Шта може бити лепше и слађе од љубави према ближњем?
Љубити значи имати блаженство; мрзети значи пребивати у муци. Сав закон и пророци почивају на љубави према Богу и према ближњем (Мт. 22, 40).
Љубав према ближњем јесте стаза која узводи у љубав према Богу: јер је Христос благоволио да се на тајанствен начин обуче у сваког ближњег нашег, а у Христу Бог (1. Јован.).
Немој мислити, љубљени брате, да је заповест о љубави према ближњем тако блиска палом срцу нашем: заповест је духовна, а нашим срцем овладали су тело и крв; заповест је нова, а срце је наше старо.
Природна љубав наша озлеђена је падом; њу ваља умртвити – то заповеда Христос – и из Еванђеља поцрпсти свету љубав према ближњем, љубав у Христу.
Нови човек мора имати све нове особине; никакво старо својство му не пристаје.
Нема вредност пред Еванђељем љубав од буктања крви и осећаја телесних.
И какву она може имати вредност, ако, када се крв у човеку распали, даје заклетву да ће живот за Господа положити, а после неколико часова, када се крв охлади, куне се да Га не познаје (Мт. 16, 33, 35, 74)?
Еванђеље одбацује љубав која зависи од буктања крви, од осећања телесног срца. Оно поручује: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 34-36).
Пад је срце потчинио владавини крви, и, посредством крви, владавини онога који свет држи у власти својој. Еванђеље ослобађа срце од те поробљености, од тог насиља, и приводи руководству Духа Светога. Дух Свети учи свештеној љубави према ближњем. Љубав запаљена и одржавана Духом Светим јесте огањ. Тим се огњем гаси огањ природне, телесне љубави, озлеђене греховним падом (Лествица, Слово 15, гл. 3).
„Онај који казује да је могуће поседовати и једну и другу љубав сам себе прелашћује“, казао је Свети Јован Лествичник (Слово 3, гл. 16).
У каквој је палости природа наша! Онај ко је по природи способан да са топлином љуби ближњег дужан је да се приморава на нешто необично – да га воли на онај начин на који то заповеда Еванђеље.
Огњена природна љубав лако се претвара у одвратност, у непомирљиву мржњу (2. Сам. 13, 15). Природна љубав говорила је и бодежом. У каквим се само гнојним ранама налази природна љубав наша! Како је тешка на њој рана пристрашћености!
Срце којим влада пристрашћеност способно је за сваку неправду, за свако безакоње, само да би удовољило болесну љубав своју.
„Лажна су мјерила мрска Господу, а права мјера угодна Му је“ (Приче Сол. 11, 1).
Природна љубав пружа ономе кога воли само земаљско; на небеско ни не помишља.
Она војује против Неба и Духа Светога; јер Дух захтева распињање тела. Она војује против Неба и Духа Светога; јер њоме управља дух лукави, дух нечисти и у пропаст строваљени.
Приступимо Еванђељу, љубљени брате, погледајмо се у томе огледалу! Огледајући се у њему, одбацићемо старе хаљине, у које нас је обукао грехопад, украсићемо се хаљинама новим, које нам је Господ уготовио.
Та хаљина нова јесте Христос. „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 11, 27). Нове хаљине јесу Дух Свети.
Обући ћете се у силу с висине (Лк. 24, 49), казао је за те хаљине Господ. Хришћани се облаче у особине Христове дејством свеблагога Духа.
Хришћанину је могућно да стекне овакву одећу. „Обуците се у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте“ (Римљ. 13, 14), поручује Апостол.
Најпре, управљајући се по Еванђељу, одсеци непријатељство, злопамтивост, гнев, осуђивање и све што је непосредно супротстављено љубави.
Еванђеље заповеда да се молимо за непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, да чинимо добро онима који нас мрзе, да ближњем отпуштамо све што против нас учини.
Постарај се, ти који желиш да се на Христа угледаш, да све заповести ове уистину испуњаваш.
Није довољно само са задовољством прочитати заповести еванђелске и задивити се високој моралности у њима садржаној. На жалост, многи се задовољавају само тиме.
Када приступиш испуњавању заповести Еванђеља, томе испуњавању жестоко ће се успротивити владари срца твога. Ти су владари: твоје сопствено телесно стање, у коме си потчињен телу и крви, и пали духови, који владају телесним стањем човековим.
Телесно мудровање, његова правда и правда палих духова захтеваће од тебе да не изгубиш част своју и друга пропадљива преимућства, да их заштитиш. Али ти храбро издржи невидљиву борбу, будући вођен Еванђељем, будући вођен Самим Господом.
Жртвуј све ради испуњења заповести еванђелских. Без такве жртве нећеш моћи да их испуњаваш.
Господ је казао ученицима Својим. „Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе“ (Мт. 16, 24).
Када је Господ с тобом, надај се победи: Господ не може да не буде победник.
Измоли у Господа победу себи, измоли је постојаном молитвом и плачем. И неочекивано ће дејство благодати доћи у срце твоје: изненада ћеш осетити сладосну опојност духовне љубави према непријатељима.
И још ти предстоји борба! Још ти ваља бити мужанственим! Погледај на објекте љубави твоје: да ли ти се много допадају?
Да ли је срце твоје много привезано за њих? Одреци их се!
Такво одрицање од тебе захтева Господ, законоположник љубави, не да би те лишио љубави и оних које волиш, него да би ти, одбацивши телесну љубав, оскврњену примесом греха, постао способан да примиш љубав духовну, чисту, свету, која је врховно блаженство.
Онај ко је осетио љубав духовну са омразом ће гледати на љубав телесну као на наказно изопачење љубави. Како се одрећи оних објеката љубави који као да су за само срце прирасли? – Кажи за њих Богу: „Они су, Господе, Твоји, а ко сам ја? Немоћно саздање, које никаквог значаја нема“.
„Данас још туђинујем на земљи, могу нечим бити користан онима које волим; сутра ћу можда нестати са лица њеног, и за њих сам – ништа!“
„Хтео-не хтео, долази смрт, наилазе разноразне околности, насилно ме одвајају од оних које сам сматрао својима, и они више нису моји. У самој ствари они и нису били моји; постојао је само некакав однос између мене и њих; заваравајући се тим односом, називао сам их својима, држао их за своје. Да су заиста моји, остали би да ми занавек припадају“. „Саздања припадају једино Саздатељу: Он је њихов Бог и Владика. Твоје, Господе мој, предајем Теби: себи сам их присвајао погрешно и узалудно“.
За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свудаприсутан, свемогућ, безмерно добар. Ономе ко је Његов Он је најсигурнији, најблагонадежнији Помоћник и Покровитељ. Бог даје човеку оно што је Његово: и људи Му постају своји, привремено по телу, занавек по духу, када Бог благоволи да тај дар пружи човеку.
Истинска љубав према ближњем заснована је на вери у Бога: она је у Богу. „Да сви једно буду“, говорио је Спаситељ света Оцу Своме, „као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“ (Јн. 17, 21).
Смирење и привољеност Богу убијају телесну љубав. А то значи: она живи самомњењем и неверовањем. Онима које волиш чини све што им је на корист и све што ти закон допушта; али их вазда поверавај Богу, и слепа, телесна, неразумна љубав постепено ће се претворити у љубав духовну, разумну, свету.
Ако је пак љубав твоја пристрашће противно закону, одбаци је као гнусобу.
Када срце твоје није слободно, то је знак пристрашћености. Када је срце твоје поробљено, то је знак безумне, греховне страсти. Света љубав је чиста, слободна, сва у Богу. Она је дејство Духа Светога, Који делује у срцу по мери очишћења његовог.
Одбацивши непријатељство, одбацивши пристрашћеност, одрекавши се телесне љубави, стекни љубав духовну; „клони се ода зла и чини добро“ (Пс. 34, 14).
Одај поштовање ближњем као лику Божијем – поштовање у души твојој, невидљиво другима, видљиво једино савести твојој. Нека делатност твоја буде на тајанствен начин саобразна твоме душевном настројењу.
Одај поштовање ближњем, не разликујући узраст, пол, звање, па ће се постепено у срцу твоме почети рађати света љубав. Узрочник ове свете љубави није тело и крв, нити привлачење осећања, него Бог.
Они који су лишени славе хришћанске нису лишени друге славе, задобијене приликом стварања: они су лик Божији.
И ако лик Божији буде бачен у страшни огањ адски, и тамо сам дужан да га поштујем.
Шта је мени до огња, до ада! Онамо је лик Божији бачен по суду Божијем; моје је да сачувам поштовање према лику Божијем, и да се тиме сачувам од ада. И слепоме, и губавоме, и разумом оскудноме, и дојенчету, и злочинцу, и паганину одај поштовање као лику Божијем. Шта је теби до њихових немоћи и недостатака! Стражи над собом, да ти љубави не недостане.
У Хришћанину одај поштовање Христу, Који је на поуку нашу поручио, и опет ће поручити приликом одлучивања о нашем уделу у вечности: „Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт. 25, 40).
У своме поступању са ближњима држи на уму те речи из Еванђења, и постаћеш миљеник љубави према ближњем. Миљеник љубави према ближњем кроз њу улази у љубав према Богу.
Али ако мислиш да љубиш Бога, а у срцу твоме живо је непријатно расположење ма и према једном човеку, знај да си у жалосној самообмани. „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је“, казује Свети Јован Богослов. „Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега“ (1. Јован. 4, 20-21).
Јављање духовне љубави према ближњем знак је обновљења душе Духом Светим. „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу“, поручује опет Свети Јован Богослов, „јер ко не љуби брата својега остаје у смрти“ (1. Јован. 3, 14).
Савршенство Хришћанства је у савршеној љубави према ближњем. Савршена љубав према ближњем састоји се у савршеној љубави према Богу, за коју нема савршенства, за коју нема краја у узрастању. Узрастање у љубави према Богу је бесконачно: јер љубав је бесконачни Бог (1. Јован. 4, 16). Љубав према ближњем је темељ у здању љубави. Љубљени брате! Иди да у себи откријеш духовну љубав према ближњем; ушавши у њу, ући ћеш у љубав према Богу, кроз капију васкрсења, кроз двери Царства небеског. Амин
Нема коментара:
Постави коментар