"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

19.02.2013.

Како се треба спремати за венчање?


Брачни живот треба да започне од духовне припреме.
Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте
Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести
и причешћа.
За венчање треба припремити две иконе – Спаситеља и Мајке Божије, којима се за
време тајне благосиљају млада и младожења. Раније су се ове иконе узимале из
родитељских кућа, предавале су се као домаћа светиња од родитеља деци. Иконе доносе
родитељи, а ако они не учествују у тајни венчања – млада и младожења.
Млада и младожења купују бурме. Бурма је знак вечности и нераскидивости
брачног савеза. Једна бурма треба да буде златна, а друга сребрна. Златан прстен
симболизује својим блеском сунце, чијој светлости се у брачном савезу уподобљава муж,
а сребрно – је слика месеца, мањег светила, које блиста одраженом сунчевом светлошћу.
Данас се за оба брачна друга по правилу купују златне бурме. Бурме такође могу имати
украсе од драгог камења.
Међутим, ипак је главна припрема за предстојећу тајну – припрема за причешће.
Света Црква препоручује онима који ступају у брак да се припреме подвигом поста,
молитве, покајања и причешћа. Млада и младожења који желе да се сједине у Тајни брака,
припремају се за примање благодати постом и покајањем, а на дан венчања заједно се
причешћују Светим Божанским Тајнама. Они се обично причешћују или на дан венчања
или уочи тога.


Шта треба да знају сведоци
У Русији пре револуције, кад је црквени брак поседовао закониту грађанску и
правну силу, брак православаца се обавезно обављао у присуству јемаца – они су се у
народу називали дружок, подружије или шафери, а у богослужбеним књигама
(требницима) – воспријемници. Јемци су својим потписима потврђивали акт венчања у
матичним књигама; они су по правилу, добро познавали младу и младожењу и
гарантовали су за њих. Јемци су учествовали и у веридби и у венчању, односно за време
обилажења младожење и младе око налоња придржавали су круне над њиховим главама.
Сад јемци (сведоци) могу да буду присутни, али то није обавезно – зависи од жеље
оних који се венчавају. Јемци обавезно треба да буду православци, пожељно је црквени
људи, према Тајни венчања треба да се односе са свештеним страхом. Обавезе јемаца
приликом венчања у својој духовној основи су исте као кумова на крштењу: као што
кумови, искусни у духовном животу, треба да руководе кумићима у хришћанском животу,
тако и јемци треба духовно да руководе новом породицом. Зато се раније за кумове нису
узимали млади људи који нису у браку и који нису упознати с брачним и породичним
животом.

О понашању у храму за време венчања
Често се чини да младожења и млада, у пратњи рођака и пријатеља нису у храм
дошли ради молитве за оне који ступају у брак, већ на представу. Чекајући да се Литургија
заврши они разговарају, смеју се, шетају по храму, окрећу се леђима према иконама и
иконостасу. Сви они који су позвани у храм на венчање треба да знају да се за време
венчања Црква не моли ни за кога осим само за два лица – младожењу и младу (само се
једном изговара молитва "за родитеље који су их васпитали"). Непажња и недостатак
свештеног страха у младожењи и млади према црквеној молитви показује да су они дошли
у храм само због обичаја, због моде, по захтеву родитеља. Међутим, овај час молитве у
храму има утицаја на читав каснији породични живот. Сви присутни на венчању, а
посебно младожења и млада треба ватрено да се моле за време обављања тајне.

Како се одвија веридба
Венчању претходи веридба.
Веридба се обавља као знак тога да се брак обавља пред лицем Божјим, у Његовом
присуству, по Његовом сведобром Промислу и нахођењу, кад се пред Њим запечаћују
узајамна обећања оних који ступају у брак.
Веридба се обавља после Божанске Литургије. Тиме се младожењи и младој
сугерише важност Тајне брака, истиче се с каквим свештеним страхом и трепетом, с
каквом душевном чистототом треба да приступе његовом закључивању.
То што се веридба обавља у храму означава да муж прима жену од Самог Господа.
Да би се јасније сугерисало да се веридба обавља пред лицем Божјим, Црква заповеда
вереницима да стану пред свете царске двери, док се свештеник који у то време
изображава Самог Господа Исуса Христа налази у светилишту или у олтару.
Свештеник уводи младожењу и младу у храм као знак тога да они који се венчавају
попут првосазданих прародитеља Адама и Еве од тог тренутка почињу пред лицем Самог
Бога свој нови и свети живот у чистом супружништву, у Његовој Светој Цркви.
Обред започиње кађењем ради подражавања благочестивом Товији, који је запалио
јетру и срце рибе да би димом и молитвом прогнао демона, непријатеља часних бракова
(в.: Тов. 8, 2). Свештеник три пута благосиља прво младожењу, затим, младу изговарајући:
"У име Оца, и Сина, и Светога Духа" и даје им упаљене свеће. На сваки благослов се, прво
младожења, а затим млада, три пута крсте и примају од свештеника свеће.
Трикратно осењивање крсним знамењем и давање младожењи и младој упаљених
свећа јесте почетак духовне свечаности. Упаљене свеће које младожења и млада држе у
рукама означавају љубав коју од тог тренутка треба да гаје једно према другом и која мора
бити ватрена и чиста. Упаљене свеће такође означавају чедност младожење и младе и
присуство благодати Божије.
Кађење у облику крста означава невидљиво, тајанствено присуство благодати Духа
Светог, Који нас освећује и савршава свете тајне Цркве.
По обичају, свако свештенодејство почиње славословљем упућеним Богу, а
приликом савршавања брака оно има и посебан значај: онима који се венчавају њихов
брак изгледа као тако велико и свето дело, као дело кроз које се славослови и благосиља
име Божије. (Возглас: "Благословен Бог наш").
Мир од Бога потребан је онима који се венчавају и они се сједињују у миру, ради
мира и једномислија. (Ђакон возглашава: "Миром Господу помолимсја. О свишњем мирје
и спасенији душ наших Господу помолимсја." "У миру Господу се помолио. За вишњи мир
и спасење душа наших Господу се помолимо.").
Затим ђакон изговара, између осталих других уобичајених мољења, молитву за оне
који се венчавају у име свих прусутних у храму. Права молитва Свете Цркве за
младожењу и младу јесте молитва за оне који се данас заручују и за њихово спасење.
Света Црква моли Господа за младожењу и младу, који ступају у брак. Циљ супружничког
живота је благословено рађање деце ради продужетка људског рода. Уједно, Света Црква
изговара молитву да Господ испуни сваку молбу младожење и младе која се односи на
њихово спасење.
Свештеник као савршитељ Тајне брака, изговара наглас молитву Господу о томе да
Он Сам благослови младожењу и младу на свако добро дело. Затим свештеник упутивши
мир свима заповеда младожењи и младој и свима присутнима у храму да погну своје главе
пред Господом у очекивању духовног благослова од Њега, а сам тајно чита молитву.
Ова молитва се узноси Господу Исусу Христу, Женику Свете Цркве, коју је
заручио Себи.
После овога свештеник узима бурме са светог престола и прво ставља бурму
младожењи, три пута га закрштајући говорећи: "Обручајетсја раб Божји (име младожење)
рабје Божијеј (име младе) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Затим ставља бурму младој, такође је три пута закрштајући и изговара речи:
"Обручајетсја раба Божија (име младе) рабу Божјему (име младожење) во имја Оца, и
Сина, и Свјатаго Духа."
Бурме приликом заручивања имају врло важан значај: то није просто дар
младожење младој, већ је знак нераскидивог, вечног савеза међу њима. Бурме се стављају
на десну страну светог престола, као пред лице Самог Господа Исуса Христа. Овим се
истиче да због тога што су додиривале свети престо и налазиле се на њему оне могу да
приме силу освећења и да спусте на младенце благослов Божји. Бурме на светом престолу
налазе једна поред друге изражавајући тим самим међусобну љубав и јединство
младожење и младе у вери.
После благослова свештеника младожења и млада размењују бурме. Младожења
ставља своју бурму на руку невесте у знак љубави и спремности да жртвује све ради своје
жене и да јој помаже целог живота; млада ставља своју бурму на руку младожење у знак
своје љубави и оданости, у знак спремности да прима од њега помоћ читавог живота.
Оваква размена се врши три пута у част и славу Пресвете Тројице, Која све савршава и
утврђује (понекад бурме мења сам свештеник).
Затим свештеник поново моли Господа за то да Он Сам благослови и утврди
заруке, да Сам осени бурме небеским благословом и да им пошаље Анђела-Чувара и
руководиоца у њиховом новом животу.

Како се обавља венчање
Младожења и млада, држећи у рукама упаљене свеће, које означавају духовну
светлост тајне, свечано улазе на средину храма. Пред њима иде свештеник с кадионицом,
указујући им тиме да на животном путу треба да поштују заповести Господње, а њихова
дела ће се као тамјан узносити ка Богу. Хор их дочекује појањем 127. псалма у којем
пророк-псалмопојац Давид прославља Богом благословено супружништво; пре сваког
стиха хор поје: "Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје."
Младожења и млада стају на мараму (белу или розе) распрострту по поду испред
налоња на којем се налазе крст, Јеванђеље и венци.
Младожења и млада пред лицем целе Цркве још једном потврђују слободно и без
принуде жељу да ступе у брак и то да у прошлости нико од њих није дао обећање за
ступање у брак.
"Имаш ли ти искрену и слободну жељу и чврсту намеру да будеш муж ове (име
младе) коју видиш овде пред собом?" пита свештеник и младожења одговара: "Имам,
часни оче." – "Да ли си везан обећањем другој невести?" – "Не, нисам везан."
Затим, обративши се младој, свештеник пита: "Имаш ли ти искрену и слободну
жељу и чврсту намеру да будеш жена овог (име младожење) којег видиш пред собом?" –
"Имам, часни оче." "Да ли си везана обећањем другом младожењи?" – Не, нисам везана."
Дакле, младожења и млада су потврдили пред Богом и Црквом добровољност и
ненарушивост своје намере да ступе у брак. Овакво изражавање воље у нехришћанском
браку представља одлучујући принцип. У хришћанском браку је оно – главни услов за
природан (по плоти) брак, услов, после којег га треба сматрати закљученим.
Тек сада, после закључивања овог природног брака почиње тајанствено освећење
супружништва Божанском благодаћу – чин венчања. Венчање почиње литургијским
возгласом: "Благословено Царство..." којим се објављује учествовање младенаца у
Царству Божијем.
После кратке јектеније за душевно и телесно благостање младожење и младе
свештеник изговара три дуге молитве.
Прва молитва је упућена Господу Исусу Христу. Свштеник се моли: "Благослови
овај брак: и подај слугама овим Твојим живот миран, дуг, међусобну љубав у савезу мира,
семе дугог живота, неувењиви венац славе; удостој их да виде децу деце своје, постељу
њихову сачувај неоскрнављеном. И даруј им од росе небеске одозго и од претилине
земаљске; испуни домове њихове пшеницом, вином и уљем и сваким добром, тако да деле
вишак с потребитима, даруј и онима који су сада с нама све што је потребно за спасење."
У другој молитви свештеник моли Тријединог Господа да Он благослови, сачува и
помене младенце. "Даруј им плод утробе, добру децу, једномисленост у душама, узвиси
их као кедрове ливанске, као виноградну лозу с предивним гранама, даруј им семе пуно
класја да би они, имајући довољно свега, били обиловали спремношћу на свако добро
дело и Теби угодно. И нека виде синове од синова својих, као младе изданке маслине, око
свог стабла и да угодивши Ти, заблистају као светила на небу у Теби, Господу нашем."
Затим се у трећој молитви, свештеник још једном обраћа Триједином Богу и
преклиње Га да Он, Који је саздао човека и затим из његовог ребра створио жену као
његову помоћницу, спусти и данас Своју руку из светог обитавалишта Свог и споји
младенце, да их венча у јединствену плот и дарује им плод утробе.
После ових молитава наступају најважнији тренуци венчања. Оно за шта је
свештеник молио Господа Бога пред лицем све Цркве и заједно са свом Црквом – за
благослов Божји – сад се видљиво савршава над младенцима, учвршћује и освећује њихов
супружнички савез.
Свештеник, узевши круну закршта њоме младожењу и даје му да целива икону
Спаситеља, причвршћену за предњи део круне. Венчавајући младожењу свештеник
изговара: "Вјенчајетсја раб Божји (име рекавши) рабје Божије (име рекавши) во имја Оца,
и Сина, и Свјатаго Духа.)
Благословивши тако младу и давши јој да целива икону Пресвете Богородице која
украшава њену круну, свештеник је венчава, изговарајући: "Вјенчајетсја раба Божија (име
рекавши) рабу Божију (име рекавши) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Украшени крунама, младожења и млада стоје пред лицем Самог Бога, пред лицем
целе Небеске и земаљске Цркве и чекају на благослов Божји. Наступа најсвечанији,
најсветији тренутак венчања!
Свештеник каже: "Господи, Боже наш, славом и чашћу венчај их!" Приликом ових
речи он их благосиља у име Бога. Ову молитву свештеник изговара три пута и три пута
благосиља младожењу и младу.
Сви присутни у храму треба да појачају молитву свештеника, у дубини душе треба
да понављају за њим: "Господе, Боже наш! Славом и чашћу венчај их!"
Стављање круна и речи свештеника: "Господе наш, славом и чашћу венчај их" –
запечаћују Тајну брака. Црква, благосиљајући брак, објављује младенце родоначелницима
нове хришћанске породице – малом, домаћом црквом, указујући им пут у Царство Божије
и означавајући вечност њиховог савеза, његову нераскидивост, како је Господ рекао:
"Што је Бог саставио, човјек да не раставља" (Мт. 19, 6).
Затим се чита Посланица Ефесцима светог апостола Павла (5, 20-33), где се брачни
савез уподобљава савезу Христа и Цркве, за коју је Себе предао Спаситељ Који ју је
заволео. Љубав мужа према жени је подобије љубави Христа према Цркви, а смирено
повиновање жене мужу испуњено љубављу је подобије односа Цркве према Христу. То је
међусобна љубав до самоодрицања, спремност да се човек жртвује по угледу на Христа
Који је Себе дао на распеће за грешне људе и по угледу на Његове истинске следбенике,
који су страдањима и мученичком смрћу потврдили своју верност и љубав према Господу.
Последње речи апостола: а жена да се боји свог мужа – не позивају на страх
слабог пред јаким, на бојазан робиње у односу на господара, већ на страх да не увреди
човека који је воли, да не наруши јединство душа и тела. Исти тај страх да се човек не
лиши љубави, значи, присуства Божијег у породичном животу, треба да осећа и муж, чији
је глава Христос. У другој посланици апостол Павле каже: Жена није господар од својега
тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте
се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет
да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем (1 Кор. 7, 4-5).
Муж и жена су чланови Цркве и пошто су честице црквене пуноте, равноправни су
међу собом, повинујући се Господу Исусу Христу.
После Апостола чита се Јеванђеље по Јовану (2, 1-11). У њему се благовести о
Божијем благослову супружничког савеза и његовом освећењу. Чудо претварања воде у
вино које је учинио Спаситељ представљало је праобраз дејства благодати тајне, којом се
земаљска супружничка љубав узвишава до небеске љубави, која сједињује душе у
Господу. О моралној промени, која је за то потребна говори Андреј Критски: "Брак је
частан и постеља непорочна, јер их је Христос благословио у Кани на браку, окушајући
храну телом и претворивши воду у вино – показавши ово прво чудо да би се ти, душо,
изменила" (Велики канон у руском преводу, тропар 4, песма 9).
После читања Јеванђеља у име Цркве се изговара кратка молба за младенце и
молитва свештеника у којој се молимо Господу за то да Он сачува младенце у миру,
једномислију, да брак њихов буде частан, њихова постеља неоскрнављена, заједнички
живот непорочан, да их удостоји да доживе старост уз испуњавање заповести Његових од
чистог срца.
Свештеник изговара: "И удостој нас, Владико да смело и неосуђено смемо да
призивамо Тебе, Небескога Бога Оца и да говоримо..." И младенци заједно са свима
присутнима поју молитву "Оче наш", основу и венац свих молитава, коју нам је заповедио
Сам Спаситељ.
У устима младенаца она изражава одлучност да служе Господу својом малом
црквом тако да се и кроз њих на земљи испуњава Његова воља и да царује у њиховом
породичном животу. У знак покорности и преданости Господу они погињу главе испод
круна.
После молитве Господње јереј прославља Царство, силу и славу Оца и Сина, и
Светога Духа и упутивши мир свима заповеда да повију главе пред Богом као пред Царем
и Владиком, а уједно и нашим Оцем. Затим се приноси чаша црвеног вина или тачније,
чаша заједништва и свештеник је благосиља на заједничко општење мужа и жене. Вино се
на венчању даје у знак радости и весеља подсећајући на чудесно претварање воде у вино,
које је Исус Христос учинио у Кани Галилејској.
Свештеник трикратно даје младом пару да попије вина из заједничке чаше – прво
мужу, као глави породице, затим жени. Обично се вино пије по три мала гутљаја: прво
муж, затим жена.
Давши заједничку чашу свештеник спаја десну руку мужа с десном руком жене,
покрива њихове руке епитрахиљем и изнад њих ставља своју руку. Ово значи да кроз руку
свештеника муж добија жену од саме Цркве, која их у Христу сједињује заувек.
Свештеник три пута води младенце око налоња.
Приликом првог обиласка поје се тропар "Исаије, ликуј..." у којем се прославља
тајна оваплоћења Сина Божијег Емануила од Неискусобрачне Марије.
Приликом другог обиласка поје се тропар "Свјатији мученици". Овенчани крунама
као победници земаљских страсти, они представљају образ духовног брака верујуће душе
с Господом.
На крају, у трећем тропару, који се поје приликом последњег обиласка налоња,
прославља се Христос као радост и слава младенаца, њихова нада у свим животним
околностима: "Слава Тебје, Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже
проповјед. Тројице Јеидносушчнаја."
Ово обилажење у круг означава вечно корачање које је тог дана започело за тај пар.
Њихово супружништво биће вечно корачање рука под руку, наставак и јављање тајне која
је данас обављена. Сећајући се њиховог крста који им је данас дат да "бремена једно
другог носећи" увек буду испуњени благодатном радошћу тог дана.
По завршетку свечаног обилажења свештеник скида круне са супружника
поздрављајући их речима, испуњеним патријархалном једноставношћу и зато посебно
свечанима:
"Узвеличај се, жениче, као Аврам и благословен буди, као Исак и умножи се као
Јаков, ходећи у миру и чинећи у истини заповести Божије."
"И ти, невесто, узвеличај се као Сара и узвесели се као Ревека, и умножи се као
Рахиља, веселећи се због свог мужа, чувајући границе закона, јер је тако изволео Бог."
Затим у следеће две молитве свештеник моли Господа, Који је благословио брак у
Кани Галилејској да прими круне младенаца неоскрнављене и непорочне у Царству Свом.
У другој молитви коју свештеник чита док младенци стоје погнуте главе, ове молбе се
запечаћују именом Пресвете Тројице и јерејским благословом. По њеном завршетку
младенци чедним пољупцем сведоче свету и чисту међусобну љубав.
Даље се, по обичају, младенци приводе царским дверима где младожења целива
икону Спаситеља, а невеста – икону Мајке Божије; затим мењају места и целивају –
младожења – икону Мајке Божије, а млада – икону Спаситеља. Овде им свештеник одмах
даје да целивају крст и предаје им две иконе: младожењи – икону Спаситеља, младој –
икону Пресвете Богородице.

Каква треба да буде свадбена трпеза
Тајна брака се обавља свечано и радосно. Од мноштва народа: ближњих,
најрођенијих и познаника – од сјаја свећа, од црквеног појања некако и нехотице у души
бива празнично и весело.
После венчања младенци, родитељи, сведоци и гости настављају празник за
столом.
Али, како се непристојно притом понашају неки гости. Често се овде опијају,
изговарају бестидне здравице, певају нескромне песме, играју дивљачки. Овакво
понашање би било срамно чак и за паганина, "који не зна за Бога и Христа Његовог", а не
само за нас, хришћане. Света Црква упозорава на такво понашање. У 53. правилу
Лаодикијског Сабора је речено: "Не треба они који иду на брак (односно чак ни рођаци
младожење и младе и гости) да скачу и плешу, већ треба скромно да вечерају и ручају,
како доликује хришћанима." Брачни пир треба да буде скроман и тих, треба да буде туђ
сваком неуздржању и непристојности. Овакав тих и скроман пир благословиће и Сам
Господ, Који је освештао брак у Кани Галилејској Својим присуством и чињењем правог
чуда.

О "меденом месецу" и супружничком животу
У одредби једног од Картагинских Сабора се каже: "Младожења и млада по
добијању благослова, треба да проводе следећу ноћ у девствености из свештеног страха
према добијеном благослову."
Црква осуђује кад млади супружници необуздано проводе "медени месец". Сваки
истински хришћанин никада неће одобрити начин живота брачног пара уз који брак губи
свој морални значај и постаје само полна веза; чулна страна овде ступа на први план
заузимајући место које јој не доликује.
И ако млади супружници не желе да претворе свој "медени месец" у период наглог
слабљења сила и потиштеног стања, суза, свађа и међусобног незадовољства, нека умере
своје жеље. Њихова уздржаност и умереност ће бити награђени тихом радошћу и срећом
првих дана новог, заједничког живота.
Уздржање се од хришћана захтева сваке недеље и на дане празника, у дане
причешћивања, покајања и поста.
На нужност поштовања ових одредаба Сабора указује и преподобни Серафим
Саровски. "...И још чувајте чистоту, чувајте среду и петак и празничне дане и недеље. Због
нечувања чистоте од стране супруга деца се рађају мртва, а кад се не поштују празници и
недеље жене умиру на порођају," говорио је младићу који је ступао у брак.
Исто је у једном писму писао и старац Амвросије Оптински: "Можда је до болести
ваше жене дошло вашом кривицом: или нисте поштовали празнике у брачним односима
или нисте чували брачну верност, због чега се и кажњавате болестима жене."
Један брачни пар је имао сина, који је испољавао извесну наказност душе.
Оптински старац Леонид је говорио да је то казна за његове родитеље због тога што нису
поштовали празнике.
У браку се од хришћанина захтева умереност и уздржање. Он исто као и безбрачни
треба да обуздава своју страст и његово стање се од безбрачности разликује само по
степену уздржања.
Супружници треба строго да поштују одлуке Сабора и обичаје првих хришћана,
који су се сачували у чистоти у празничне дане, недељу и посне дане (среду и петак).
Црквени дан почиње увече, од четири-шест сати, зато се треба чувати уочи
празничног или посног дана, сматрајући њиховим завршетком вече уочи следећег дана.
Шта може да представља сметњу за хришћански брак
Често људи који се припремају за венчање брак региструју у општини.
Православна Црква грађански брак сматра лишеним благодати, али га признаје као
чињеницу и не сматра га незаконитим блудничењем. Ипак, услови за закључивање брака
по грађанским законима и по црквеним канонима се разликују. Ипак, не може сваки
грађански брак бити освећен у цркви.
Црква не дозвољава ступање у брак више од три пута. По грађанским законима
дозвољен је и четврти и пети брак, за које Црква не даје благослов.
Не даје се благослов за брак ако један од брачних другова (а тим пре оба) изјављује
да је атеиста и каже да је дошао на венчање само на инсистирање супруга или родитеља.
Не дозвољава се венчање ако и један од супружника није крштен и нема намеру да
прими крштење пре венчања.
Венчање није могуће ако један од будућих супружника фактички у браку с другим
лицем. Прво треба раскинути грађански брак, а ако је брак био црквени обавезно треба
узети дозволу архијереја за његов раскид и ступање у нови брак.
Постоји још једна препрека за обављање венчања – крвно сродство младожење и
младе и духовно сродство, стечено путем кумовања на крштењу.

Кад се венчање не обавља
По канонским правилима не дозвољава се да се венчање врши у току сва четири
поста, за време сиропусне седмице, Светле седмице, у периоду од Божића до
Богојављења. По благочестивом обичају није обичај да се брак обавља у суботу, као ни
уочи дванаест великих празника, као ни уочи великих храмовних слава да претпразничко
вече не би пролазило у бучном весељу и разонодама. Осим тога, у Руској Православној
Цркви венчање се не обавља уторком и четвртком (уочи посних дана – среде и петка),
уочи и у дане Усековања главе Јована Претече (29. августа/11. септембра) и Крстовдана
(14/27. септембар). Изузеци од ових правила могу бити учињени због преке потребе по
дозволи архијереја.