"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

08.02.2016.

Беседе православних свештеника - Смирена вера



3. децембар 2015 – среда 29. Недеље по Духовима / 11. Недеља по Луки, Свети пророк Софроније

Читање Јеванђеља по Луки 20: 1-8
И кад Он у један од оних дана учаше народ у цркви и проповедаше јеванђеље, дођоше главари свештенички и књижевници са старешинама, И рекоше Му говорећи: Кажи нам каквом власти то чиниш? Или ко ти је дао власт ту? А Он одговарајући рече им: и ја ћу вас упитати једну реч, и кажите ми: Крштење Јованово или би с неба или од људи? А они помишљаху у себи говорећи: Ако кажемо с неба, рећи ће: Зашто му дакле не веровасте? Ако ли кажемо од људи, сав ће нас народ побити камењем; јер сви вероваху да Јован беше пророк. И одговорише: Не знамо откуда. А Исус им рече: Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним. 

Наравно, испитивачи – главари свештенички и књижевници са старешинама – нису ово питање упутили Господу јер су искрено тражили истину. Они су већ били одлучили у својим главама, и само су тражили начин да га преваре. Њихови умови су оно што се на грчком каже пониро – подли, уврнути и злонамерни – и нису били у стању да мисле или виде исправно или говоре исправно. За њих је језик представљао средство за задобијање моћи над другима, а не свети медијум комуникације између срца. Свети Теофан Затворник коментарише овај сусрет да би илустровао разлику између ума вере, који је истовремено и разумни ум, и ума тврдо неверујућих, који је такође површан и неразуман: 

Свештеници, књижевници и старешине нису веровали у Господа. Да би их призвао ка вери, Он им је поставио питање: Крштење Јованово - да ли беше са неба или од људи? (Лк.20,4). Расудите о томе беспристрасно и расуђивање ваше ће вас привести ка вери. Што је речено о јављању Јована, може се рећи и о сваком догађају који је пратио долазак Господа у телу, о самом доласку и о свему што је са њиме повезано. Свако ко расуди о свему томе доћи ће до једног закључка: Заиста овај беше Син Божији. Могу се јављати разне мисли, рађати недоумице, сусретати несагласности. Па ипак, на крају свих испитивања проистећи ће само једно свестрано убеђење: не може се мислити друкчије до онако како је представљено у Јеванђељима и Апостолским посланицама. Велика је тајна побожности: Бог се јавио у телу. Тајна ће остати тајна, премда ће, својом јасноћом и наравственом силином која произилази из испитивања, утицати на ум да исповеда тако а не друкчије. Они који не верују или уопште не испитују све као што треба, или испитују површно, са туђим умом, или заузимају несрећно настројење, супротно захтевима вере. Да би оправдали своје неверје, они се задовољавају и ситницама, које наводе као разлог за одрицање вере. И верујуће могу да колебају њихове речи због тога што се понекад задовољавају простом вером, не разјашњавајући себи њене основе. Те речи неверника их затичу неспремне Због тога се и колебају - из Мисли за сваки дан у години,  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Misli/Misli49.htm

Зашто смо понекад уздрмани варљивим (т.ј. привидно важним, а заправо безвредним) аргументима неверујућих? Може бити да је зато што нисмо проучавали своју веру довољно, што се само по себи може лако решити – књиге су ту, и све што треба је да уронимо у огромну мудрост и прозрење Цркве исказане кроз њене разне представнике, како би увидели да је Православна вера далеко најзадовољавајуће објашњење за животне непознанице. Основни проблем није незнање, већ недостатак богобојажљивог поверења, узрокованог страшћу од које сви патимо, а то је сујета. 

Ово може да изненади неке људе, јер често мешају стидљивост са смирењем, и мисле да ако су слаткоречиви и не говоре директно, то показује да нису сујетни. Али шта је смирење? То није улизивање или изигравање отирача људској раси (типа Јураја Хип, за љубитеље енглеске литературе). Искрено смирење је знати ко је Бог, ко смо ми, и шта је живот у суштини. То је исправно разумевање реалности, то је све. Ако знате да је бело бело, и црно црно, није смирење рећи да је бело црно само зато што бисте повредили нечији его. Напротив, то би било екстремно сујетно и гордо, јер би значило да имате дозволу да изврћете стварност како би уживали у добрим осећањима која према вама има неко друго коначно биће. То је изигравање Бога. 

Истински смирен човек је храбар. Пошто зна да Господ у свом провиђењу брине о њему, да се ништа што би пореметило Божји план о његовом спасењу не може десити, он се не боји оних који нападају његову веру, или оног што би му други могли урадити уколико се не усагласи са њима. 

Истински смирен човек је уверен у истину. Чак иако не разуме сваки детаљ, иако не може одговорити на сваку специфичну примедбу вери, он зна да је довољно што познаје општу слику православља, толико што му даје поглед на свет и разумевање у чему се састоји живот. Уколико постоје ситнице које му нису довољно разјашњене, он верује да му је дато објашњење које је њему довољно, и кроз молитву и веру тражи узрастање у познавању вере.
Истински смирен човек је кротак. Он не мора да режи на некога ко приговара његовој вери; не мора да уједа. Са миром и храброшћу који израстају из уверености срца, он може спокојно и стрпљиво да се заштити од немоћних стрелица лажних приговора, чак и када су критике увредљиве. 

Истински смирен  човек је осећајан. Када види неверовање друге особе, он каже, “Све је у Божјим рукама.” Имајући прецизну самоспознају, он зна склоност свог срца ка самообмани, и зато се повлачи од осуђивања друге особе која има исти проблем. Са стварном саосећајношћу, он жели да се особа поред њега уклања од обмане, јер жели оно што и Бог жели, а Бог је о онај „...Који хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине (Прва посланица Тимотију 2:4.“)
Унесимо се у блага теологије наше непороцењиве вере, молимо се за бољу самоспознају, и преклињимо Господа да спасе наше ближње који се тако болно боре у мраку неверја!


Извор http://www.orthodoxtruth.org/
The Personal Blog of Father Steven Allen