Ноје прокле Хама за увреду према оцу, и Хамови потомци су такође проклети. Постоје овде три чињенице које многи желе да негирају:
Хијерархија Богом успостављена: Бог поставља неке људе изнад других, најисконскији пример је постављање оца изнад своје породице. Обамњујући слоган Француске револуције, катастрофа која је поставила тренутну владавину демонског лудила, комбинује „једнакост“ са „братством“, што је контрадикторно, јер без хијерархије нема љубави, већ само такмичења „једнаких“. Нико није одговоран ни за кога другог, и нико не мора да се повинује ником другом. У стварности, ово наравно резултира злом анти-хијерархијом у којој „моћ има право“, „влада закон џунгле“ и „најјачи опстају“. Друга реч за такво стање је пакао.
Обавеза поштовања родитеља: Ово подразумева не само наклоност, већ и поштовање деце према родитељима, поштовање које деца дугују чак и лошим родитељима. Заповест коју је касније Бог дао Мојсију не представља нову обавезу, већ уобличава оно штоје било познато од почетка: „Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“ Поштовање родитеља доноси благослов; непоштовање родитеља доноси проклетство. У свом последњем и набољем роману Браћа Карамазови, Достојевски користи слику оцеубиства, чина убијања властитог оца, да би илустровао саму срж нихилизма, који представља обожавање самовоље која води ка вечној смрти.
Дужност да склањамо поглед од зла: Хамова дужност није била само да покрије очеву голотињу из поштовања према родитељу, већ и да покрије своје очи и да ћути о ономе чему је ненамерно био сведок. Постоје времена када наша дужност налаже да разобличимо зло и када је ћутање грех. Међутим, већину времена ми се препуштамо тражењу и разговарању о злу које се нас не тиче и о које не можемо да променимо, што нас са једне стране чини огубелима, а са друге стране ширимо ефекат које има зло, а које смо признали да презиремо. Савремен човек је потпуно изгубио осећај за концепт опсцено – да постоје неке ствари које се не смеју видети или чути. Реч опсцено је настала од латинске речи *o- ob-*, која значи у овом случају „далеко од“ и *scena*, која значи сцена (у позоришту). Постоји много ствари које се, због своје светости, а нарочито због свог зла, не треба или не смеју чути, видети, описивати, или се о њима говорити у јавности. Оне морају да остану „ван сцене“. Друштво које ово заборавља је осуђено на деградацију и пропадање.
Како ћемо повратити оданост према очевима по вери? Као први корак, морамо искључити улазак прљавштине која долази од света око нас и уронити у оно што је добро: добра књига, добра уметност, и добра музика. Ово најпре можемо наћи у цркви и њеним светим списима, уметности и појању. Затим, можемо пронаћи здраве не-црквене књиге, уметност и музику хришћанске цивилизације. Све нам је то доступно. Једноставно морамо направити избор.
Као други корак, одбијмо да говоримо о злим стварима, осим када смо позвани због наше тренутне ситуације у животу или због наше дужности, па чак и тада говоримо само онолико колико је заиста потребно онима који о томе захтевају да знају.
Као трећи корак, молимо се са сузама да нам Бог покаже пут ван богохулне фарсе од које се састоји „пост-модеран“ живот, и за мудрост и снагу да изградимо ковчег у коме можемо неукаљани пловити на мору прљавштине коју прихвата савремена култура.
Свети патријарху Ноје, моли Бога за нас.
извор: фб профил оца Стивена Алена
Нема коментара:
Постави коментар