"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

06.06.2016.

Беседе православних свештеника - Беседа о православном одгајању деце #2



Ове беседе о православном одгајању деце су спонтане проповеди оца Стивена Алена у цркви Св. Спиридона (ГОЦ) граду Сент Клер Шорс, држави Мичиген (САД) током зиме и пролећа 2010-2011, а текст испод је транскрипт аудио снимака, а не формална композиција. Транскрипти су благo измењени ради лакшег читања, али и даље носе неформални карактер импровизиваних упутстава. Молимо се да ће их упркос њиховом неорганизованом и несређеном стању, читалац сматрати корисним. Захвалност Алекандри Ален за обављање овог тешког задатка, за који је њен отац био сувише заузет да уради. 

Беседа #2 – Стабилност, осећај чуда, хероизам

Прошле недеље сам почео говорити о хришћанском детињству и како би требало да васпитавате своју децу. Ова мудрост корисна је за све: баке и деке, како да пренесу својој деци како да одгајају њихову децу; родитеље како да подижу своју децу; младим људима који се надају браку како да размишљају о овим стварима и како да траже од Бога да им да мудрост, тако да када им Бог пошаље праву особу да се удају/ожене и да, ако им Бог да, да имају децу, знају како да их подижу на православан начин.

Понекад чујемо слоган, „Деца су будућност Цркве.“ На неки начин, ово звучи разумно – потребна нам је нова генерација ради настављања рада Цркве – али овај слоган ми увек звучи политички. Звучи као да се неко кандидује за неку позицију, и обећава својим бирачима да ће основати омладинске организације и организовати друштвене активности, како би се подстакли млади да дођу у цркву због овоземаљских разлога. 

Али морамо да схватимо да Црква никада неће умрети. Од почетка времена, Божија црква је била присутна и она ће трајати до краја света. Питање је да ли ће се наше потомство остати у Цркви. Зато бих желео да преформулишем тај слоган на другачији начин и трансформишем га из слогана у истину, истину да је Црква једина добра будућност за нашу децу. Када смо то одлучили и чврсто се посветили томе и не правимо компромисе, тако да и када се све друго распада, ми и даље остајемо са Црквом, нећемо морати да бринемо за будућност Цркве, јер ће наша деца бити у Цркви кад одрасту. Наша деца у Цркви је споредни резултат наше верности. Али исто тако је резулат тога како смо их васпитавали. Деци су потребне разне ствари, а кад кажем деци мислим и на малу децу и на тинејџере и младе одрасле. Док расту потребне су им разне ствари. Волео бих да именујем три:

-       Стабилност

-       Осећај чуђења и права обука њихове маште

-    И док су мало старија, у касном детињству и адолесценцији, они морају да се позивају на херојски идеал, који ће их инспирисати.

Пре свега, стабилност. Очигледно је да отац и мајка морају остати заједно. Када људи дођу код мене на предбрачно саветовање, пре него што се сложим да их венчам, ја увек кажем да прва ствар о којој желим да причам јесте развод: немојте ни помишљати на то! Доказана је чињеница да деца доживљавају мање траума када њихови родитељи умру него када се разведу. Зато православни родитељи морају да буду чврсто решени да би радије умрли него се развели, јер када се обавезујемо на брак, пристајемо да се разапнемо на крст. Брак није уговор узајамне себичности: „ја ћу дати 50%, ти дај 50%, па ћемо видети – ако се ти држиш нагодбе, и ја ћу.“ Тако данас људи виде брак, због чега су новине пуне развода, и због чега су многи људи које познајемо разведени. Разлог за то је што људи улазе у брак са идејом да могу да изађу. „Ако не иде на мој начин, ја ћу изаћи.“ Али хришћани не могу да размишљају овако. Када идемо до олтара да би склопили брак, и када ставе оне круне на наше главе, то су круне мученика, ми одлучујемо да трпимо мучеништво док не умремо. Било да сте монах или особа у браку, не постоји начин да се дође до раја без крста.

И ако имате леп срећан живот – без крста, без искушења, без проблема – ја вам гарантујем да нисте спашени.

Дакле, када улазимо у брак бивамо решени да ћемо остати заједно – уз Божју помоћ. Јер је други елемент стабилности, извор наше стабилности. Можемо дати то обећање, али када дајемо обећање морамо схватити да чинимо обећање у Цркви, и да свештеник говори молитве за нас, и Божија милост долази на нас, и да је та милост оно што омогућава да останемо у браку. Јер ако је то прави хришћански брак у који је укључен крст, без Божје милости нећете бити у стању да то урадите. Када дођете до олтара и свештеник вас крунише, то је свети сакрамент, света тајна, и сви демони пакла су љути, и они ће вам се светити и трудити се да раскинете свој брак. Дакле, ви не можете то учинити само психоанализирајући, одласком код саветника, или причајући о свему...све те ствари се могу десити, али без милости Божије и наше посвећености вери, не можемо урадити то.

Тако да, елемент стабилности који деца треба да виде је да ће родитељи остати заједно, без икаквих даљих услова и питања. И да се, што је веома важно, њихов останак заједно заснива на нечему што неће нестати. Постоји само једна ствар, једно биће које неће нестати, а то је Бог. Свето Тројство које је наш Бог је једина основа за наш наставак живота, а то укључује и наш брачни живот и наш живот са децом. Дакле, када наша деца виде да све друго остављамо по страни, чак и када се одричемо фудбалске лиге или када морамо да напустимо кућу и преселимо се у други крај или у мању кућу, или морамо да возимо стари ауто, или губимо новац или имамо проблема, и тата је добио премештај и морамо негде другде... када виде да су без обзира шта се дешава, мама и тата заједно и да је њихово заједништво загарантовано јер се заснива на православљу, и да је на првом месту и да не нестаје, то даје детету потпуни и непобедиви осећај сигурности који постаје основ за остатак његовог живота.

Друго, обука маште. Детињство и посебно рано детињство је период маште, и начин на који тренирамо машту детета је веома критично, јер мисли нашег ума одређују правац нашег живота, здравље наше душе, па чак и здравље нашег тела. Некада су православни хришћани, као и сви остали, живели једноставан живот, у православној кући у сели, на фарми, или можда у блиском комшилуку у неком граду или градићу, није било телевизије, није било забаве, осим веома једноставне забаве где су људи говорили једно другима приче или свирали инструменте или певали народне песме. А најзанимљивија, најлепша ствар коју је човек радио током недеље је одлазак у цркву.

Неки од нас се још увек сећају овога: живите у једноставној кући, имате једноставан живот. Најлепша ствар у вашој кући је иконостас и кандило које гори испред њега. А онда идете у цркву и врата се отварају и то је рај: лепе иконе, мирис тамјана, појање. То је други свет! Па ипак, то је наш свет, али трансформисан по милости Божијој, присуством Пресвете Богородице и Светаца. Машта детета се формира према сликама о светости (нису слике глупости или насилне слике или прљаве слике, или неразумне слике које видимо на телевизији, у цртаним или другим филмовима, већ слике светости). У нашим животима, ако желимо да наша деца буду формирана на овај начин, морамо да искључимо или бар драстично смањимо утицај других облика тренирања маште. Јер, ако то не урадимо, а дете проведе 20 сати недељно гледајући телевизију, његов укус за оно што је лепо и добро је уништен. То је као да неко одрасте хранећи се у Мекдоналдсу целог живота, а сада поново желите да једе стварно добар домаћи кувани оброк који му се не свиђа. Зашто? Не зато што домаће кувано јело није боље. То је хиљаду пута боље, али он је навикао на ружне, лоше, јефтине, вулгарне ствари. Због наше грешне природе, нашег првобитног греха, идемо у ту крајност ако нисмо правилно тренирани. Дакле, ако дете гледа сваке недеље 20 сати телевизије, а овај медиј који је веома заразан, поставља нове ствари у његов ум, што и чини, нарочито када је дете веома мало, и испуњава га сликама о јефтиним и глупим стварима, и где се ствари одвијају врло брзо и стимулације долазе сваких пет секунди, а затим их одведемо у цркву, много је теже држати их заинтересованим, јер се у цркви ствари одвијају много спорије. У цркви је све на високом нивоу. Прелепо је. Узвишено је. Племенито је. Али захтева стрпљење. И тако особа, чији је укус покварен Мекдоналдсом, цртаним филмовима, Дизни каналом или још горим стварима, је као неко ко је јео Мекдоналдсов хамбургер а други покуша да му да домаће кувано јело, а овом првом се не свиђа. Црква је тај домаћи кувани оброк. То је права ствар. Свет Светаца, Светог Писма, црквених служби је диван свет за машту детета. И има огромну предност јер је истинита, за разлику од поменутих ствари. Тако да комбинује чудо лепо речене приче или предивне музике са реалношћу теолошке истине, и деца, уколико њихов укус није уништен, инстинктивно заволе Цркву. Православље је природно за сваку душу и за људску психу. 



И на крају, како су деца старија, потребан им је осећај јунаштва, поготову кад неко постане тинејџер, а посебно млади људи. Обука младих људи је нешто што је данас веома изврнуто. Младићи су или кастрирани феминизмом и речено им је да не буду мушкарци, да мушкарци нису глава породице, мушкарци нису ауторитет – а то је лаж – па су због тога феминизирани, или на другу страну, морају постати „Терминатори“. Они морају да постану супер мачо типови, чудовишта која само злостављају жене и нападају људе и страшно  су насилни и груби. Постају чудовишта. Дакле, или ће бити феминизирани слабић, или чудовиште. Али мушкарац није ни једно ни друго. Мушкарац је, придржавајући се заповести Божије, пожртвована и херојска глава своје породице: јак да се бори против зла, јак да живи за своју породицу, чврст али нежан и пун љубави према својој жени и деци. Херој. То је мушкарац.


Када наши млади мушкарци расту у тинејџере морамо држати испред њих херојски идеал. Не идеал професионалних спортиста, глумаца, популарних музичара – што су прилично ниска занимања – већ идеал светих. Морамо их подсетити на херојства светих и оних после њих, традиционалне националне хероје православних народа – грчког народа, хероја Византије, Грчке, (Србије). То су ствари које морамо држати испред наших момака. А испред наших младих девојака, хероизам у борби за чистоту и хришћанско херојство мајчинства, и да је бити мајка веће од свега што жена може да уради у овом животу, осим да буде монахиња. Неписмена жена која подиже осморо деце на пасуљу и пиринчу је већа од жене која је генерални директор корпорације и ствара милионе. Много већа! Јер она ради према Божијој вољи и испуњава улогу жене. Она је хероина. Дакле, држимо испред наших младих идеале хришћанског јунаштва које видимо у светима, и здравог и истинског хришћанског живота.

Ако радимо те ствари – пружамо стабилност, тренирамо машту, понудимо херојски идеал – са Божијом милошћу, уз његову помоћ и молитве Пресвете Богородице и Светих, наша деца ће имати снаге унутар себе да се суоче са свиме што ће доћи.

Црква ће трајати до краја времена. Питање је да ли ће наше потомство бити у Цркви? Уз Божију милост, може да буде тако.

Нашем милостивом и добром Богу, чији је циљ и жеља да нас спаси: Слава му, у име Оца и Сина и Духа Светога, за векове векова, Амин. 

  Извор: фб профил оца Стивена Алена