ПОЧЕТАК ОСНИВАЊА ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА КОД СРБА У АМЕРИЦИ

црква св. Саве у Џексону

У Калифорнији, од Сан Франциска на сјеверу па све до Сан Дијега на крајњем југу, непосредно уз мексичку границу, изграђени су у протеклих стотину и нешто година бројни српски храмови. Они су најбољи свједоци цјелокупне историје српске емиграције на тлу најбогатије америчке савезне државе и свједоци истинске привржености отаџбини и православљу.
Незнамо када су први Срби срећу потражили на калифорнијским обалама Тихог океана, али знамо да се у породици Илије Дабовића из Петијевића код Херцег-новог, једног од првих српских исељеника, 1863. године родио син Јован који ће коју деценију касније постати зачетник српског православља на „Новом континенту“. После завршене гимназије у Сан Франциску, млади Јован очито дубоко побожан, даље школовање наставио је у Русији, на  православним духовним академијама у Кијеву и Петрограду, гдје је 1887 . замонашен и рукоположен у чин јерођакона. Уз монашки постриг примио је и свјетовно име Севастијан. После тога чина службовао је као ђакон руском владики на Аљасци граду Ситки све до 1892. године кад је као јеромонах упућен на духовну службу у Калифорнију. Архимандрит Севастијан је доста

времена проводио путујући, проповедајући, и организујући Србе, приводећи их Цркви Светој. Путовао је у више наврата и на источну обалу. Чикаго је први пут посетио 1893. године. Том приликом је служио Литургију која је организована посебно за српски живаљ у изнајмљеној просторији на Милвоки авенији. Исте године је српска застава први пут постављена на овој авенији. За време ове посете, успоставио је црквени одбор, пронашао кућу за службе и претворио је у капелу. Отац Севастијан је поново посетио Чикаго и следеће године је 4. јула 1905. године служено освећење Цркве Св. Васкрсења.

 У времену о коме говоримо, сви православни народи у Америци и Канади су били под јурисдикцијом Руске Патријаршије. Крајем XIX и почетком XX века у Америку је стигао новоизабрани руски Епископ севеноамерички Тихон (Белавин). Његова епархија је покривала целокупну територију Америке, Аљаске и Канаде, а сачињавали су је Руси, Грци, Срби, Арапи, Креолци, Алеути, Индијанци и Ескими. У току свог деветогодишњег рада (1898-1907), Епископ Тихон је подједнако водио бригу о свим својим верницима, које је редовно посећивао, освећивао им цркве и рукополагао вернике. Почетком марта 1905. године Епископ Тихон оснива Српску духовну мисију, и на њено чело поставља архимандрита Севастијана (Дабовића). Намера Епископа Тихона била је да и на челу Српске мисије (сходно претходно организованим мисијама) буде викарни епископ, и ставио је у дужност игуману Севастијану да за то прибави писмену сагласност српских архијереја. Архимандрит Севастијан схватио је своју дужност врло озбиљно. Иако је био клирик Руске православне цркве, одмах је успоставио везу са поглаварима српских покрајинских цркава у старом крају, који су живели и радили у тешким и несигурним временима, борећи се са разним непријатељима споља и изнутра. Сам архимандрит Севастијан је у почетку имао доста неприлика и сметњи, па и поред тога није одустао, вредно се лативши посла у служби Цркве.

Седамнаестог јуна 1905. архимандрит Севастијан пише Патријарху српском Георгију (Бранковићу) следеће: „Као надзорник српских цркава у Сјеверо-американској Архиепископији и са благословом Архиепископа Тихона, обраћам се Вашој Светости - Патријарху највећој у Српству Цркви, са смиреном молбом, да изволите заступити се пред идућим Сабором, Вашој Светости подручним, за нашу најмању, најудаљеној, најсиромашнијој и најтруднијој борби за сами опстанак свој - Српској духовној мисији - будућој Српској цркви у Америци. Овде широм свију Држава Сјеверне Америке живе до седамдесет хиљада Срба - пресељеници из Срема, Баната, Горњо-Карловачке, Будима, Далмације, Македоније и осталих српских земаља. До сада имадемо седам српских св. Храмова у малим школама и четири српска свештеника. У три наша храма уживају руски свештеници. Предвиђају се прилике за подигнути још четири српска храма у четири српска округа, Чикаго, Калифорнија, Аризона и Канзас Сити у идућих 6-8 месеца. Добио сам дозволу да могу изабрати Чикаго као центар нашег Српског православно-хришћанског рада. Ми живимо под Богом само жуљевима нашег народа и ретком љубављу ретких и ситних добротвора. Не имадемо за собом никакве Државе, нити ичије симпатије...“

У наставку писма, у којем је изложио тежак живот Цркве и народа у Америци, архимандрит Севастијан моли и тражи помоћ за стипендију и школовање ђака, организовање и штампање часописа, путне трошкове свештенства, и излаже идеју о потреби викарног епископа према предлогу Руске Патријаршије, и моли Свети Синод да предложи једног кандидата који би био епископ Србима у Америци.

Нажалост, до реализације овог предлога није дошло за време боравка и живота архимандрита Севастијана у Америци. Средства Српске Православне Цркве у отаџбини су била исувише оскудна за било какву врсту помоћи, а поред тога није било довољно ни разумевања у појединим тренуцима за потребе Срба у далекој Америци. После дуже преписке са патријархом у Србији која није уродила плодом, али суочен и са све већим изазовима и поделама међу Србима у Америци, архимандрит Севастијан, сада већ суочен и са бројним оптужбама од стране свештенства како „ради за руску ствар“, иако је свим својим бићем увек радио на добробит и корист српске заједнице, решава се на подношење оставке на дужност руководећег Српском духовном мисијом. Убрзо после тога, стижу бројни извештаји и захвалнице како од Руске Архиепископије, тако и од формираних српских парохија на истоку и западу Америке, у којима се недвосмислено показује колика је заиста била заслуга архимандрита Севастијана (Дабовића) у организовању црквеног живота у српским заједницама.

Севастијан (Дабовић) је љубав према српском народу и оданост отаџбини показао и тиме што је отпутовао за Србију и служио као војни свештеник за време Првог светског рата. После рата, он наставља да борави у Србији, изгубивши готово све контакте са парохијама у Америци, иако је својим писмима упућеним многим црквеним великодостојницима између два рата показивао и доказивао своју бригу за српски народ широм света.

Лета 1940. године, упокојио се и сахрањен је у манастиру  Жичи.

Први  српски храм у Америци

За локацију гдје ће бити изграђена прва српска црква у Америци изабрано је узвишење које доминира  над сјеверно калифорнијским рударским градићем Џексоном. У то вријеме у Џексону и околини живјело је неколико стотина српских досељеника махом пристиглих из Херцеговине, Боке, Црне Горе и Војводине. Иако сиромашни јер већина наших исељеника радила је најслабије плаћене послове одушевљено су прихватили идеју о градњи цркве и прионули на посао. Без обзира на тешкоћу српски исељеници успјели су да изграде лијепу цркву од фино тесаног камена. Храм је освећен 4. децембра 1894. године, од стране епископа Николаја, који је том приликом новом храму поклонио звоно. Поред њега , најзаслужнији неимари приликом изградње храма били су: Никола и Милош Драголовић, Јоко Скулић, Трипо Васиљевић, Саво Лаконић, Саво Савић, Андрија Вуковић, Панто Којовић, Петар Обрадовић, Симо и Шћепан Драгомановић те Мићо, Трифко, Тодор, Ристо и Трипо Курилић.

Она посебно мјесто међу америчким Србима има и данас. Поред ње изграђено је и српско гробље, можда и најтужније српско гробље у Америци, јер ће у њему годинама бити сахрањивани младићи који су смрт нашли у дубинама рудника од мина или завала, а у једном најтужнијем дану, сахрањено је чак 18 младића просјечне старости испод 21 године.

Данас је Црква светог Саве најпознатија грађевина у Џексону као и у округу Амадор а куриозитет да се њена ликовно обрађена представа налази у грбу града Џексона.

Прије пар година стекла је и интернет славу због обичаја тамошњих Срба да пуцањем обиљежавају правослани Божић по јулијанском календару. Неки коментатори осуђивали су србе због агресивног понашања и поручивали им да прихвате тамошњу традицију и обичаје не знајући да је управо српска традиција најстарија у градићу Џексону.

У репортажи једних америчких новина записано је следеће:.. Око трдесет аутомобила пуних наоружаних мушкараца прошло је кроз главну улицу старог градића из времена „Златне Грознице“ притискајући сирене и пуцајући из пушака и сачмарица. Потом су се зауставили пред градском вјећницом и наставили паљбу. Следеће заустављање било је испред лијепе цркве Светог Саве из 19. вијека  поидигнуте на брежуљку одакле се види цијели Џексон, гдје је баражна паљба доживила кулминацију. Док су једни пуцајући узвикивали на српском „Христос се роди“ други су уз звуке пушчане паљбе одговарали „Ваистину се роди“ Потом су сви заједно узвикивали „Мир Божији“ Ова сцена са старог запада је српски Божић који се у Џексону градићу од 2 500 становника прославља већ више од једног вијека.

Док је на крају прошлог вијека у у старом Џексону живјело 600 српских породица , данас их живи свега 60. Срби су у вријеме градње цркве светог Саве били најбројнија заједница у старом Џексону и зато је њихова традиција и данас јака. „Свако од нас овдје навикао се на српску божићну пуцњаву. Увијек добијамо телефонске позиве од људи који хоће да знају шта се дешава, али увијек се ради о странцима. Српска божићна пувњава је стара и врло поштована традиција овдје“ казао је на крају шериф Rich Lockwood.