"Жури да победиш, јер је дан изласка твога из твог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући." свети Николај српски

01.07.2016.

ПРЕПОДОБНИ ЛЕОНТИЈЕ – РУС (умро 1876)





АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА



Отац Леонтије се родио у Украјини. Годину дана после његовог рођења умрла је његова мајка, а отац га је дао једном богатом Молдављанину без деце. Са двадесет две године отац Леонтије је побегао од свог васпитача и сакрио се у манастиру Колдорашани, који се налази на двадесет врста од Букурешта. Ту је он проживео шеснаест година а онда се упутио у Свету Гору заједно са својим другом, монахом Антонијем, кога је он касније постригао у схиму и на тај начин постао његов старац. Настанили су се у молдавском скиту Лако где је отац Леонтије проживео тридесет пет година, до саме смрти.

Старац Леонтије причао је једном свом саговорнику: – „Када сам ступио у монаштво, старац ми је дао овакву поуку: поред прве исповести пре пострига, о томе шта је било у светском животу, треба увек откривати своје помисли и имати савршено послушање. Своју сабраћу треба сматрати анђелима и служити им као самом Богу.“ Онда је старац рекао и другу поуку о томе како чувати ум и чула од помисли.
Затим су га рукоположили у јерођакона. Његово келијно правило је било овакво: триста великих метанија са молитвом Исусовом, а уместо појасних поклона читати свето Јеванђеље. Велике метаније је он чинио чак и онда када је био у дубокој старости, што је уз непрестано бављење умно-срдачном молитвом било чак и сувишно; али старац, док се осећао у снази, није попуштао ни у телесним подвизима.
– „Понеко – говорио је он – може да чини хиљаду метанија а да при том не осећа замор тела; а други и после педесет поклона губе дах; но и такви се равњају са онима који чине многе поклоне.“
– „А ми, старче, говирио је сабеседник, много једемо, пијемо и спавамо, а снаге су нам осредње“.
– „Ако телу не будете давали што му је потребно, још ћете више ослабити. Преподобни Пајсије, са којим је говорио Сам Господ, видео је једном сабрата потпуно изнемоглог после дводневног поста, изнемоглог тако да је лежао на земљи. Преподобни се томе зачудио, јер је он шездесет дана провео не једући ништа и није ослабио. Господ му се јавио и рекао: – „Не мисли тако; ти си постио уз Моју благодат, а он својом снагом, и са тешком муком.“ – „А какву ће онда он, продужио је Пајсије, добити награду?“ – „Једнаку с твојом!“ – рекао је Господ.
– И овде у скиту има их који посте по два и по три дана, па и по недељу дана; и то је помоћу благодати!
– Ако хоћеш, говори преподобни Антоније Велики, да испиташ неког који је чувен да ли је он заиста духован човек, то га обешчасти, понизи; уколико он то поднесе, заиста је такав; а ако не поднесе, онда у њему ничега и нема. Када те неко унизи, а ти не изгубиш љубав према њему, то је пут Божији!“
Ако је ради потребе старац требало да се отпреми некуда из келије, у скит или у манастир, он је чинио неколико метанија пред иконом Богородице с намером да, ма шта се десило, све претрпи.
– „Уколико нема такве припреме, говорио је старац Леонтије, не треба излазити.“
Једном је дошао у Кареју једном Бугарину кога је познавао, и који га је примио са љубављу, показавши му где да се одмори на архондарику, док он не пообавља своје послове. Старац је ушао молећи се. По обичају је рекао са поклоном: – „Благословите!“ У то време тамо је лежао један монах; одједном се тај бацио на оца Леонтија и стао да га грди најстрашнијим речима. Збуњени старац је успевао само да понавља: – „Тако је оче, тако је; истину говориш!“ -Овај крену да тражи штап, али се десило да на целом архондарику није било ничег одговарајућег, па он искочи да нађе напољу. Старац је остао да га чека. Уздахнувши према Богородици он је себи рекао:
– „Ево Леонтије, сада покажи за шта си се припремио!“ – Вера у Богородицу га није напуштала. Надао се да ће га Она ојачати толико да му се стрпљење неће потрошити пре него што престану да га туку. Кад, ево га трчи онај псовач. Старац очекује да ће јурнути на њега; али овај се баца старцу пред ноге и моли за опроштај. Неки Влах, који је личио на старца, учинио му је нешто нажао, и он је помислио да је у питању иста особа; али стрчавши доле по штап, срео се са домаћином који га је питао за духовника Леонтија. Тек тада је схватио грешку. Незлобиви старац, видевши смирење и скрушеност монаха, рекао је: „Бог да прости; само испуни мали канон – начини сто метанија Богородици!“ – Тек што је овај почео да се клања, старац, приметивши искреност његовог покајања, рече: – „У реду, доста је!“
Отац Леонтије је био човек образован, мудар и добре душе. Све који су долазили на исповест лечио је и тешио тако да су одлазили радосни.
О познатом светогорском подвижнику, оцу Илариону Грузину, старац Леонтије је слушао још док није дошао на Свету Гору, а када је дошао, одмах се отпремио к њему са преводиоцем. Овај је оцу Леонтију говорио о правилима умне молитве, и о томе како да се понаша идући овим путем. До тог времена старац се није бавио умном молитвом, иако је то желео, али без искусног руководиоца није хтео да почне. Касније се увек обраћао за савет старцу Илариону, а понекад је и сам Иларион долазио к њему. Отац Леонтије је постао дубоки зналац умне молитве, а касније је у томе обучио Молдављанина оца Антипу, који је прешао у Русију и завршио живот у Валаамском манастиру. – У бучном и пренасељеном манастиру, због разноврсности карактера братије, по старчевим речима, тешко је сачувати пажњу на самог себе; али кад је неко достигао савршено послушање и непрестано открива помисли, и у таквим условима се спасава.
– „Ма шта радио и ма куда ишао – све чини са Исусовом молитвом. Сам Спаситељ наш, живећи тридесет три године на земљи, био је у послушању Јосифу и Матери Својој. Нико није видео да се смеје, а да плаче видели су га неколико пута – тиме је показао како смо дужни да идемо путем спасења. Очишћена савест сама показује предности унутрашњег живота према спољашњем!“
У борби против страсти старац је саветовао: – „Ако те је напала и узнемирава те, на пример завист према брату, одмах у књизи потражи поуке неког од отаца о зависти. Исто и при другим страстима – одмах потражи одговарајућу страницу. Тако је лакше човеку да се брани и противи страстима. Човек који је достигао послушање и смирење и неприметно успева духовно. Ако се деси да млад монах говори о страху Божјем, или уопште о путу спасења, треба слушати и по могућству испуњавати, а ако неко ко има белу браду и који је духовник као ја, па поучава противно списима светих отаца, онда га не треба уопште слушати!“
Старац је саветовао да се непрестано плаче и мисли на смрт: то је пут покајања, а другог пута нема.
Отац Леонтије је имао снажно тело и још снажнију наду у Бога Свепомислитеља. Дешавало се да донесе на својим плећима из Русика или из других удаљених места пуну торбу осушеног хлеба и других намирница, до тридесет ока и да већи део, и то све најбоље, раздели сиромасима, болеснима и старима. За себе је остављао само осушен хлеб и још понешто такво што се може користити не палећи ватру. Његов ученик, отац Атанасије, ретко је излазио из скита, а о свему неопходном за исхрану бринуо је сам отац Леонтије. Ученик је као мало дете, седео код куће и јео све зготовљено што му је доносио старац.
Отац Леонтије се мирно преставио у Господу 25. маја 1876. год., и био оплакан свим својим духовним чедима и свим који су имали користи од његових духовних савета и утеха.