Правила поста која је Црква прописала у светој Четрдесетници, древни хришћани су настојали да испуњавају у свој њиховој сили и строгости, сматрајући управо св. Четрдесетницу најпогоднијим временом за подвиг и богаћење у Богу.[1] Дани свете Четрдесетнице од давнина беху сасвим различити од дана испред и иза ње. Пред наступањем поста свете Четрдесетнице, св. Златоусти је поучавао: "Празнујемо данас светли празник и сабрање нам је торжественије него обично. Који је разлог томе? То је дело предстојећег и долазећег нам поста. Он нас је све сабрао у очев дом; он је привео породици и оне који заблудеше. Па ако, тек наилазећи пост толико ревности у нама побуђује, колико тек радости и страхопоштовања ће нам подарити када његово време наступи"?[2]
Када је пост св. Четрдесетнице настао, Златоусти је онда овако беседио: "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина".[3] У једној другој беседи коју је овај Светитељ произнео после св. Четрдесетнице, каже се: "Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања".[4]
Код старих хришћана пост се у данима Четрдесетнице највећим делом састојао у једењу суве хране увече, а врло често чак и свакодневно у чему се по правилу Цркве одувек, а и сада, огледао најстрожији пост.[5] Јерма, писац I века, у књизи "Пастир", пише да су први хришћани током Четрдесетнице "само увече, једном на дан, узимали храну, уздржавајући се при том од вина и лакоме хране, проводећи тако време поста у тиховању и молитви.[6] Св. Василије Велики пише овако Луцију Бетику: "Ти не једеш месо, уздржаваш се од вина, чекаш вече да би узео храну". Св. Златоусти говори: "Многи саучествују један другоме у уздржавању од хране; неки и по два дана ништа не окусе, док неки, пак, не уклонише са трпезе само вино и месо, него и кувану храну, хранећи се током Четрдесетнице само хлебом и водом".[7] Паладије, еп. јеленопољски, VI век, пише: "У време Четрдесетнице сваки монах узима на себе различити подвиг - један прима храну само увече, други, сваких пет дана" .[8]
Древни православни хришћани, током св. Четрдесетнице до те мере се уздржаваху од мрсних и млечних јела, да их ни нека невоља није могла навести да наруше црквена правила поста. Свети Златоусти о строгом чувању Четрдесетнице међу савременицима својим, каже: "Неки, ако их било ко током поста, ма и хиљаду пута задржава и нуди да пију вино или, пак, окусе непримерену храну, радије ће све отрпети него да окусе забрањену храну".[9] Једном приликом имп. Јустинијан је због несташице животних намирница у Византији одобрио да се током друге седмице поста продаје месо. И мада је ово било оправдано због прилика, благочестиви народ ипак није ништа од понуђене хране купио и користио за јело, одлучивши да пре отрпи глад него ли да одступи од отачких обичаја.[10] У беседи Теодора Студита треће недеље поста св. Четрдесетнице (IX в.), подсећа се на насиље које Бугари предузеше према хришћанима због њиховог упорног одупирања притиску да у време поста користе мрсну храну.[11]
Примере строгог провођења Четрдесетнице наша народна историја нам даје у свим сталежима прошлих времена. Цар Алексеј Михајловић, у време Великог поста обедовао је три пута током седмице: у четвртак, суботу и недељу. Рибу је јео само два пута током поста. Осим тога, за храну није употребљавао ништа мрсно понедељком, средом и петком.[12] До данас се поштовање Великог поста, као и његов значај, огледају и у томе што се први понедељак у који пост и почиње, назива - чистим.
Уопште, једење меса, млека и јаја, током Четрдесетнице, себи су дозвољавали само неки услед личне самовоље, или крајње слабости, или, пак, услед непознавања црквених правила поста.[13]
Сходно строгом уздржавању које је православна Црква прописала током Великог поста, она нам саветује још да истовремено проводимо и најузвишенији духовни пост који потврђујемо делима љубави према Богу и према ближњима - богомислијем, читањем Божије речи, молитвом, целомудријем, доброчинитељством и удаљавањем од свега онога што би нас могло омести у духовном подвизавању. Дане Четрдесетнице Црква назива погодним временом за очишћење душе и тела, временом уздржавања од страсти, временом очекивања и уздања у васкрсење.
Прописијући правила о неједењу и о сухоједењу, Црква се постојано труди да нам обзнани како сами телесни пост без духовног, односно, једнострано уздржавање од хране и пића без уздржавања од страсти, без истинске молитве, искреног и строгог кајања, целомудрија и осталих врлина, не доноси испоснику никакву корист. Једна црквена песма каже: "Душо моја, будеш ли се уздржавала само од хране, а не очистиш ли се и од страсти, залуд се радујеш због неједења; ако не исправиш кривицу, бићеш као лажљива омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима горе него они који једу".
Нарочито дела милости и доброчинстава ближњима у време поста, по речима учитеља Цркве, приличе му и узвишавају га. Освећујући и узвишавајући душу своју у време поста ради обновљења и укрепљења живота у Богу, морамо то време пропратити одрицањем од многих овоземаљских уживања и благостања како бисмо се ослободили привезаности за земаљска блага, као што је то случај у данима мрса. Док се уздржавамо од хране, пића и осталих задовољстава, по закону Цркве обавезни смо да хранимо сиромахе - остацима хране која нам претекне услед подвига поста. Древни хришћани чинећи дела хришћанске милости у време поста, храну која је постом уштеђена, а припремљена је за исхрану током Четрдесетнице, раздавали су сиротима.[16] Ориген назива блаженим онога који постећи храни сиротога, "пошто је такав пост веома угодан Богу".[17] "Немој ми казати - каже Златоусти - толико и толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, вино нисам ни окусио, облачио сам рите; него ми кажи да ли си од гневљивога постао кротак човек, од жестоког благонаклон. Ако си испуњен злобом, због чега и даље изнураваш своје тело? Ако је у теби и даље завист или љубомора, каква је корист од тога што само воду пијеш? Ако је душа као господарица тела - у заблуди, због чега мучиш њезину слушкињу - утробу? Не пројављуј бесплодни пост: јер сам телесни пост неће те одвести на небо уколико није пропраћен својом сестром -милостињом, која није само његова сапутница и савезница, него и његова кочија! Од куда знамо све ово? Из речи које је Ангео казао Корнилију капетану: "Молитве твоје и милостиње твоје, узиђоше на спомен пред Богом" (Дела 10:4).[18] "Ти постиш?! Потврди ми то својим делима. Питаш, којим делима? Ако видиш сиромаха, подај му милостињу; ако видиш да ти је пријатељ задовољан и радостан, немој му завидети; нека не посте само уста твоја, него и душа и слух и ноге и руке и сви удови и чланови твога тела.[19] За испосника је најбитније да буде милостив и широкогруд: да у милостињи показује велику доброту, а из душе своје да изгони злобу према ближњима".[20] Свети Григорије Двојеслов каже: "Господу је угодан такав пост који је сједињен са милосрђем према убогима и љубављу према ближњима. Зато све оно што будеш одвајао од себе у време поста, дужан си да поделиш браћи, како би то чиме обуздаваш своје тело, сиротима послужило на корист. Ко не раздељује храну сиромасима, поистовећује себе са онима који једу и пију; такав не пости ради Бога, пошто храну које се лишава током поста не раздељује сиромасима, него је чува за себе када пост прође, а храна је заједнички дар Творца."
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/VelikiPost/Knjigaopostu/KNJIGAOPOSTU
Нема коментара:
Постави коментар