"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

21.02.2015.

ВЛАДАЊЕ ПОБОЖНИХ ХРИШЋАНА ТОКОМ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ







Правила поста која је Црква прописала у светој Четрдесетници, древни хришћани су настојали да испуњавају у свој њиховој сили и строгости, сматрајући управо св. Четрдесетницу најпогоднијим временом за подвиг и богаћење у Богу.[1] Дани свете Четрдесетнице од давнина беху сасвим различити од дана испред и иза ње. Пред наступањем поста свете Четрдесетнице, св. Златоусти је поучавао: "Празнујемо данас светли празник и сабрање нам је торжественије него обично. Који је разлог томе? То је дело предстојећег и долазећег нам поста. Он нас је све сабрао у очев дом; он је привео породици и оне који заблудеше. Па ако, тек наилазећи пост толико ревности у нама побуђује, колико тек радости и страхопоштовања ће нам подарити када његово време наступи"?[2]

Када је пост св. Четрдесетнице настао, Златоусти је онда овако беседио: "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина".[3] У једној другој беседи коју је овај Светитељ произнео после св. Четрдесетнице, каже се: "Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања".[4]
Код старих хришћана пост се у данима Четрдесетнице највећим делом састојао у једењу суве хране увече, а врло често чак и свакодневно у чему се по правилу Цркве одувек, а и сада, огледао најстрожији пост.[5] Јерма, писац I века, у књизи "Пастир", пише да су први хришћани током Четрдесетнице "само увече, једном на дан, узимали храну, уздржавајући се при том од вина и лакоме хране, проводећи тако време поста у тиховању и молитви.[6] Св. Василије Велики пише овако Луцију Бетику: "Ти не једеш месо, уздржаваш се од вина, чекаш вече да би узео храну". Св. Златоусти говори: "Многи саучествују један другоме у уздржавању од хране; неки и по два дана ништа не окусе, док неки, пак, не уклонише са трпезе само вино и месо, него и кувану храну, хранећи се током Четрдесетнице само хлебом и водом".[7] Паладије, еп. јеленопољски, VI век, пише: "У време Четрдесетнице сваки монах узима на себе различити подвиг - један прима храну само увече, други, сваких пет дана" .[8]
Древни православни хришћани, током св. Четрдесетнице до те мере се уздржаваху од мрсних и млечних јела, да их ни нека невоља није могла навести да наруше црквена правила поста. Свети Златоусти о строгом чувању Четрдесетнице међу савременицима својим, каже: "Неки, ако их било ко током поста, ма и хиљаду пута задржава и нуди да пију вино или, пак, окусе непримерену храну, радије ће све отрпети него да окусе забрањену храну".[9] Једном приликом имп. Јустинијан је због несташице животних намирница у Византији одобрио да се током друге седмице поста продаје месо. И мада је ово било оправдано због прилика, благочестиви народ ипак није ништа од понуђене хране купио и користио за јело, одлучивши да пре отрпи глад него ли да одступи од отачких обичаја.[10] У беседи Теодора Студита треће недеље поста св. Четрдесетнице (IX в.), подсећа се на насиље које Бугари предузеше према хришћанима због њиховог упорног одупирања притиску да у време поста користе мрсну храну.[11]
Примере строгог провођења Четрдесетнице наша народна историја нам даје у свим сталежима прошлих времена. Цар Алексеј Михајловић, у време Великог поста обедовао је три пута током седмице: у четвртак, суботу и недељу. Рибу је јео само два пута током поста. Осим тога, за храну није употребљавао ништа мрсно понедељком, средом и петком.[12] До данас се поштовање Великог поста, као и његов значај, огледају и у томе што се први понедељак у који пост и почиње, назива - чистим.
Уопште, једење меса, млека и јаја, током Четрдесетнице, себи су дозвољавали само неки услед личне самовоље, или крајње слабости, или, пак, услед непознавања црквених правила поста.[13]
Сходно строгом уздржавању које је православна Црква прописала током Великог поста, она нам саветује још да истовремено проводимо и најузвишенији духовни пост који потврђујемо делима љубави према Богу и према ближњима - богомислијем, читањем Божије речи, молитвом, целомудријем, доброчинитељством и удаљавањем од свега онога што би нас могло омести у духовном подвизавању. Дане Четрдесетнице Црква назива погодним временом за очишћење душе и тела, временом уздржавања од страсти, временом очекивања и уздања у васкрсење.
Прописијући правила о неједењу и о сухоједењу, Црква се постојано труди да нам обзнани како сами телесни пост без духовног, односно, једнострано уздржавање од хране и пића без уздржавања од страсти, без истинске молитве, искреног и строгог кајања, целомудрија и осталих врлина, не доноси испоснику никакву корист. Једна црквена песма каже: "Душо моја, будеш ли се уздржавала само од хране, а не очистиш ли се и од страсти, залуд се радујеш због неједења; ако не исправиш кривицу, бићеш као лажљива омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима горе него они који једу".
У старини, током Четрдесетнице, како оглашени тако и верни, труђаху се да своју савест очисте постом, скрушеношћу и сузама ради грехова својих, молитвом, милостињом, крштењем, миропомазањем, покајањем и заједничарењем (причешћем). Чак и они, који до тада беху немарни према себи и према својим делима милосрђа трудили су се да Велики пост проведу у кајању, созерцању, очишћењу од грехова, приступајући, уз дужно поштовање, св. Тајнама. У строгости телесног поста обавезно треба да се испољи и обилни извор духовног поста. " Сав наш труд нека буде на спасење душе - говори св. Златоусти - и о томе на који начин да обуздамо телесне похоте, како да савршимо истински пост, тј. уздржање од зла, у чему се и састоји пост. Уздржавање од хране нам је потребно да бисмо ослабили снагу тела чиме ћемо и само тело покорити себи. Ономе који пости, најважније и најнужније је да обуздава гнев, да се васпитава у кротости и снисходљивости, да има скрушено срце, да одбаци зле мисли и прохтеве, да преиспита свој ум и своју савест о томе шта смо добро учинили прошле седмице, а шта ове; какву смо корист имали; који смо свој недостатак исправили током ових дана. Ето, то је истински пост".[14] "Дани св. Четрдесетнице, ако правилно размотримо - каже бл. Августин - означавају живот овог века, као што и дани Пасхе изображавају вечно блаженство. Током Четрдесетнице имајмо скрушености, а на Пасху ћемо се испунити радошћу: тако смо исто дужни и у овоземаљском животу да се кајемо, како бисмо у будућем задобили вечна добра. Значи, сваки од нас је дужан да током овоземаљског живота уздише и тугује због својих грехова, да плаче, да пружа милостињу. Али ако нас у томе свакодневно ометају животне тегобе, онда у крајњем случају, потрудимо се да бар у данима св. Четрдесетнице испунимо наше срце сладостима Божијег закона. У време жетве сабирамо храну за тело, а у данима Четрдесетнице, као времену духовне жетве, сабирајмо храну за душу своју, ради задобијања вечног живота. 15]
Лењивац који за себе ништа не приготови на време, целе године трпи глад; исто ће овако трпети вечну жеђ и тешку беду сваки онај који постом, читањем Писма и молитвом, не испуни настало време одређено за сабирање духовне пшенице и небеског пића души својој. Дакле, браћо, у крајњем случају удаљимо од себе животне тегобе бар у ово мало дана св. Четрдесетнице: прекратимо телесна задовољства и уклонимо од себе примамљивости овога света затроване јадом. На место празних разговора, развратних разонода и будалаштина, занимајте се побожним причама из Светог писма. Тај временски интервал, који обично проводимо без старања за душу искористимо за посете болесницима, за заточене у тамницама, за примање странаца и за измирење са противницима".[
Нарочито дела милости и доброчинстава ближњима у време поста, по речима учитеља Цркве, приличе му и узвишавају га. Освећујући и узвишавајући душу своју у време поста ради обновљења и укрепљења живота у Богу, морамо то време пропратити одрицањем од многих овоземаљских уживања и благостања како бисмо се ослободили привезаности за земаљска блага, као што је то случај у данима мрса. Док се уздржавамо од хране, пића и осталих задовољстава, по закону Цркве обавезни смо да хранимо сиромахе - остацима хране која нам претекне услед подвига поста. Древни хришћани чинећи дела хришћанске милости у време поста, храну која је постом уштеђена, а припремљена је за исхрану током Четрдесетнице, раздавали су сиротима.[16] Ориген назива блаженим онога који постећи храни сиротога, "пошто је такав пост веома угодан Богу".[17] "Немој ми казати - каже Златоусти - толико и толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, вино нисам ни окусио, облачио сам рите; него ми кажи да ли си од гневљивога постао кротак човек, од жестоког благонаклон. Ако си испуњен злобом, због чега и даље изнураваш своје тело? Ако је у теби и даље завист или љубомора, каква је корист од тога што само воду пијеш? Ако је душа као господарица тела - у заблуди, због чега мучиш њезину слушкињу - утробу? Не пројављуј бесплодни пост: јер сам телесни пост неће те одвести на небо уколико није пропраћен својом сестром -милостињом, која није само његова сапутница и савезница, него и његова кочија! Од куда знамо све ово? Из речи које је Ангео казао Корнилију капетану: "Молитве твоје и милостиње твоје, узиђоше на спомен пред Богом" (Дела 10:4).[18] "Ти постиш?! Потврди ми то својим делима. Питаш, којим делима? Ако видиш сиромаха, подај му милостињу; ако видиш да ти је пријатељ задовољан и радостан, немој му завидети; нека не посте само уста твоја, него и душа и слух и ноге и руке и сви удови и чланови твога тела.[19] За испосника је најбитније да буде милостив и широкогруд: да у милостињи показује велику доброту, а из душе своје да изгони злобу према ближњима".[20] Свети Григорије Двојеслов каже: "Господу је угодан такав пост који је сједињен са милосрђем према убогима и љубављу према ближњима. Зато све оно што будеш одвајао од себе у време поста, дужан си да поделиш браћи, како би то чиме обуздаваш своје тело, сиротима послужило на корист. Ко не раздељује храну сиромасима, поистовећује себе са онима који једу и пију; такав не пости ради Бога, пошто храну које се лишава током поста не раздељује сиромасима, него је чува за себе када пост прође, а храна је заједнички дар Творца."
Страхопоштовање према Богу од којег нарочито у време поста очекујемо опроштај и милост, а са њим и љубав према ближњима, са којима смо у време поста дужни успоставити мир и пријатељство, у старини су ишли дотле да су у време Четрдесетнице престајала сва телесна кажњавања за учињене преступе; такође су и сама судска рочишта кривичних и осталих прекршаја, због којих одлука би неминовно следовало кажњавање преступника, обустављана, осим ако само прогањање преступника није било дело милосрђа према ближњима, као напр.: прогон морских разбојника који су отимали храну и животне намирнице превожене из Африке у Рим.[21] У овом последњем случају рад суда није одлаган. Истински пост није служио само као извор човекољубија према ништима и сиротима, него треба да служи и као време у коме се ослобађамо сујете, а истовремено умножавамо и животно благо
.
 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/VelikiPost/Knjigaopostu/KNJIGAOPOSTU