"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

09.02.2013.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР, ЕПИСКОП ВОРОЊЕШКИ

Инокиња Татјана Спектор,
Леснински манастир, РИПЦ

                                                 
 Aрхиепископ Петар  примио је Вороњешку катедру у фебруару 1926. године, после упокојења Митрополита Владимира (Шимкјевича, +1925). Владика Петар је говорио да је њему било предложено да бира између две катедре: Њижгородске и Вороњешке. Он је одабрао Вороњеж, зато што је увек волео вороњешке светитеље Митрофана и Тихона и новопрослављенога светитеља Антонија (Смирницког), чија  се канонизација није  десила због  револуције.
Прво је  Владика Петар допутовао у Вороњеж 16/29 јула 1925. године, да би помогао Митрополиту Владимиру у борби против обновљенаца, организације коју су основале бољшевичке власти, када нису успели да растуре Цркву у Вороњешкој епархији путем „одузимања црквених драгоцености“. Вороњешка епархија видела је истинско лице совјетске власти већ 1918. Године када је пуцано у црквену поворку. У лето 1919. године у „Чеки“  мучили су иноке Митрофановског манастира и друге свештенослужитеље, чија је тела (бројем 14), са траговима мучења, открио корпус генерала Шкура у септембру. Следећа жртва режима постао је Архиепископ Вороњешки и Задонски Тихон (Василиј Варсонофјевич Никаноров, 1855-1919), обешен на царским дверима Благовештенског сабора.
Уз помоћ ГПУ, у мају 1922. године обнољенци окупирали су три четвртине храмова Вороњежа, а ГПУ је организовао свештенички  сабор, на којем је 35 свештеника одлучили да изађу из послушности Патријарха. Председавајући сабора био је протојереј Т. Д. Попов, блиски саветник  Архиепископа Вороњешкога Тихона (Весиљевског) и тајни доушник ГПУ. Године 1923. значајни део Вороњешког свештенства и верујућих  одлучио је да се врати под окриље Цркве. Патријарх их је примио у канонско општење и поставио на чело епархије викарног епископа Владимира, који је добио титулу Митрополита.Ионако, остарели Митрополит није могао да се избори са притиском раскољника. Новопостављени викар, епископ Митрофан (Поликарпов, 1871-1934), био је одмах ухапшен и прогнан. У таквим околностима нашао се Архиепископ Петар, када је примио Вороњешку епархију. Нова глава епархије била је у то време већ запажена фигура постреволуционарног црквеног живота: назначивши га у Вороњеж, заменик Мјестобљуститеља Патријархијског трона Митрополит Сергије (то је било пре Декларације 1927. додине) рекао је да је у Вороњеж отправио првог проповедника Московске митрополије.

отац Архиеп. Петра - прот. Константин Зверев

Владика Петар (Василиј Константинович Звјерев, 1876-1929) родио се у Москви 19. фебруара 1876. године. Његов  отац, протојереј Константин, служио је у Московском кремљу и био је духовник великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној. Године 1895. Василиј је завршио гимназију, затим је три године учио на Московском униниверзитету, завршивши више образовање  1902. на Казанској духовној академији. Године 1909. примио је монашки постриг и одмах постављен за настојатеља Спасо-Преображенског манастира у Бјељови, Тулске епархије. Манастир је био у растурању, служба сиромашна, храм опустео, али нови настојатељ је све изменио: његове прекрасне проповеди, пажљива служба, недељне беседе, новогодишњи молебани са раздавањем „благословених хлебова“, трпезе за сиромашне привукли су у храм цео град. Ирина Картавцјева се сећа: „Црква гори, пресијава се од кандила/.../ и свећа, које непрестано пале богомољци...И он, наш драги, незаборављени пастир, стоји усред, и сви ми, од малог до великог, покушавамо да станемо што ближе њему, збијајући се около њега /.../ Ето где је Црква Христова! Ето ко је прави пастир! С њим није страшно умрети ако треба одмах: он ће нас све повести са собом у Царство Небеско“

Архиеп. Петар Зверев

Године 1917.  Синод је унапредио о. Петра у достојанство архимандрита, у тверском Успенском манастиру. У децембру тверска Чека га је узела као таоца, али га је убрзо поступа. Године 1919. отац  Петар био је хиротонисан за Епископа Балахнинског са резиденцијом у Нижњем Новгороду и опет је ухапшен- по обичају „због распиривања религиозног фанатизма“. Ослободили су га  уз посредовање верника. Године 1921. Епископ Петар вратио се у  Твер на чело епархије, али ускоро опет је био ухапшен и прогнан у Туркестан на две године. Гоњења и страдања, којима је био подвргнут  били су мученика страдања невиног за веру, зато што је био лојалан црквеним властима. Ово је извод  из Обраћања свештенству Тверској епархији: „...Напомињем свештенству да буду апсолутно аполитични и да сву своју снагу и способност посвећујете искључиво црквеним делатностима. Свако нарушавање овог  мог упутства не само да може причинити свештенству непријатности од стране грађанске власти, већ ће и са моје стране изазвати строге мере кажњавања.“ Године 1924. прогонство се завршило и јерарх се вратио активној делатности, укључујићи у то време управљање Московском епархијом. 

Архиеп. Петар Зверев

У Вороњежу Владику су одмах заволели. Када је он служио, у цркви је било тесно, да је понекад био тешко подигнути руку да би се прекрстили. Када би се то дешавало, немогућ јуе био његов отпуст. После службе Владика је често беседио са народом. Он је био веома пријатељски, занимљив, нежан, све је волео. Обично се обраћао, и писано и усмено,  са „Рођени моји!“
 10/23 новембра 1925. године Владику су позвали у Москву, у Лубјанку, код бољшевичког руководиоца за црквене послове Евгенија Тучкова. Владика је причао о томе ко је долазио да се опрости с њим, пошто су сви његови позиви и затвори испадали на исто. На Бадње вече скончао је Митрополит Владимир, а Владика Петар стигао је 28-га на сахрану. Сахранили су Владику Владимира  у доњој цркви Алексејевског манастира, који ће бити разрушен после шест година, 1931., а све свештенство биће  уништено. У доњем храму била  је основана гаража, а у горњем самачки смештај. Шта се десило с гробницом Владике, непознато је.

Архиеп. Петар Зверев


Код Владике Петра у Вороњежу  започело је враћање из обновљенаца. Примљени у Православље се савршавало веома величанствено: певала се хвалебна песма „Тебе Бога хвалим“, а покајник је са амвона приносио покајање Владици, који је стајао на катедри, и свему народу. Са свима граћанма у цркви, Владику су сусретали црквеним ходом уз огромну реку народа. Обновљенци су замерали свим новодошлим називајући из „петрозверињем“, а Владику су после вечерње позивале у ГПУ и милицију, која се налазила недалеко од његове куће. Као одговор на то радници су почели превозити Владику са службе до куће.
 Када је у фебруару 1926. Архиепископ Петар примио Вороњешку катедру, показало се да није само прекрасан говорник и проповедник, већ и присталица строгога држања црквеног устава.Службе су се дужиле по неколико часова, зато што је све читано и певано у потпуности, но нико није размишљао да изађе из цркве пре краја службе. Владила је веома величанствено вршио своја богослужења и служио је прекрасно. Често, стојећи на катедри, он је сам певао „Хвалите имја Господње!“, и певала је цела црква свом пуноћом оба псалма афонским напевом. После службе ишао је  бесконачан ред за благослов, а народ је певао разне напеве и тропаре. Радници су добровољно помагали у одржавању реда:  издржавали притисак гужве на катедру,  обуздавали масу народа, када је владика долазио или одлазио.
 После тамнице, премештања и Кемскога логора, Владика Петар је већ у пролеће 1927. године било на Соловјецким острвима, где је радио као стражар и домар. Тамо је он написао акатист преп. Герману  Соловјецком. О боравку Владике у логору сећају се: „Он је са метлом у рукама и у улози домара изазивао благопоштовање. /.../ Чак и чувари, навикнути на грубу силу и пребијање затвореника, при сусрету са њим уступали су му пролаз, нису се могли уздржати од поздрава, на шта је он одговарао, као и свагда: подижући руку и осењујући их знаком  крсног  знамења“. У јануару 1928. или 1929. Владика Петар био је отправљен на Анзерска осртва- „на тифус“, где  се убрзо разболео и скончао 25. јануара (у неколико извора је речено: „скончао мученички-био је замрзнут“). Сахранили су га у масовној гробници. Управник месног логора, Татарин, био је одсутан. Вративши се, он је био страшно огорчен, и наредио је да откопамо „најважнијег попа“, одевеног у архијерејску одећу и да га сахранимо у посебној гробници.
 У августу 1926. године Владику су позвали на саслушање, а за њим је после службе кренула сва црква, око триста људи, чекали ћутећи на улици око здања, али је затим стигао  одред коњичке милиције, на коњима су јуришали на масу народа и разгонили их. Од тог времена дом Владике је постао местом ходочашћа парохијана. У октобру 1926. године из масе Владици, којега су спроводили путем ка милицији, узвикивали су: „До клолена у крви бићемо, али Епископа не дајемо!“ Последња кап у чаши трпљења ГПУ био је телеграм радника за заштиту Владике, послат на адресу партијске конференције. Одговор на тај телеграм почело је „сабор радника непартијаца“ 14. новембра, који су осудили ауторе телеграма. Истовремено локалне новине позвала је на „разобличавање провокативне делатности“ „царског слуге Звјерова“. То је био сигнал за акцију: 15. новембра Владика је служио последњи пут, следећег дана њега и неколико „саучесника“ ухапсили су и  окривили за „антисовјетску агитацију и пропаганду“. Истрага је завцршена 7. марта 1927. године. Архиепископ своју кривицу није признао, а казна је изречена у одуству: 10 година лишавања слободе.

Архиеп. Петар Зверев
 
 Када је Владика умирао на острву од тифуса, ухапшени мирјанин Осоргин позвао је да донесу Свете Дарове. Анзер је одвојен од манастира заливом од 12 километара, а у јануару, комуникација је немогућа. Осоргина су одвраћали- врло је опасно, и Владика је свакако без свести. Но, Осоргин пробио се на чамцу, кроз санте леда и донео је Свете Дарове. Владика је на кратко дошао к свести, примио је Свете Дарове, и скончао је.
 У односу на то, да је Владика Петар наводно пришао на Соловјецким острвима сергијанцима-те гласине су лажне, о чему има много сведока. У једном од њих, Писму из прогонства протојереја Јована Андријевског (1875-1961, у монаштву Иларион), антисергијанца и катакомбника, речено је: „Благодарим за копију писма дедушке (Архиепископа Петра). Оно је мене веома обрадовало и утешило. Са Вашом анализом и разумевањем његовог садржаја  не могу да се и је не сагласим. /.../ Пријатно убеђујеш да је он наш и са нама. Какви могу бити још други разговори око његовог имена и каквих основа има у одлазећим  тврдња што је „савест њихова мирна, када они иду стопама нашег вољенога...?/.../ Та тврдња јесте клевета повређених и тешко грешних, срачуната на то, да његовим ауторитетом заштити вернике и прикрије им свој грех. /.../ Да упокоји Господ душу његову у насељу праведних. Ми смо дужни ватрено се молити њему да нашем спасењу помогне  његовим мучеништвом, искушењима, молитвама и смрћу на дивљем месту. Невероватно дело - у својој обичној молитви о њему за три четири месеца до његове смрти ја сам осетио такво посебно олакшање при узношењу његовог имена, и све време било је лако и  пријатно  молити за њега. /.../ Та околност  /.../ показала је да он наш, и да је са нама. Ето, какав је то био диван унутрашњи  знак. А последње вести /.../ несумљиво су и спољњим изразом потврдили то.
 Другим сведочанством верној позицији Владике Петра о односу на сергијанство, иако индиректним, може послужити Порука од 9/22 јануара 1928. године Епископа Алексија (Буј, 1892-1937), управитеља Вороњешке епархије од фебруара 1927. до хапшења 1929. године. Ево извода из Поруке: „...Ми, на велику  нашу  несрећу, открили смо у последњим поступцима заменика патријаршијског мјестобљуститеља Сергија,  митрополита Њижгородскога, који стреми ка страни обновитељаца, злоупотреби права и овлашћења која су му дата и нарушавању светих канона./.../  Сасвим поделивши  мишљење и опредељење верних православних  јерарха и своје пастве, сада одвојене од митроиполита Сергија, његовог неканонског Синода и његових дела, сачувао канонско прејемство кроз патријаршијског мјестобљуститеља Петра, митрополита Крутицкога. /.../ Заменик патријаршијског мјестобљуститеља Високопреосвећеног Јосифа бирају својим вишим духовним руководиоцем...“
 Трагечну судбину архиепископа Петра, поделили су сви, ко год му је следио на Вороњешкој катедри: Епископ Алексиј , Архиепископ Захарија (Лобов, 1865-1936 ?), Архиепископ  Петар Други (Соколов, 1863-1937). Године 1940. била је затворена последња црква у Вороњежу, а на слободи није остао ни један свештеник.
Сећање на  Свештеномученика  Петра  увек се брижно чувала у катакомбним заједницама у Вороњешком крају. Чува се  и сада, када почетком 1990. године катакомбне заједнице у граду Вороњежу почињу  служити отворено у женској обитељи Иверијске Иконе Мајке Боже и парохији „Помоћница погинулих“ Руске Истинске  Православне Цркве.

                                                                                       превео са руског језика Ранко Милосављевић