"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

13.12.2013.

Учење Адвентиста седмог дана о суботи – Андреј Солодков






„Адвентисти седмог дана“, у нашем народу познатији као суботари, једна су од најмногобројнијих секти на овим просторима.
У овом кратком мисионарском приручнику, Андреј Солодков, бивши пастор и један од предавача у московској школи православних мисионара, објашњава „главни догмат“ њиховог учења по коме су они и добили име у нашем народу – учење о суботи – а којим су, нажалост, адвентисти Господара суботе заменили за суботу…
Кратки полемички приручник мисионарске школе храма апостола Томе на Кантемировској





Увод
Секта“ је латинска реч, а у преводу на руски језик значи „правило“ или „метод“. Том речју древни римски писци су означавали философску школу или политичку партију чији су погледи били различити од владајућих у то време. Нешто касније реч „секта“ почела је да примењују за религиозне заједнице чије се учење разликовало од веровања већине и признавало од стране већине за лажна или штетна.
Карактеристичност религиозних секти је:
- супротстављање себе другим, традиционалним религијама
- претензија на искључивост своје улоге, идејних принципа и ставова
- расположење изабраности и тенденција ка активном мисионарењу
- стремљење ка строгом чувању одређеног моралног кодекса и обредних форми
- на прво место се поставља једнакост свих чланова и добровољност њиховог обједињења, при чему се акценат ставља на обнову (или обраћење) које претходи чланству
- институција свештенства се, као по правилу, одбацује; пастирство унутар заједнице сматра се харизматским Позивајући се на Свето Писмо (Дела Ап. 1:26; Отк. 1:6,5:10) тврди се да је изабрани лидер добио, као милост Божију, посебну способност и мудрост за руковођење заједницом.
Са ширењем сектанства, реч „секта“ је почела да се примењује и на хришћанске заједнице које су желеле да живе саме по себи, одвојивши се од Једине Цркве Христове, одвајајући се од Ње у учењу, поретку управљања или дисциплини.
 Већ у Новом Завету постоје места о одступањима која су се догодила већ тада као и о одступањима у будућности. У књизи „Откровења“ апостол Јован Богослов помиње николаите, следбенике Језавеље; у Посланици Коринћанима (1 Кор. 1:11-12) апостол Павле убеђује верне да одступе од подела и не говоре: „Ја сам Павлов, ја Кифин„…
Данас се под сектом подразумева религиозна заједница, одвојена од јединства Православне Цркве која има посебно, од Цркве различито учење, богослужење, уређење и живи одвојеним самосталним животом, стремећи да оствари религиозне идеале у својој затвореној средини.
У наше време процветале су различите секте и лажне религије. Једна од таквих секти су „Адвентисти седмог дана“. 
У нашем огледу размотрићемо учење Адвентиста седмог дана о поштовању суботе.

Историја појаве адвентизма
Адвентизам се појавио у Сједињеним Америчким Државама почетком 19. века. Оснивач адвентизма је био баптистички проповедник Вилијем Милер (1772-1849) који је припадао баптистичкој заједници у Њујорку. Био је Американац из сиромашне породице, мало образована особа. Он је ипак, врло волео да чита и много постигао самообразовањем. До 35 године Милер је био скептик-агностик, а затим се обратио, почео активно да изучава Писмо и постао баптистички проповедник. Није имао одређени систем, занимао се књигом пророка Данила и почео да ствара примитивне теорије.
Пажљиво изучавање Библије и математички прорачуни књиге пророка Данила довели су га 1818. године до убеђења о близини краја света, другог Доласка Христовог и Његовог хиљадугодишњег Царства. Наступање Страшног Суда је било тачно означено – 1843. година. Када су Милера подсећали на Спаситељеве речи о томе да нико не може знати ни дана, ни часа Његовог Другог доласка, Милер је одговарао да он не предсказује дан, нити час, већ годину.
Милер је почео да проповеда, издао је брошуру и Другом Доласку у којој је развио своје есхатолошке ставове. Милер је стицао све више следбеника. Следбеници његовог учења су добили назив „адвентисти“.
Ето, дошла је 1843. година, народ је у хистерији чекао Други Долазак, али се ништа није догодило. Милер је почео са надом да тражи грешку и одложио датум доласка на 21. март 1844. године. Али ни тада се ништа није догодило. Милер је упао у депресију. Тада је Чарлс Сноу – Милеров следбеник – израчунао и указао на тачно време Доласка Исуса Христовог – 21. октобар 1844. године. (он је додао причу о десет девојака где је Женик окаснио до поноћи (Мт. 25:6), тако да је целу половину дана, тј. пола године Себе приморао да чека). Милер је поверовао да је управо тај датум тачан. Његова увереност је прешла на људе, сви су престали да сеју и раде, окупили су се у белим одеждама на планини у држави Њујорк у очекивању вазнесења на небо. Означени дан је прошао, а ништа се није догодило. „Тај дан је постао дан Великог разочарења (званични термин који се користи у уџбеницима посвећеним религији).

Наде су поново биле изневерене. Након тога су многи оставили адвентизам. Они који су остали почели су да се називају „Црква верног остатка“ и грозничаво покушавали да пронађу узрок који доказује да све у стварности било правилно (тешко је одрећи се онога у шта је много уложено: „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше„. (Мт. 6:21)). Верни Милеров следбеник, Хајрам Едсон, шетајући се дан након Великог разочарења по пшеничном пољу, добио је „откровење од Бога“ да се долазак Господњи догодио, али да је у питању био небески долазак – Христос је ушао у Светињу Светих Небеског храма где раније није могао ући. Тамо је почео „суд испитивања“, то јест разматра живот сваког хришћанина и суди ко је достојан васкрсења, а ко није. Тај суд ће трајати од 80 до 100 година, а затим ће наступити Други долазак.
Тек данас су адвентисти одустали од било каквих „рачунања“, по речи Господа: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Дела Ап. 1:7)
1844-45. године код адвентиста се појавило учење које је одрицало бесмртност душе. Адвентисти су тврдили да се мртви до свеопштег васкрсења налазе у бесвесном стању и да се вечне муке грешника састоје у лишавању постојања након Страшног Суда (то јест, сматрају да ће душе грешника једноставно бити уништене).
1845-46. године део адвентиста је почела да се придржава учења о празновању суботе уместо недеље. Ово учење је постало једно од најважнијих догматских учења.
Након 1846. године покрет адвентиста распао се на шест основних грана:
1. Еванђелски адвентисти су родоначелници адвентизма који се придржавају опште хришћанских погледа на вечне муке.
2. „Црква адвентистичких хришћана“ јавила се 1855. године. Они уче да се душа након смрти налази у стању непостојања. Спасење се задобија личном вером. У време хиљадугодишњег Христовог Царства на земљи грешници и богоборци ће бити васкрснути за сведочење истине адвентизма, а затим ће их Бог истребити коначно и неповратно.
3. „Друштво живота“ се одликује тиме што, по њиховом мишљењу, људи умрли у злу и неправди чак неће ни васкрснути. Они умиру тако да се никада више не пробуде из праха.
4. „Адвентистичка Црква Божија“ очекује век „испуњења пророштва и успостављања свих ствари“. На земљи ће се успоставити хиљадугодишње Христово Царство где ће Светитељи владати светом. Центар светске државе биће Јерусалим. Душа након смрти не постоји и зато своје ново постојање повезују само са Доласком Христовим.
5. „Црква Божија“ формирала се 1864. године. Као повод за одвајање послужило је непризнавање Елене Вајт за благословену пророчицу, а такође и њихова иступања за санитарну реформу и употребу свињетине, кафе, чаја рибе, итд. као хране.
6. „Адвентисти седмог дана“. Овим именом су почели 1860. године да се називају следбеници учења о суботи. Ова грана адвентизма је најбројнија. Код њих је 1858. године била уведена обавезна десетина (десети део прихода као прилог) који је омогућио том религиозном покрету чврсту материјалну основу. Многи истраживачи сматрају 1860. годину као годину стварања јединствене организационе структуре и сматрају да је њихова снага у одличној организацији и уређењу заједница.
Одлучујући утицај на формирање највеће адвентистичке секте „Адвентиста седмог дана“ имала је „пророчица“ Елена Вајт (1827-1915). Она је била просечна девојка којој је међутим када је имала 15 година неко бацио у лице огроман камен. Она је дуго била у тешком стању и налазила се између живота и смрти. Међутим, спасили су је, након чега су код ње почели чудни напади, које је она називала „небеским откривењима“. Ова откровења су објављена, јако се поштују, и адвентисти их сматрају по вероучитељној вредности одмах поред Библије. Истина, још су савременици указивали на то да су многа од тих „откровења“ била очигледни фалсификат између осталог и популарних часописа о „здравом начину живота“. Међутим, адвентисте то није збуњивало. Велики део карактеристика адвентизма седмог дана које су под утицајем јудаизма (као што су чување суботе, правила исхране, итд.) као и одбацивање употребе алкохола потичу управо од наслеђа госпође Вајт и њеног „откровења“.
Данас „Адвентисти седмог дана“ (АСД) имају добро уређену организацију, њихови следбеници су расејани по целом планети. Поред Светог Писма изучавају се и дела Е. Вајт. Њена дела броје неколико хиљада страница.
АСД имају штампарије, богословске колеџе, мисионарске организације по целом свету које се баве добротворним радом. Уочава се посебна тежња АСД према медицинским установама, домовима за старе, болницама, дечијим домовима где се паралелно са активним добротворним радом и бригом о људима врши и мисионарски рад. Међународни орган који руководи адвентистима је Генерална конференција адвентиста седмога дана, који се налази у Бејтл-Крику (САД).
У Русији је адвентистичко учење увезено од стране Немаца колониста. У новембру 1883. године први проповедник Јохан Перн дошао је у Русију, у Тавричку губернију. 1886 године у тој губернији је било већ 300 следбеника тог учења. Локалне власти су адвентистичко учење називали „јерес јудејствујућих“, али су у целини били снисходљиви према њему. Проповедници са Западне Европе нису остављали без пажње Русију: увозила се одговарајућа литература, много пажње се поклањало усменим проповедима и разговорима са сељацима и занатлијама, а такође и са баптистима у различитим деловима царства. 1901. године у Русији је већ било 37 заједница АСД.
Данас у Генералну конференцију АСД улазе све области области (територијалне поделе по географском принципу) између осталог и Руска федерација са бившим совјетским државама. Генерални скуп АСД се одржава сваке четири године, где учесници откривају нове области, примајући их у састав конфедерације и одређују председника. Адвентисти такође поседују штампарије: газете, часописе, а у Тулској области од 1989. године делује духовна семинарија АСД, где будући проповедници и пастори добијају целовито богословско образовање.
Вероучење „Адвентиста седмог дана“
Догматско учење адвентиста је у многоме истоветно са учењем баптиста. Разлика је у три основне тачке:
1. Учење о скором Доласку Спаситеља.
2. Учење о души која умире заједно са телом.
3. Обавезно празновање суботе сагласно са Четвртом заповести Закона.
Богослужење адвентиста седмог дана одликује се једноставношћу. Молитвени скупови се састоје из читања Светог Писма, проповеди, молитви и певања песми. Неких обавезних молитви код њих нема. Од спољашњих молитвених дејстава допушта се само коленопреклоњење на звук са катедре. Сами себе зову „Црква верног остатка“.
Из богослужбених обреда АСД врши се крштење водом у отвореним језерима кроз једно погружење крштаваног у воду; ломљење хлеба које се састоји из ломљења хлеба након захвалне молитве са узимањем виноградног сока (адвентисти уопште не употребљавају вино). Ломљењу хлеба претходи прање ногу. Никакве празнике не признају осим суботе. Сваки члан је обавезан да од својих прихода даје десети део у заједничку касу. Зато је организација материјално независна, купује домове за становање из средстава заједнице за своје следбенике и занима се другом добротворном делатношћу.
Учење о празновању суботе је један од основних догмата у вероучењу АСД.
АСД ревносно испуњава старозаветну заповест о поштовању седмог дана недеље, пратећи ту тврдњу од 1 Мојс. 2:3 до Ис. 66:23. Празновање недеље у њиховој представи је људска фантазија, без темеља у библијском тексту; уведено је 331. године од стране цара Константина да би прогутао, растворио незнабожачки празник сунца.
„Адвентисти седмог дана“ су променили Господара Суботе за саму суботу. Поштовање суботе у Старом Завету се изражавало кроз обредне форме. Ти ритуали („бремена тешка“) су нераскидиво повезани са суботом и нису имали моралне захтеве под собом. То је показивао и Сам Христос у чудима која је чинио у суботу (исцељење човека са сувом руком, слепорођеног код Овчијих врата, у Витезди).
Адвентисти своде питање суботе на питање о Закону.
На гори Синај су била дата два закона: обредни и морални. Обредни закон је народу објавио Мојсеј (3 Мојс. 1, 1;7,28,38). Морални закон је објавио Сам Бог (5 Мојс. 4,12,13).
Закон предвиђа без изузетка све стране живота како појединца, тако и целог јеврејског друштва. Осим поретка молитве, изучавања Торе, држања суботе и празника, васпитања деце, имовинских и радних односа, овај закон одређује понашање Јевреја у областима као што су исхрана, хигијена, одећа, брачни односи, правна питања и много другог.
Галаха (од јевре. Галахат – закон) сведочи о томе: „Држање суботе је основа наше религије; субота је знак савеза, који је Свевишњи склопио са народом Израиља који нам напомиње да је Свевишњи створио свет за шест дана и да је прекинуо то дело у дан седми, заувек га осветивши и учинивши благословеним. Мудраци тврде (што чине и адвентисти – прим.аут.) да држање суботе подразумева испуњавање свих заповести Торе: човек који је испунио заповест о суботе – као да је испунио целу Тору. Ко наруши суботу – као да се одрекао Торе. И мудраци још говоре да човеку који чува држање суботе са свим детаљима, Свевишњи прашта све грехе“.

За објашњење ревносног чувања четврте старозаветне заповести АСД вешто компонују неопходна места из Светог Писма, стварају илузију правилности тумачења текста и граде прилично уређен систем:
Исус Спаситељ говори на основу чега Он прима људе у Своје Царство: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега… И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ (Мт. 7:21,23). Апостол Павле пита: „Укидамо ли, дакле, закон вјером? Никако! Него закон утврђујемо“ (Рим.3:31).
„И ако вера“, говоре Адвентисти седмог дана, „утврђује Закон, она не може да га замени или уништи. Зато је Исус Христос рекао: „Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде“ (Мт. 5:18). „Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ… И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ“ (Ис. 66:22-23). Притом следи позивање да нарушавајући само једну заповест, постајемо кривци пред целим Законом (Јак. 2:10). Зато не држећи суботу (тј. Четврту заповест) нема смисла испуњавати осталих девет, јер смо већ безбожници“.

Субота у библијском схватању
„Јеврејски глагол „шават“ значи „прекинути било које дело“, „одморити од било чега“, „држати суботу“. Суштински шабат означава дан одмора или празнични дан – суботу. Међутим тај појам се раширио не само на седми дан недеље, већ и на празничне, слободне дане, независно у који дан недеље би био празник, например, на Дан очишћења (3 Мојс. 16:31;23:32). Такав дан, за разлику од суботњег дана недеље, Израиљци су такође називали празничном суботом“
Субота је, као дан одмора на крају сваке седмодневне недеље, на почетку била успостављена за народ Израиља у вези са маном која му је послата (2 Мојс. 16:5, 22-30). Касније је посебни статус тог дана био утемељен и утврђен у Закону (2 Мојс. 20:8-11;31:12-17).
Међутим, основни смисао суботе остваривао се у томе што је то био дан одмора (2 Мојс. 58:13) у који би се Израиљци окупљали заједно (3 Мојс. 32:3; Сам. 4:23), за узношење хвале Господу и за богослужења (Пс. 91). Свакодневна жртва се удвостручавала (4 Мојс. 28:9-10), а у светињу су се полагали нови хлебови предложења (3 Мојс. 24:8).
Суботњи одмор је за Израиљце значио удео у Божијем покоју. Пошто је седми дан након стварања света Бог одмарао од дела, Он је осветио и благословио сваки седми дан (1 Мојс.2:2) и заповедио Израиљу да чува његову светост (2 Мојс. 20:11;31:17), то јест да га издвоји из низа осталих дана као посебан дан, посвећен Господу. За Израиљце, које је Бог избавио од непрекидног, целодневног рада (2 Мојс. 5:4-9) у египатском ропству (5 Мојс. 3:20; Нав. 1:13-15) субота је постала знак да их је Господ осветио (2 Мојс. 31:13; Јез. 20:12) издвојивши га између осталих народа и да је народ завета Божијег жив само благословом Господњим. То постаје посебно јасно из тога да је суботња заповест (2 Мојс. 23:10-13) била распрострањена на суботњу годину (годину отпуштења). Чување или нарушавање суботе изједначава се са чувањем или нарушавањем завета са Богом (Ис. 56:2-7)
Исус је имао сопствено схватање суботе, различито од схватања рабина и то није могло да не изазове конфликт (Мт. 12:1-14; Мк. 2:23-3:6; Лк. 13:10-17; Јн. 5:1-18).
Цео Исусов живот био је испуњење воље Божије (Јн. 4:34) и Он је био „већи од храма“ (Мт. 12:6), а заједно са тим и „господар суботе“ (Мк. 2:28). Он је знао да је субота створена ради човека, зато је у суботу и чинио добро (Мт. 12:12; Мк. 3:4) и деловао исто као Његов Отац (Јн. 5:17), ослобађајући људе од сатаниног ропства (Лк. 13:16) и исцељујући их (Јн. 7:23; 9:14). Самим тим Исус је показао да је Он Онај Који људима доноси истински покој Божији (Мт. 11:29).
Хришћани су у Новом Завету, налик на свог Господа, доживљавали себе слободним од испуњавања спољашњих заповести о суботи, пошто су испуњавању Божије воље испуњавали не само један дан недељно већ цео свој живот. То је дозвољавало некима да придају посебан значај одређенима данима, а другима да сматрају све дане једнакима (Рим. 14:5-9). Међутим, апостол Павле је сматрао захтев да се држи субота као повратак Закону и следствено, отпадање од благодати. (Гал. 4:9-11; 5:1-4). Исте такве ставове износили су и хришћански писци првих векова (свети Игњатије Богоносац, свети Јустин Мученик, Тертулијан).
Дан хришћанског богослужења је уместо суботе постао први дан недеље, дан Васкрсења и јављања васкрслог Господа (Јн. 20:1,19,26). Он се помиње у Новом Завету као дан ломљења хлебова, проповеди (Дела Ап. 20:7,11) и сакупљања прилога (1 Кор. 16:2). У првим вековима постојао је назив за први дан недеље као „дан Господњи“.
Међутим дан Господњи се код хришћана разликује од суботе код Јевреја не само преношењем са последњег дана недеље на први. Веома је важно да у хришћанском празнику одсуствује најважнији признак јудејског празничног дана – одмор од посла. Са изузетком времена за богослужењее које се обезбеђивало и робовима, хришћани су се, као и њихово незнабожачко окружење, на дан Господњи бавили целодневним трудом. У време рађања монаштва то се односило чак и на најстрожије манастире. Тек је 321. године цар Константин објавио за државни празник дан који су хришћани сматрали Господњим, а незнабошци – светим даном сунца. У тај дан, као и у друге државне празнике, нису радиле државне установе. Касније су цареви Теодосије и Јустинијан значајно ограничили и лични вид делатности.

Васкрсење у библијском схватању
Васкрсење је основни појам у Библији. Ако су незнабошци имали само неке представе о бесмртности душе, Свето Писмо говори о посмртној обнови људског живота у тријединству духа, душе и тела. У Старом завету наде на Васкрсење се постепено појављују само у каснијим књигама. Библијско сведочанство о Васкрсењу налази свој највиши изражај у речима Исуса Христа: „Ја сам васкрсење и живот“ (Јн. 11:25). Зато говорећи о библијском схватању Васкрсења треба подразумевати пре свега Христа.
У старозаветној представи о Богу већ постоји зачетак наде на Васкрсење. Извори вере у Васкрсење леже у освешћивању истине да Господ има власт над животом и смрћу: „Господ убија, и оживљује; спушта у гроб, и извлачи“ (1 Сам. 2:6); „Јер нећеш оставити душу моју у паклу, нити ћеш дати да Светац Твој види трулост“ (Пс. 16:10). Ове и сличне речи говоре о нади на враћање утрошеног живота и о томе да веза са Богом након смрти не може да се прекине (Пс. 73:23,26). У низу библијских сведочанстава стоје и 5 Мојс. 32:39; Јов. 19:25-27; Ис. 26:19; Јез. 37:1-14 и као најснажнији пример вере у Васкрсење у читавом Старом Завету – Дан. 12:2-3. овде, као и у Јн. 5:29 већ се говори о двоструком Васкрсењу (за живот и за Суд), иако још није речено о свеопштем Васкрсењу, већ се говори само о Васкрсењу многих. Идеја Васкрсења мртвих се јако шири у периоду каснијег јудаизма. У књигама Макавејским мученици налазе утеху у нади на Васкрсење (2 Мак. 7:9, 11,14).
У Старом завету се о васкрсењу мртвих говори у: 1 Цар. 17:17-24 (Илија), 2 Цар. 4:31-37 (Јелисеј) и 2 Цар. 13:21 (неки човек). Таква васкрсења су помагала јачању вере у будуће Васкрсење. На тај начин, озбиљан однос према смрти и искрена вера у свемогућу силу Бога, Који има власт над смрћу чинили су Израиљце довољно припремљеним за јављање Онога, Који је Себе назвао Васкрсењем.
Главно у библијској нади на Васкрсење састоји се у нади да се она повезује са Христом. Као основ за схватање тога служи речено у Јн. 11:23-26. Мартина нада испуњена вером: „знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ истинита је, али се односи на удаљену будућност. Као такво оно не теши довољно у том тренутку. У Исусу се та нада из будућности преноси у садашњост: „Ја сам васкрсење и живот„. Будући Слово, Које „постаде тијело“ (Јн. 1:14), Исус Христос Својим постојањем остварује у садашњости оно чему су се људи надали да ће достићи у удаљеној будућности. „У њему бјеше живот“ (Јн. 1:4). Тамо где се налази Исус, делују преобразујуће и оживљавајуће силе будућег света: Мт.9:18-26 (Јаирова кћи), Лк. 7:11-17 (младић из Наина) и Јн. 11:17-45 (Лазар). Тако је васкрсао и Он Сам, када је испунио Свој задатак, Својом смрћу одузевши власт од онога ко је владао кроз смрт – ђавола (Јевр. 2:14).
Хришћанска вера у Васкрсење није само нада на удаљену будућност. „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас по великој милости својој препороди за живу наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих“ (1 Пет. 1:3).
Исусово Васкрсење је поставило почетак Његовом уздизању и уједно са тим открило нову епоху светске историје. Христово Васкрсење означава нешто принципијелно ново у целом светском поретку, оно је имало грандиозне последице за будућност читавог света.

Православно схватање суботе
Питање суботе упире се у питање о Закону. Након греховног пада човек већ није могао имати општење са Богом и стремио је да болесно стање излечи сам. У предверју греха даје се заповест: „А кад не чиниш добро, грех је на вратима“ (1 Мојс.4). Заповест је била нарушена, тада је Бог из љубави човеку дао Закон. „Закон је дошао после“, а када се умножио грех, још више се умножила благодат (Рим. 5:20). Апостол Павле пита: „Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи?“ Чим је Бог дао Закон, људи су почели да виде како га непрестано нарушавају. Почели су да виде колико су грешни. То је био основни циљ Господа: показати људима кроз Закон њихово стање као у огледалу, да би им помогао да се кроз благодат спасу од вечне пропасти.
Православни хришћани признају и потврђују да су захтеви закона апсолутно правилни и свесни су такође да су кроз Господа Исуса Христа Који је испунио тај закон, причасни том испуњењу – због вере у Њега.
По 2 Мојс. 12:16 први дан је издвојен као свештени дан одмора до јеврејске суботе. Ово је било дато Мојсеју и Израиљу пре него што је било који закон откривен на гори Синај.
Хришћани Новог Завета се не окупљају у време јеврејске суботе. Они се окупљају у први дан недеље (Дела Ап. 20), и сакупљају прилоге у први дан недеље (1 Кор 16:1-4), проповедају у први дан недеље (Дела Ап. 20:7), јер је њихов Спаситељ васкрсао у први дан недеље (Лк. 24; Мт. 28). Дух Свети је сишао у први дан недеље (Дела ап. 2:1-6).
В. М. Чернишов указује да адвентисти гледају на јеврејску суботу као на „морални закон“, а не као на „обредни“ (или „церемонијални“), јер се субота помиње у десет заповести на Синају.
Субота је у православној свести, у православном Богослужењу и богословљу до сада празнични дан. У православном богослужењу до сада дани почињу од вечери до јутра. У православном календару субота је до данас седми дан недеље. У суботу се недеља завршава, а од недеље почиње.

На недељној служби (то јест управо у суботу увече, на почетку недељног дана), мења се недељни „глас“.

Полемика са адвентистом седмог дана о оправдању празновања недеље
Ако је пред вама следбеник „Адвентиста седмог дана“ и разговор почиње о суботи, В.М. Чернишов саветује да му се постави следеће питање: „Реците ми молим вас, зашто ви, адвентисти седмог дана нарушавате суботу?“ Ово ће изазвати одређену недоумицу и комешање:
- Извините, шта значи то „нарушавамо“? Ми смо једина хришћанска деноминација која чува суботњи одмор.
 - Ја о томе и говорим…
Након мале паузе, објасните:
- Реците ми, слажете се да Христос не само да није испунио цео Закон већ га је и узвеличао?
 Добићете одговор:
 - Без сумње, узвеличао је.
- И не само узвеличао, већ и прославио?
- Управо тако.
- Значи, узвеличао је и прославио и Четврту заповест у Закону?
- Наравно!
 - Православни хришћани кроз Закон примају суботу, тј. постојани покој – у Христу. Пошто се Сам Христос за њих учинио суботом, тј. покојем (Рим. 10:4, Лк. 6:5), пребивајући у Христу и Његовом учењу, Православни пребивају у сталном покоју или у Суботи. Ви, „Адвентисти седмог дана“, примајући и чувајући суботу коју Христос није прославио, лишавате Четврту заповест оне славе коју јој је даровао Господар суботе.
Зато је и речено у Новом Завету: „…да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе…“ (Кол. 2:16).
Апостол, учећи незнабошце, који су примили учење и поверовали у Господа, говори: „Него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; и оно што њима није мило другима да не чине“ (Дела ап. 15:20). Притом, нема ни речи о непрослављеној суботи. Зато: „Који разликује дане, Господу разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује…“ (Рим. 14:6).
„Дакле, ваља суботом добро чинити“ (Мт. 12:12). Зло, сагласно Светом Писму, није дозвољено никада чинити. Значи, добра дела су прогутала Четврту заповест, а љубав – покретач свих добрих дела – гута и све остало, о чему сведочи Спаситељ: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мт: 22:37-38). Зато љубав, која је „свеза свих савршенстава“ и која „…не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не раздражује се…“ (1 Кор. 13:4-5) гута собом заповест. То је могуће јер Сам „Бог је љубав“ (1 Јн. 4:8) и „љубав је, дакле, пуноћа закона.“ (Рим. 13:10)
Настављајући полемику са „Адвенстистима седмог дана“ неопходно је објаснити им да ми, верујући из незнабожаца, никада нисмо били под законом, и зато не треба да код нас постоји питање: да ли закон још има силе код нас, јер никада није ни имао у вези са нама, чак и ако пут духовног искуства за нас гласи: од закона ка слободи деце Божије (Рим. 3:30; 4:9-12). Зато апостол Павле сведочи: „Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:20).
У посланици Галатима (4:21-31) показано је шта се догађа са онима који се стављају под закон и са онима који су стали под благодат. Пут закона је пут тела, самопомоћи. Он представља само водич ка Христу. Даље се може супротставити, сагласно апостолу: Исаак – Исмаилу; Небески Јерусалим – земаљском; бесплодни (малом стаду Лк. 12) – плодном (свет); син слободне – сину слушкиње; син обећања – сину тела (сопствених дела); Нови Завет – Старом и тако даље. Видимо да је син слушкиње рођен путем телесних планова, насупрот вољи Божијој. Исаак је рођен натприродним путем (дубока старост родитеља) на основу Божијег обећања (Рим. 4:18-25). Ове се види разлика између Старог и Новог Завета. Земаљски Јерусалим са законом, жртвама и храмом довео је Јевреје као представнике Старог Завета до одбацивања Исуса (1 Кор. 2:8).
Небески Јерусалим (Јевр. 9:11-17) је мајка све новозаветне деце Божије, зато је тако диван и жељени град, чији становници они могу постати (Откр. 21:9-27). Деца Божија су слободна и налазе се не под законом са Синаја, већ под законом духа живота (Рим. 8:2).
Ко стаје на тло законитости, стаје на тло проклетства закона. Адвентист ће вам у том случају одмах отворити Рим. 7:1: „…закон влада над човјеком само докле он живи.„
Може му се поставити питање: зар нисмо умрли са Христом? У шта смо се крстили: ти као адвентиста, ја као православни? У смрт Његову! Значи да треба да умремо за грех са Христом. У Галатима 2:19-20 се и говори: „Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; А живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене„.
Дакле ти опет, знајући Христа, постајеш „законик“? Шта још желиш да зарадиш код Господа тим делима? Мешајући закон и благодат, уништавамо и једно и друго. Крадемо од закона страх пред њим и његову осуду, а од благодати, слободу, радост и живот.
Када вером прихватамо Исуса, прихватамо чињеницу да је Он потпуно платио за грех и прихватамо Његов живот и тада је наша личност – личност не прљавог, злог грешника, већ нове твари.
Закључак
Адвентисти се од осталих протестаната разликују тиме што по њиховом учењу празнични дан није недеља, већ субота.
Заповест „поштуј суботу“ по њиховој тврдњи није укинута и мора да се чува и у новозаветној епохи. Поштовање суботе је установио Господ. А поштовање недељног дана установио је римски папа. Ауторитет ових личности се не може поредити. Човек ни сам, нити саборно не може укинути заповест Божију, што значи да је потребно постати свестан историјског греха хришћанства и вратити се на празновање суботе. Адвентисти своде питање суботе на питање о Закону, ревносно испуњавају старозаповетну заповест о поштовању седмог дана недеље, показујући на ту одлуку од 1 Мојс. 2:3 до Ис. 66:23.
Закон нам показује нашу греховност у светлости праведних захтева Светога Бога. Када је Закон завршио своју улогу, тј. привео нас Христу, то значи да је испунио функцију, достигао свој циљ и већ немамо потребе да „гледамо у огледало“. Сада смо вођени Духом Светим који у нама пребива.
Христос је постао наша субота; пребивајући у Њему, ми настављамо да пребивамо у Четвртој заповести. Адвентисти нарушавају Четврту заповест (и у ланчаној зависности од ње мноштво прописа не испуњавају). На тај начин „Адвентисти седмог дана“ су криви пред целокупним моралним Законом и сами себе стављају под проклетство. Формално се држећи суботе, адвентиста мисли да ће добити додатни благослов од Господа који је обећан Јеврејима у Старом Завету. Али „знајући да целокупан закон чија обредна страна предодређује испуњавање Четврте заповести моралног Закона не може да се очува, адвентиста верује у Исуса Христа и покушава да Га постави као допуну тамо где пуноћа закона не може да се достигне или се нарушава. Одатле се, вољно или невољно, догађа и нарушавање Закона и обесцењивање дела Искупљења Христовог на Голготи“.
Оно што је драгоцено адвентистима постоји у свој пуноћи и у Православљу. Субота се и данас у богослужбеном календару сматра за последњи дан недеље. Недеља почиње од недељног дана као првог дана недеље. Суботе нису укључене у дане Великог Поста – телесно се пост тог дана ослабљује. У суботу се не чита покајна молитва преподобног Јефрема Сирина и служи се празнична литургија, чије служење није допуштено Уставом у другим данима Великог поста (осим наравно недеље – прим.прев.).
У вези са „санитарном реформом“ (код адвентиста је забрањено пушење, узимање меса, птица, јаја, чаја, кафе, категорички је забрањен алкохол, између осталог и приликом ломљења хлебова, јер се сматра да свим овим производима „оскрвњено“ тело оскврњује и префињену свест и човек губи духовност). Нови Завет говори: „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник…“ (Кол. 2:16); „А јело нас не поставља пред Бога: јер нити добијамо ако једемо. нити губимо ако не једемо“ (1 Кор. 8:8); „Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу…“ (Кол. 2:18). „Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? Не додирни, не окуси, не опипај! Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела“ (Кол 2:20, 21,23).
При сусрету са члановима секте „Адвентиста седмог дана“ важно је да упамтимо да им није својствен богословски геније и таленат систематизатора. Много ствари у њиховом учењу постоји или да би се оправдала неиспуњена пророчанства или у циљу полемике са римокатолицима.