православне Цркве
14/27. октобра 2008. године
На дан Преподобне Параскеве Српске,
Преп. Николе Свјатоша, кнеза черниговског
/крај/


Напомена: ова илустрација иде на крају, без потписа-легенде.







1 НКВД- Народни комесаријат унутрашњих послова (рус. Народный комиссариат внутренних дел) је назив за бившу јавну и тајну полицију Совјетског Савеза која је директно извршавала наредбе богоборачке бољшевичке власти, спроводила политичке прогоне, хапшења и ликвидације противника совјетске власти. На мети ове злогласне тајне полиције, све до краја осамдесетих година прошлог века, односно до урушавања совјетског режима, била је Православна црква. НКВД се на почетку совјетске страховладавине звао ЧЕКАрезвычайная комиссия, српски: Ванредна комисија). НКВД је укључивао и редовне, јавне полицијске службе Совјетског Савеза, али је најпознатија по својим активностима у гулазима и Главном директорату за државну безбедност (ГУГБ), што ће на крају прерасти у Комитет државне безбедности (КГБ). НКВД је спроводио масовна убиста без судске пресуде, руководио системом принудног рада, прогонио унутрашње непријатеље, спроводио масовне депортације кулака и читавих народа у ненасељене крајеве државе, чувао државну границу, вршио шпијунажу и политичка убиства у иностранству и спроводио Стаљинову политику у комунистичким покретима у другим државама (прим. прев.).

2 Касније један од отаца – оснивача Катакомбне Цркве.
3 Без сагласности са мјестобљуститељом патријаршијског престола митрополитом Петром, чији је заменик Сергиј (Староградски).
4 Види: "Не бојте се, мало стадо! Отац ваш благоволео вам је дати царство" (Лк, 12:32); "Син човечји дошавши, да ли ће наћи веру на земљи?" (Лк, 18:8).
5 "А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницама и врачарама и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које горе огњем и сумпором, што је друга смрт." (откровење. 21:7-8).
6 "Буди вјеран до саме смрти, и даћу ти вјенац живота" (откр. 2:10).
7 Бела армија, Бела гарда, Белогардејци или Бели покрет (рус. Белое движение) је била војно-политичка организација која је основана 1917. године, током Руског грађанског рата. Белогардејци су се борили против Црвене армије која је била војна формација основана од стране Совјета. Белогардејци су били противници бољшевизма и Совјетске владе. Користили су паролу (руски Россия единая, великая и неделимая, Русија једна, велика и недељива). Припадници Белог покрета су већином били монархисти и националисти, али је било и људи осталих политичких опредељења (демократе и умерени социјалисти), који су били противници друштвених промена које су доносили бољшевици. Идеологија и сви циљеви, нису били јасно дефинисани, али циљеви који су преовладавали су били: обнова приватног власништва и демократског парламентарног система. Један од вођа Белог Покрета, Антон Дењикин је сматрао да војска не треба да одлучује од државним питањима, већ да Руски народ треба сам да створи демократску владу. Вође војне организације Белих су чинили официри војске Руске Империје, од којих су многи били племићког порекла. Мећутим, током рата долази до великих прилива нових младих официра, углавном из редова сељачког становништва, тако да су водеће личности Белог покрета биле пореклом са села. Сељаци су такође чинили и огромну већину међу Белом армијом. Језгро Беле армије су чинили: Добровољачка армија, Донски козаци и Кубански козаци. У првом периоду грађанског рата, вође војне организације Белих су били генерали Царевине Русије: Врховни командант руске војске (до своје погибије 1918. године), генерал Лавр Корнилов, генерал Михаил Алексејев (преминуо 1918. године), вођа Руске белогардејске владе, адмирал Александар Колчак (од 1918. до 1920. године), генерал-пуковник Антон Дењикин, генерал коњице гроф Фјодор Августинович Келер, генерал коњице Петар Николајевич Краснов, генерал-пуковник, Евгениј Карлович Милер, генерал пешадије, Николај Јуденич...(прим. прев.)

8 "Православна жизн" (Џорданвил, САД), 1996, № 555-557, март-мај
9 Григориј (Граббе), епископ, Завет Свјатаго Патријарха. -М., 1996. -с. 315.
10 Ј. В. Андропов је у делу западне, али и штампе некадашње СФР Југолславије, у време док је био генерални секретар КПСС, означаван као "обраsзован", "либералан", "добар познавалац уметности", "љубитељ сликарства", "реформатор"... Такви епитети били су производ пропаганде СССР и веште злоупотребе медија у слободном свету који су коришћени да се вештачки изгради "пожељан" лик новог "генсека", који се није разликовао од својих претходника, а судећи по овој књизи чак се истицао у богоборству и непријатељству према православној цркви и православљу уопште (прим. прев.).
11 Благочиније је свештеничка потчињеност једном старијем свештенику, на територји одређене црквене управе. У овом случају се ради о оснивању посебног свештеничког тела којем су биле потчињене парохије Катакомбне цркве (прим. прев.).
12 Погледати детаљније: Шумило В., Апостазија у Руској Заграничној Цркви: Хроника главних догађаја (2000-2003).- Омск, 2006.
13 Дословно грчка реч синодос значи "собрање, сабор"

14 Имена тих свештеника нећемо привремено открити због познатих прилика.

Нема коментара:

Постави коментар