"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

02.03.2013.

СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА



Ветар не уме да броји дане. Цвеће не уме да броји дане. Птице не умеју да броје
дане. Ни Сунце, ни Месец, ни звезде не умеју да броје.
Али, и ветар и цвеће и птице, па и Сунце и Месец, знају:
СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
Моја мама уме да броји дане. Зато се суботом после подне припрема, а припрема и
нас.
- Децо, СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
А ми, опрани, чисти, без много речи и шале, сви идемо у кухињу.
Мајка меси просфору.
Ја палим кандило
. Наша Марија припрема кадионицу.
Пали мали црни брикет и на њега ставља тамјан.
Кућа дивно мирише.
Нека изиђе молитва моја као кад пред лице Твоје...
СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
Просфора је замешена.

Миомир тамјана меша се са мирисом брашна.
Да није тесто надошло од топлоте наших срца? Тачно у средину просфоре утиснуће
се печат. Ево га!
Док снажно утискује печат на надошло тесто, мајка нам објашњава: „Ево овде, у
средини, пише: Исус Христос ника, што значи Исус Христос побеђује.
На левој страни је Богородица. На десној – анђели и светитељи.
На доњем делу сви ми, живи и умрли: цело Тело Христово, или Црква“.
Свештеник ће ставити нашу просфору, заједноса другим просфорама, на свету
Трпезу. Након тога ће изабрати једну од њих да принесе жртву.
Све то нам је причала мама и све се то дубоко утиснуло у наш ум и срце.
Како је лепо што... СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
- Желим и ја да направим једну просфору – рекла је једног дана наша сусетка,
госпођа Светлана, мојој мајци.
- Како се прави? Имаш ли неки рецепт?
Моја мајка је од своје мајке научила како се прави просфора, а ова од своје, па јој је
написала упуство.
За једну просфору потребно је: 5 великих шоља брашна, 2 велике шоље млаке воде,
1 кашичица соли и свеж квасац величине језгра бадема. Треба да имаш и печат који
ћеш утиснути у просфору.
Поступак:
Раствори квасац у пола шоље млаке воде. У једну ванглу, која треба да буде
потпуно чиста, стави брашно. У средину направи мало удубљење. У њега стави со
и растворени квасац, а затим полако додај остатак воде, водећи рачуна да тесто
буде довољно чврсто. После тога добро замеси тесто; меси га дуго. Ако видиш да
треба још воде, овлажи руке млаком водом и меси док не омекне.
Оно што не смеш да заборавиш јесте молитва. Певај псалме и троппаре и моли се,
јер ће просфора постати Тело нашег Господа Христа.
Када замесиш тесто, обликуј га кружно. Треба ти један чисти плех посут брашном,
мало већи од просфоре, пошто ће тесто да надође и да се подигне. Када ставиш
просфору у плех, поспи је брашном. Онда узми печат и утисни га по средини.
Притисни га јако, да би се печат добро видео када надође тесто. Затимпрекриј плех
и остави га на топлом месту око 50 минута како би тесто надошло.
Када је просфора спремна да се пече, очисти је чистом четкицом да на њој не буде
сувише брашна. Пеци је на умереној ватри. И ево, за пола сата твоја просфора ће
бити готова.
Ако желиш мој савет – замоли децу да ти помогну. Веома је лепо када и деца
учествује у прављењу просфоре.
Како је лепо што...СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
Завршени су послови који се раде суботом. Седимо за столом.
Мајка прича, отац понешто додаје, а и бака проговори понеку реч. Топлота и
свежина са неба сједињују се са мирисом тамјана.
Мајка, отац, деда, па и бака говоре да...
Замислите, пре него што је постало просфора, брашно је било жито.
Зрно по зрно, једно овде, друго тамо, на једној њиви једно зрно, на другој њиви
друго. Пожњело се, после се самлело, сјединило се и постало брашно. И ето
просфоре!
Слично томе, и ми хришћани, толико разнолики и међусобно различити, у
Христовој Цркви постајемо једно. Повезан сам и са оним са којим сам се јуче
посвађао. Брат ми је и онај који није био добар према мени када смо се играли.
Он и ја смо једно. И цела црквена парохија је једно. Као просфора коју са љубављу
приносимо Господу.
Бог нам је дао грожђе и жито. Али, Бог тражи да се и човек потруди, да уложи свој
труд и напор.
Тако, човек од грожђа прави вино које ће се осветити у цркви и постати Крв
Христова.
Исто тако, жито постаје брашно, а потом просфора. Она ће постати свето Тело
Христово. И ето, тако настају човекови дарови Богу!
- Треба да вам кажем и то да свето Предложење подсећа верника на Витлејемску
пећину, у којој се родио Христос. На светом Предложењу свештеник, молитвено и
са поштовањем, ставља свети дискос на леву, а свету путир на десну страну –
причао нам је деда.
Сећам се, била је субота увече када нам је наш мали Јован рекао да он сутра, у
недељу, неће да дође у цркву.
- Да ниси болестан? – упита га мајка забринуто.
- Да, сигурно је болестан – потврдио је наш отац.
- Дабоме, много, много је болестан – рекла је бака и отрчала да донесе топломер.
Само се деда насмејао.
- Досадно ти је, је л'тако? – упита тихо Јована, па додаде гласно:
- Хајде да сви заједно седнемо у онај угао!
Сви смо сели око деде. А он је почео да нам веома једноставно објашњава...
Слушајте и дивите се. Света Литургија је присуство Васкрслог Христа, Господа
нашега.
Ми хришћани идемо у Његову кућу, у дом Божији, како учени људи називају
цркву. Тамо се, око Христовог гроба, гроба који пружа Живот и Васкрсење,
односно око светог Жртвеника, сабирамо ми хришћани.
Сутра пошто је недеља, у цркви нас чека Христос да се поново жртвује и да поново
васкрсне.
Са нама у цркву улазе – иако их ми не видимо – читаво небо и земља, све што је
Бог створио. Сва твар долази своме Богу, желећи да заблагодари и славослови.
У цркви, пред нама, налази се олтар. Њега даноноћно чувају анђели да би био чист.
У олтару, на средини, налази се света Трпеза. Тамо је Цар царева, Христос. На
десној страни је Богородица. Свуда унаоколо светитељи.
Да не заборавим да вам кажем још и ово: на Литургији су невидљиво присутни и
сви наши покојници.
Као што знате, сви људи ће једног дана да промене кућу. Отићиће са земље и
преселиће се на небо. Ми, синови Божији и кћери Божије, наследићемо богатство
Оца нашега.
Ради нас Бог је створио небо и земљу. Из истог разлога, створио је и рај. И пророци
су ради тога дошли. Ради нас је Сам Бог постао човек и проповедао на земљи,
чинећи многа чудеса. Пострадао је за нас. Био је распет на крсту...
Марија, немој да плачеш, знаш да трећег дана васкрсао. И, замисли, све то да би
смо ти, ја и сви ми могли да живимо као царевићи и царевне у Царству Оца нашег
Небесног.
На овај сабор у цркви долази Христос.
Долази као Женик.
Долази међу нас. Дотакне се наших срца, пољуби нас, помилује по глави... Спреман
је да поново учини оно што је учинио на Голготи. Да се поново разапне, нас ради, и
да умре, те да тако за свакога од нас принесе на жртву Своје Тело и Крв. Јер, Он
хоће да и ми постанемо Његова браћа и сестре. Да васкрснемо и живимо с Њим.
Зато је света Литургија радост. Зато је недеља, свака недеља, Васкрс, радовање,
благослов.
Замислите дечице моја – наставио је деда – Бог свету Литургију није поверио
анђелима. Они само помажу свештенику. Он је поверио само свештенику ову свету
Тајну! Зато га толико поштујемо, а када га сретнемо, целивамо у руку.
Сутра ће сви бити присутни тамо. Чекаће нас да заједно поделимо радост, да
заблагодаримо Богу.
Тако ће свецела Божија творевина сутра присуствовати светој Литургији.
Биће тамо и јуче, и данас, и сутра.
Свемир и векови такође.
- А ти, Јово, хоћеш да одсуствујеш тек тако, без разлога?
Мали Јован саже своју коврџаву главицу.
- Дедице, да ли ће сутра и мој анђео чувар бити у цркви на Литургији?
- А зар може да не буде? – упита деда зачуђено, па продужи:
- Биће врло тужан што и тебе није нашао тамо!
- Доћи ћу, дедице – рече на то Јован, а потом бојажљиво упита:
- Хоће ли ми Бог опростити?
Деда се од срца насмеја.
- Већ ти је опростио, синко мој, и већ те је благословио!
Време пролази. Већ је касно. Полазимо сви на спавање.
Сутра у свануће, сунце треба да нађе наше кревете празне.
Пољубимо се сада! Ако нам је неко нешто нажао учинио, опростимо му и
пољубимо га још топлије!
- Је л' тако, децо? Сутра ћемо да се причестимо. Зато, ја први тражим опроштај од
свих вас.
- И од баке – озбиљно додаде Коста. – Прекјуче си се нешто љутио на њу.
Деда приђе и пољуби седу косу наше лепе баке.
И ми смо међусобно затражили опроштај и пољубили се.
- Деда, хајде да се још који пут скупимо овако увече, па да нам причаш шта се то
сваке недеље дешава у цркви. Причаћеш нам зашто си је назвао Васкрсом, -
замолио га је наш Божидар.
- Да, свакако – обећао је деда.
- Хајде сада да се сви заједно помолимо Богу!
Царе небески, Утешитељу, Душе истине, Који си свуда и све испуњаваш, Ризнице
добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и
спаси, Благи душе наше.
Да вам објасним мало ову лепу молитвицу. Њоме се молимо Трећем Лицу Свете
Тројице, Цару небесном, Утешитељу свих људи, Светоме Духу. Он све испуњава
својим присуством и даје сва добра свему свету, па и сам живот. Молимо га да
дође, да се усели у нас и да спасе душе наше од свега што је нечисто. Он је тако
Благ и Добар.
ДАНАС ЈЕ НЕДЕЉА!
Сан се поиграва мојим трепавицама.
- Устани, звоне црквена звона!
- Пусти ме још мало да спавам – говорим Сну.
- Звонило је већ треће звоно. Пева се велико славословље. Сада ће крај јутрења и
почетак Литургије – рече Сан и хитро напусти моје трепавице.
- Устани – викао је Сан одлазећи – данас је НЕДЕЉА!
Један врапчић покуца на мој прозор и гласно ми довикну:
- Јутрење у цркви се завршило славословљем Богу. Ти си то пропустио, јер
одуговлачиш са устајањем. Дођи онда да ти ја отпевам:
„Слава Теби Који нам показа светлост...“
Човек славослови и благосиља Господара свемира, Који нам поклања сваки нови
дан. Слава Ономе Који учини да оде тама. Зар је то мало, када нестаје ноћи, а
наступа ружичаста зора?
Слава Теби Који нам показа светлост.
Слава на висини Богу, и на земљи мир,
међу људима добра воља.
Хвалимо Те, благосиљамо Те,
клањамо Ти се, славословимо Те,
благодаримо Ти због Твоје велике славе.
Слава Теби, Боже наш, Који си нам показао светлост, слава Теби, Боже Мој,
Који обитаваш у највишим палатама Небеског Царства.
Треба да славимо Тебе и Твога Јединороднога Сина,
Који је сишао на земљу и донео мир,
благовољење и спасење свим људима и целој твари.
Тебе Самога захвалним песмама
са благодарношћу славимо
и благосиљамо Те због велике славе Твоје.
Сваки пут иста песма – говори моја мама незадовољна што увек каснимо. – Никад
не чујемо шта свештеник говори на почетку Литургије.
- А шта говори? – упитах ја.
Она не стиже ништа да одогвори јер ју је предухитрио Александар.
Он је чтец у цркви, и у храму је од раног јутра.
- Ево, свештеник отвара Царске двери и гласно говори: „Благословено Царство Оца
и Сина и Светога Духа, садаи увек и у векове векова“.
- А шта то значи? – питао сам.
- Да буде прослављено и благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада,
увек и у вечности.
- Амин – одговорих ја – заиста нека тако буде!
Пошто у нашој породици има много деце, никада не успевамо да мало раније
стигнемо у цркву.
Док се један облачи, други губи џемпер. Божидар не може да нађе чарапе, а поред
свега, и наш пас хоће да пође са нама...
И тако, све оне лепе, свете речи и тропаре које свештеник пева рано ујутру, чим се
црква отвори, скоро никада не слушамо.
Мама или тата, а можда и бака, причали су нам да, када почиње јутрење, прво што
свештеник изговара јесте молитва Утешитељу.
Ту молитву треба и ми свако вече да изговарамо пре него што одемо на спавање:
„Царе небески, Утешитељу, Душе истине, Који си свуда и све испуњаваш, Ризнице
добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и
спаси, Благи душе наше“.
Стижемо у цркву, али смо опет закаснили.
Још увек нам у ушима одјекују дедине речи: „Кад улазиш у дом Божији, понашај се
онако како би се понашао када би ушао у Небесне Дворове, у сјајне и прекрасне
палате... Небеса су се спустила на земљу“.
Све, баш све то нам је деда испричао!
Од радости, чежње и дубоког поштовања застао сам мало на црквеним
степеницама.
Наша мала сусетка Олга још не уме да чита. Пре него што је ушла у цркву,
угледала је, тамо горе нека слова. Радознало је запиткивала.
- Шта је ово, шта је оно?
- То су слова А (алфа) и Ω (омега) она означавају да је Христос Почетак и Крај
свега. Први и Последњи! – одоговорила јој је мама.
Олга је све то запамтила, иако је мала и не уме да чита. Али, и поред тога, њој се
допада да поново чује да је ово Алфа, а да је оно Омега. Почетак и Крај, Христос
Који је Први и Последњи.
- Али и реч љубим, волим, на грчком језику се каже АГАПΩ. Као што се може
видети, прво словоте речи је Алфа, а последње Омега – додао је њен отац, који је
професор у школи.
Тако смо, заједно са нашим суседима, ушли у цркву.
Наша Мира, која седи мало ниже од нас, веома је мала и прави много решака.
Спотиче се када хода и још не уме да изговаа правилно све речи. Једино што ради
без грешке, то је да се прекрсти. Три чврсто спојена прста стављена на чело. Потом
их спушта доле, према свом стомачићу, затим на десно, па на лево раме.
- Знаком крста побеђује се сатана, - говорила јој је њена бака, која све то добро зна.
Мира, која скоро све погршно ради, зна правилно да се прекрсти, а и иконе целива
са поштовањем и пажњом када год улази у цркву. Нарочито воли да пали свеће.
- Оче, зашто се у цркви налати много великих и малих свећа и кандила?
Свештеник одговори:
- Прво: у славу Божију. Бог је Светлост свету.
Друго: да се одагна тама (пошто је грех тама), да бисмо се на тај начин утешили.
Треће: да бисмо се обрадовали.
Четврто: на тај начин ми изражавамо поштовање према светитељима и свим
Христовим мученицима.
Пето: светлост кандила подсећа нас на добра дела која треба да чинимо.
Шесто и последње: ми, нашој Цркви, палимо свеше да би нам Бог опростио наше
грехе... Памти добро све што сам ти рекао, дете моје.
Мира је, као што сам већ рекао, мала, и увек нешто забрља. Тако, на пример, кад
год чује ђакона да каже: „У миру Господу се помолимо“, она помисли да он говори
о њој.
Њен отац јој је онда објаснио да то значи: имајући мир у себи, у свом срцу, Господу
се помолимо. Јер, како је могуће молити се Богу без мира и љубави у души?
Тако је Мира, иако мала, схватила шта значе ђаконове речи. Од тада, кад га чује да
каже: „У миру Господу се помолимо“, она му одговара са: „Господе помилуј!“
То значи да нам Господ милошћу и добротом Својом подари оно за шта се молимо.
Мира је попут оне деце у првој хришћанској Цркви која су знала да кажу само:
„Господе помилуј!“
Ђакон моли од Господа мир за све нас. Моли Га за нашу земљу, за сваку земљу, за
сваког човека, за цео свет. За све он моли мир Божији. Бог је Љубав, која све
сједињује.
Још се ђакон моли да нам ваздух буде чист – да бисмо ми били здрави - и да земља
донесе богате плодове. Али не заборавља ни оне који путују морем или копном, а
ни оне који су болесни или заробљени.
Са њим се моле појци и народ.
Сва деца из суседства, Мира, Олга, Божидар, Ана, Ђорђе и наш Јован, цела
парохија, сви заједно, одговарамо са: „Господе помилуј!“
Помилуј нас, Господе, и сачувај нас Твојом благодаћу, молимо Ти се сви из свег
срца.
„Помињући Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу
Богородицу и увек Дјеву Марију са свима светима, сами себе и једни другеи сав
живот свој Христу Богу предајмо!“
Тим речима ђакон нас позива да се сетимо Мајке Господа начега, Владичице
Богородице, не заборављајући ни светитеље, и да свој живот предамо Христу Богу.
Како само лепо поју наши појци...!
Теби, Господе... Теби, Господе...
И ми одговарамо: Теби, Господе, Теби поверавамо себе.
Хтео бих да нађем начин да „закључам“ ум да ми мисли не лутају на све стране,
али то ми је тешко.
Кад год у цркви чујем ђакона да се моли светитељу за храм и за све нас, одмах
помислимна све оно што нам је једном читала наша мајка.
Тада нисам све разумео, али сада се ђаконових речи непрестано сећам и понављам
их тихо у себи.
У храму блиста светлост Христова. Али је и тело свакога од нас својеврстан храм.
Ми смо благословени материјал од кога се зида Црква Божија.
- Слушај шта пише даље у књизи – рекла је бака и наставила да нам чита:
„Један свети човек имао је виђење. Много људи помагало је шесторици младића да
на води саграде једну огромну кулу. Зидали су камен по камен. А то камење је
међусобно било тако добро спојено да се нису могли распознати спојеви.“
Пирг (кула) представља Цркву, која се зида на води, јер је и наш живот спасен
водом крштења. Хришћани су межусобно чврсто повезани, и из тог разлога се не
разазнају спојеви међу камењем.
У Цркви Олгу, Миру, Божидара, Ану и Ђорђа доживљавам као своју браћу и
сестре.
Браћа су ми сви хришћани, али су ми браћа и сви људи на земљи. Сви смо деца
истог Оца.
Већ сам ти рекао да имам брата којије чтец. Следеће године ћу и ја то постати.
Замисли ући ћу у олтар!
Питао сам брата шта се то дешава за време „малог входа“. Знаш ли о чему
говорим? То је онај тренутак када се отварају мала врата с леве стране Царских
двери. Мој брат тада излази обучен у лепо, сјајно одело. У руци држи упаљену
свећу, а за њим иде ђакон, чврсто држећи свето Јеванђеље пред својим лицем и
говори:
- Премудрост! Смерно стојмо!
У том тренутку се увек нехотице насмешим зато што моја пријатељица Софија
скочи кад чује ове ђаконове речи. Њена мајка је утрошила доста времена да јој
објасни прави значај ђаконових речи. И мене је то веома занимало.
- „Мали вход“ представља први долазак Господа нашег Исуса Христа на земљу –
објаснила је мајка.
Мој брат је рекао да ће још питати и свештеника. И питао га је. Свештеник је
објаснио да мали вход симболизује проповед Христову. Због тога ђакон тако
високо држи Јеванђеље.
- Видиш, у тој Светој Књизи записано је оно што је Христос рекао, а описана су и
сва чудеса која је Он учинио. У њој се налази сва мудрост Божија.
Због тога ђакон и каже: „Премудрост! Смерно стојмо!“
- Шта си ти? – питао сам брата. – Шта си ти кад носиш упаљену свећу у рукама,
идући испред ђакона?
- Светлост свеће представља светог Јована Крститеља. Он је припремио људе за
Спаситељев долазак проповедајући им покајање – одговорио ми је он.
Тако сам сазнао зашто том приликом напред иде свећеносац, затим они који носе
часни крст и барјаке, а онда ђакон са Јеванђељем. Кад год ђакон пронесе Јеванђеље
мимо мене, ја се прекрстим.
Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу...
Док се клаљамо, ми се усрдно молимо Господу нашем. Молимо да нас спасе Он,
Који је био распет за нас и васкрсао из мртвих.
Пророк Исаија је, као што пишу Свештене књиге, чуо како анђели око Божијег
Престола непрекидно певају ову песму:
Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни помилуј нас!
И ми, дакле, са анђелима, херувимима и шестокрилатим серафимима, то јест
анђелима са шест крила, овом Трисветом песмом певамо Бога и славословимо
Свесвету Тројицу.
У нашој кући на најлепшем столу, држимо једну посебну Књигу.
Увек оперите руке пре него што уземте ту Књигу, да је не бисте умастили –
говорила нам је бака.
Наш отац би на ове речи увек додао:
- Узимајте сваког дана ову Књигу у руке, макар оне биле и прљаве. Читајте је што
више! Из ње ћете научити шта Христос тражи од људи. Ова књига се зове Нови
Завет или Јеванђеље.
У њој је описан Хирстов живот од Рођења, преко чудеса која је чинио, Распећа и
Васкрсења, па све до Вазнесења.
Садржи четири Јеванђеља која су написали четворица јеванђелиста. Затим описује
мисионарску делатнос апостола. У њој се налазе и Посланице које су написали
свети Павле, Петар, Јован и Јаков. Последње по реду долази Откровење.
Господ је надахнуо светог Јована да га напише када се овај налазио на острву
Патмосу.
У цркви, дакле, најпре ћемо слушати одломак из Апостола, а то значи или из
Посланица које су написали апостоли, или нешто од њихових дела...
После тога свештеник чита Јеанђеље, и то сваке недеље други одломак.
За време читања Јеванђеља, ми стојимо смерно и душом и телом.
Ја увек волим да питам своју учитељицу када се око нечега двоумим. Тако сам
једном питао:
- Шта значи реч Јеванђеље?
Она ми је објаснила, смешући се:
- Реч Јеванђеље је од грчке речи Евангелион, што значи добра или блага вест,
односно Благовест. И заиста је то благовест, јер је Сам Бог дошао на земљу да нас
спасе. Да ли си икада размишљао о томе? Сам Бог дошао је на земљу да би људима
омогућио да обитавају на небесима! Анђели су заиграли са људима, а људи су се
загрлили са анђелима! Ђаво се постидео. Смрт не постоји више, отворила су се
врата раја. Грех је отишао. Његово место су испунили истина и живот.
О свему овоме размишљам сваки пут када чујем да свештеник каже:
„Премудрост! Смерно стојмо!“
Завршила су се читања. Ђакон опет моли Бога да услиши молитве верних и да нас
помилује. Тражи милост Господњу за нас хришћане, за нашег Епископа, за
свештенике, монахе и упокојене, за наш град и нашу парохију. Моли се за оне који
певају и за оне који храм одржавају чистим.
Појци и народ, сви ми заједно, на сваку прозбу одговарамо: „Господе, помилуј!“
Једном приликом отац нам је читао о неком светитељу који се удостојио да види
мноштво анђела у сјајним одеждама око светог Жртвеника. Лица су им била –
наставља отац причу – погнута ка земљи, попут војника који стоје пред својим
царем.
- Тако, дакле, са Христом – мада их ми не видимо – приликом великог входа из
олтара излазе и анћели. Чтеци, анђели, свештеници и ми певамо Херувимску песму.
- Како бих желео да могу да их видим! – рекох једнога дана своме оцу.
- Онда треба да постанеш светитељ – рекао је он озбиљно.
Замислите! Приликом великог входа, поново долази Христос на земљу да се
жртвује за нас. Дарове – вино и просфору – који ће се на Литургији осветити,
свештеник држи у својим рукама.
Ове дарове приноси Богу читава Црква – народ Божији.
Тада излази, прелепо обучен, и мој брат. Сабирам мисли. Не налазим се на земљи.
Сада ходим са Христом. А кад свештеници траже опроштај једни од других, а
потом и од нас, лагано сагињем главу.
- Опростите и ви мени, браћо – шапуће моја мајка.
Први излази мој брат. Затим ђакон, који држи у рукама дарове, поклоне верника.
То су просфора и вино, дарови који ће се осветити. Ми дочекујемо Цара, заједно са
појцима певајући херувимску анђелску песму.
Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету
Песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо, као они који ће примити Цара
свих, анђелским силама невидљиво праћенога.
Алилуја, алилуја, алилуја.
Какве нам дарове даје Христос! На небесима војске анђела благосиљају Бога. На
земљи у цркви, слично анђелима, хришћани славослове Бога.
Горе, серафими анђелским гласом певају Трисвету песму. На земљи хришћани исту
песму упућују небу. Све је то велика заједничка радост. Када нам отац прича о тим
стватима, чак и сат престаје да куца. Чак и он заборавља да време пролази.
Просфора и вино, дарови које смо ми принели Богу, сада су на светом Престолу.
Ти дарови, које свештеник држи високо у рукама, представљају човека и цео свет.
Сам Христос их носи у том часу Својим пречистим рукама, држећи тако живот наш
и живот целога света.
Радост и бол, пријатељи и непријатељи, блиски и далеки, живи и мртви, све се
налази у рукама Христовим. То нам је објаснио наш деда. Заиста, колико много он
зна!
Излази опет ђакон из олтара, упућујући Богу молитве за Часне Дарове и за овај
свети храм. Још моли да доживимо дан миран, свет, безрешан.
Такође, он моли Бога да нам пошаље анђела мира, путовођу, анђела који ће нам
чувати душу и тело.
- Опрости нам, Господе – моли ђакон – наше грехове и сагрешења.
Позива нас да једни друге заволимо. Јер, како ћемо без љубави исповедати нашу
веру у Оца и Сина и Светога Духа, то јест у Свету Тројицу?
- Чувари, затворите врата, нека нико од неверујућих не уђе – говори ђакон снажним
гласом. Нека не уђе нико од неверујућих, јер ћемо сада ми, сви заједно, да
изговоримо Символ вере.
Како нам је деда причао о томе, у првим вековима хришћанства ђакони су стајали
на вратима, пазећи да не уђу они који нису верујуђи хришћани.
Сви ми, па чак и мала Мира и наша Олга, изговарамо Символ вере:
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и
невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног
пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог;
рођеног, а не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало; Који је ради
нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и
Марије Дјеве, и постао човек; и Који је рапет за нас у време Понтија Пилата, и
страдао и био погребен; и Који је васкрсао у трећи дан , по Писму; и Који се вазнео
на небеса и седи са десне стране Оца; и Који ће опет доћи са славом, да суди
живима и мртвима, Његовом Царсту неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, КОји од Оца исходи, Који се са Оцем и
Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповедам једно крштење за
опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века. Амин.
Тог тренутка пожелео сам да сам светитељ, па да могу да видим херувиме и
серафиме како крилима, са побожношћу и страхом Божијим, покривају своја лица,
дршћући пред жртвом Христа Господа нашега.
У међувремену, свештеник изговара и друге молитве, али ја никако не могу а да не
мислим на анђеле, и заједно са њима изговарам: „Стојмо смерно, стојмо са страхом,
пазимо да свети Принос у миру узнесемо!“
Малој Мири засузише очи. Ни ми остали нисмо могли да се уздржимо.
- Заблагодаримо Господу! – говори ђакон, а ми одговарамо да је то достојно и
праведно.
„Ове молитве“, рече нам отац, „које ми чујемо да свештеник наглас говори, нису
једине. Он говори и друге, али тихо. Слушајте ову коју изговара пре него што се
Христос поново жртвује за нас. Слушајте пажљиво да бисте могли да схватите и
оне молитве које свештеник говори гласно. Дакле: свештеник стоји пред светим
Престолом. Подрхтавају и његов глас и наша срца док тихо говори:
Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби
благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог
неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начинјеси,
Ти и Јединородни Твој Син, и Дух Твој Свети.
Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет, и ниси
одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Твоје будуће
царство.
За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину Твоме, и Духу Твоме
Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам
учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју си изволео да примиш из наших
руку, иако пред Тобом стоје хиљаде арханђела, и тма анђела, херувими и серафими,
шестокрили, многооки, крилати, који лебде.
Тада и ми са анђелима певамо и исповедамо:
„Свет, свет, свет, Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Твоје. Осана на
висинама, благословен Који долази у име Господње. Осана на висинама!“
Спаси нас, Господе!
Деда нам је причао о томе, бака га је допуњавала. Мајка и отац су нам такође
објашњавали, а васкршња радост прожимала нам је срца.
И небо се радовало с нама.
А сада – свети тренутак!
Мој деда, премда већ веома стар, у овом светом тренутку моли се готовододирујући
земљу својом седом главом. Очи су ми затворене. Сада смо заједно са благодарним
Ученицима Христовим за истом Трпезом. У средини је Сам Христос, који људима
даје Своје свето Тело и Крв. Ми који смо позвани на Тајну Вечеру, слушамо
свештеника који из олтара дрхтавим гласом говори исто оно што је Христос рекао
својим ученицима:
„Узмите, једите, ово је тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова“.
Тај хлеб је у ствари Тело Христово, које је Он жртвовао ради нас и ради опроштења
наших грехова. Свештеник затим додаје гласно:
„Пијте из ње сви: ово је крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих
пролива за отпуштање грехова“.
Ни то више није само обићно вино, већ Крв Христова, која се пролива нас ради, да
би нам се опростили греси.
„Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све“.
Овим речима нас свештеник позива да приносимо ове Дарове, као уздарја за
Његову љубав.
Он нам је подарио свет препун благослова. Чиме ми Њему да узвратимо?
Благодарећи Му, дакле, узвраћамо оно што нам је он подарио.
То је наш одговор на Његову љубав – то је Евхаристија, благодарност.
Дух Свети силази да освети ове Дарове, а преко њих свет, ради кога се Христос
жртвовао.
„Ово је тело моје... ово је крв моја...“
Чак и моје мале сестре разумеју шта се дешава у овом тренутку, чак су и њима очи
засузиле.
Ја, очију пуних суза, хвалим Онога Који се жртвује мене ради.
Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже
наш.
Ову службу приносимо за све светитеље, а посебно за Пресвету Богородицу,
говори свечтеник.
Ђакон се сада поново моли за живе и за покојнике, а и за цео свет.
И дошао је час, Владико, да се усудимо са чистом савечћу да изговоримо ову
молитву, којој нас је научио Сам Христос:
Оче наш, Који си на небесима, да се свети име Твоје; да дође Царство Твоје; да
буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и
опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи
нас у искушење, но избави нас од злога.
Јер је Твије Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у
векове векова. Амин.
Приближио се најсвечанији тренутак – да се причестимо Телом и Крвљу
Христовом. Али, пазимо – говори свештеник – ове Светиње су само ради светих.
Ради оних који се труде, јер само такви могу да постану светитељи.
„Светиње светима!“
То говори свештенослужитељ гласно да би сви могли да га чују. Јеси ли се покајао
за свако зло дело, богопротивно и грешно? Јеси ли се исповедио своме духовном
оцу?
Тада се обично затварају царске двери.
У олтару свештеник у светом путиру сједињује Христово Тело и Крв.
Речи које он тада тихо изговара, не можемо да чујем. У том тренутку чујем само
откуцаје сопственог срца.
Пролазим према олтару. Спремам се да примим свето Причешће.
Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје... Верујем,
Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога шивога... Верујем да је
ово само пречисто Тело Твоје, и ово сама пречасна Крв Твоја... Помилуј ме и
опрости ми сагрешења моја...
Говорећи ове молитве, нисам ни приметиокада су се царске двери отвориле и
изишао свештеник.
Лице му је блистало.
У рукама је дршао Самога Христа.
Позивао нас је дубоким и озбиљним гласом:
Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!
Позивао нас је да се причестимо са страхом Божјим, са живом љубављу према Богу
и свим људима.
Преда мном је свети путир. Приступиће му сви верни. Из њега ће се сви
причестити. То је најузвишенији тренутак.
Приступајући светом путиру, сећам се црквене песме о којој ми је говорио мој
деда.
„Господе, Речи Бога Живога, Ти Који си попут пеликана Самога Себе ранио,
животворном Крвљу која је текла из Твоје ране оживео си Своју децу, која су била
на издисају.“
Знате ли ону причу о пеликану, чију је децу ујела отровна змија?
Он, као нежни отац, рањава себе кљуном. Крвљу која истиче он храни децу, која су
на умору. Она поново оживљавају његовом крвљу. Исто тако и Отац небесни даје
нама Христову Крв.
Спасава нас. Чини ме здравим и јаким. А ако сам с Њим, шта ме још може
уплашити и на овом и на оном свету?
Нисам се гурао. Нисам желео да будем први.
Стајао сам на свом месту, слушајући појце како поју.
Начинивши сваки по један поклон и прекрстивши се, прилазимо да постанемо
једно са Господом нашим.
Појци певају:
Из уста деце и одојчади начинио си хвалу... Када погледам небеса, дела прстију
Твојих; месец и звезде, које Ти основа.
Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га
замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га.
И поставио си га над делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове, овце и
све волове, а још и животиње пољске; птице небеске, и рибе морске, које проходе
стазе морске.
Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! (Псалам осми)
Господе, Ти слушаш славословље из уста деце и одојчади, која се још хране
млеком својих мајки, али слушаш и песму наше вере према Теби, Господе!
Кад год подигнем очи своје ка небу, видим предивну творевину Твоју, Месец и
звезде које си учврстио на небесима. Тада се упитам: шта је човек? Он је тако
безначајан и мали! Ти га се сећаш и толико се за њега бринеш! Ти си га прогласио
господарем свега. Све си положио под ноге његове. Све овце, воловеи дивље звери.
Птице које лете по небу. Мале рибе и велике китове, који живе у океанима. како је
сјајно и чудесно име Твоје, Господе, Господе наш!
Причестио сам се, рекавши при том свештенику своје име, име које сам добио на
светом крштењу. Име које ћу имати у вечном животу. Љиме сам постао син
Божији, син Оца небескога.
Нисам се причестио из свештеникове руке; то је била Христова рука. Причестио
сам се „на отпуштење грехова и на живот вечни“.
Господа мога и Бога мога примио сам у себе.
Он је пристао да обитава у мени. Он, Коме су небеса дом. Његов и мој ум постали
су једно, Његово и моје тело сада су једно. Његова и моја крв сјединиле су се.
Христос Бог мој и ја сада смо једно!
Сада, срећан, певам са свом својом браћом и сестрама, са свима вернима, са
појцима:
Видесмо светлост истинску; примисмо Духа небескога; нађосмо веру истиниту,
клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је она спасла.
Певам срећан, јер сам и ја видео истиниту светлост, која је у ствари Христос.
Примио сам Духа Светога и нашао истиниту веру. Клањам се Светројичном Богу,
који је спасао и мене и све.
А сада смерно стоје сви!
- Сви ми, које је Бог удостојио светог Причешћа, захвалимо Му за то – говори
ђакон, а ја се заједно са њим молим да нам Бог подари дан свет, миран и без греха.
- Изиђимо из Цркве с миром у срцу – моли се опет ђакон.
Чим свештеник почне да говори: „Молитвама светих отаца наших...“, ја станем у
ред да примим антидор или нафору. Озбиљан, целивам свештеникову руку, узимам
нафору и, осенивши се крсним знаком, излазим из цркве.
- Благодарим Ти – говорим Сведржитељу, Који ме гледа са висине.
Богородица као да сеи и сама смеши. Светитељи ликују, а радост им блиста у
очима!
- Благодарим Ти, јер сам упознао истиниту веру. То је такође дар од Тебе! –
шапућем Христу.
Гледам у небо.
Чак и када је облачно, недеља ми изгледа другачија.
Јер је небо у мом срцу пречисто.
Обасјано сунцем.
Чак ако и угледам птицу на дрвету, то ми не привлачи пажњу. У мом срцу слатко
певају хиљаде птица. И ваздух је другачији. Одише светошћу.
Свеколика творевина шапуће ми на уво: КАКО ЈЕ ЛЕПА НЕДЕЉА!
О када би такав био сваки дан мога живота! БОЖЕ МОЈ, КАКО ЈЕ ЛЕПА
НЕДЕЉА!