 |
| Манастир Воронет, Буковина, северна Румунија |
Беседа #4 у Недељи Праотаца – Формирање поетске маште
Врло је прикладно да наставимо да причамо о
хришћанском детињству и подизању деце, сада када се припремамо да дочекамо
нашег Господа као мало новорођенче.
Говорио сам пре неколико недеља и нагласио сам да
је веома важно да православни хришћани обрате пажњу да својој деци морају да
обезбеде стабилност, да развијају правилно њихову машту и да испред њих држе
херојске идеале. Прошле недеље смо говорили о стабилности и заснивању
стабилности на Стени званој Христ. Ове недеље желим да говорим о формирању
дечије имагинације на здрав начин који ће омогућити духовну и психичку
добробит, како би деца израсла у добре, комплетне особе и добре хришћане.
У животу малог детета, имагинација је најбитнија,
у ово можемо сами да се уверимо.
Способности логичког размишљања се развијају касније, у раној адолесценцији па
надаље. У животу малог детета, интелектуалне активности постоје у највећој мери
као део имагинативних активности и понављања. Ако желимо да научимо мало дете
нечему, учимо га кроз понављање, и важно је да ствари које уче понављају изнова
и изнова. Зато је веома лоше и опасно што школе у последњих педесет година
говоре да понављање шкоди деци и да чини да им буде досадно у школи. То
апсолутно није тачно. Мало дете највише воли да памти ствари, огроман број
ствари, и способно је да то уради. Из тог разлога децу учимо језицима док су
још мала, што је битно за младе родитеље Грке који говоре грчки код куће, јер
је дете у стању да толико
тога научи и абсорбује док је још увек веома мало. Основна рационална активност
детета када су мала и уче је једноставно понављање: таблица множења, датуми,
историјске чињенице, и изнад свега молитве које би требало да науче напамет. Не
само Оче Наш, већ
их морате научити и другим молитвама, јер она су она у стању да апсорбују
велики број информација док су мала.
Осим логичког и рационалног размишљања,
развијеног кроз понављање и памћење, дете користи и своју машту. Зашто? Зато
што тиме покушава да пронађе смисао свог света и лепоту и ужитак у свету око
себе. Сва имагинативна достигнућа, уметност, поезија, песме, не воде нас у
потпуно другачији свет, већ нам дају лепоту и идеалну визију нашег света. Бог
је у човеку створио способност имагинације. То је способност коју човек користи за poiesis[1],
да ствара музику, поезију и уметност. Веома је важно да је правилно формирана
док су деца још увек мала.
Желео бих да говорим о два аспекта онога што смо
поменули: о медијуму
кроз који остварујемо поменуто
и садржају који дете прима. Дакле, о медијуму, алатима и методама, а затим и
садржају који се преноси путем тих метода.
Као што знамо, нажалост, већина модерне деце
проводи сате испред телевизора или монитора играјући видео игрице или
зурећи у своје „smart” телефоне. Ово је деструктивно за дечији ум. Једноставно
јесте. Не постоји начин да се каже на лепши начин или да се каже нешто лепо о
томе. Ово је нешто ужасно. Врло конкретно и врло важно, у доби између рођења и
шесте или седме године, дете не би смело никада да гледа телевизију или игра
видео игре. Сам медијум – чак и када је садржај леп и када се преноси нешто дивно
и лепо - сама технологија, медиј, ствара
нову неуролошку структуру у мозгу тако да је особа трајно оштећена у
способности да размишља логички и да одржава пажњу. Рећи ћу поново. Детету које
гледа телевизију, нарочито у периоду од рођења до поласка у школу, мозак је
психолошки измењен технологијом. Чак и када је садржај леп и изговарамо се
речима „Ох, како лепа прича“ или „Ово је лепо“, не прави разлику. Сама
технологија мења неуролошку структуру мозга тако да логичко размишљање и држање
пажње постаје прекомерно тешко чак и немогуће. Зато, није само важно, или само
пожељно, већ постаје кључно да мала деца никада не гледају телевизију. Зато, како дете расте, уколико и гледа
телевизију, то мора бити опрезно, јер медиј сам по себи уништава способност
логичког размишљања и смањује способност држања пажње. Сврха телевизије је да
се створи огроман број људи који не могу да размишљају својом главом и који ће
се усагласити са било којим стимулансом, било којом фразом, било којим сликама,
било којом пропагандом која се сервира на телевизији, а да у исто време мисле
како су веома мудри и информисани о ономе што се дешава.
Како онда треба радити са децом? Читајте им.
Причајте приче. Помозите им да се баве уметношћу, и учествујте у здравим и
нормалним активностима. Приче и песме су веома важне за децу. Постоје свете
приче, истина Светог Писма, и дете треба да упозна Библију, а родитељи треба да
покажу интересовање и ентузијазам за Светим Писмом, да је то најдивнија
историја, најлепше приче: „Ово се заиста догодило, и то је величанствено.“
Данас на недељу Светих Праотаца славимо све који
су предходили Христовом доласку. Ниједна прича коју је човек испричао не може
се мерити са невероватном драмом која је почела са стварањем света преко
патријарха и пророка све до доласка Христа, и ако детету дамо добру дечију
Библију и читамо им ове свете приче, дечија душа и ум биће испуњени сликама
свете историје и светих прича. Сећам се када сам био мали, моји родитељи су
добили књижицу са причама из Старог и Новог Завета од мисионарског друштва,
која је садржала прелепе цртеже и веома леп и коректан језик; иако је била за
децу, језик није био детињаст, већ веома формалан и леп, и сликовито излагање,
добри цртежи и сами списи, испунили су моју детињу машту. Терало ме је да жудим
за животом у свету на такав начин да будем исти као и људи који су служили
Богу. И све се тамо налазило. Све је било садржано: хероизам, опасност, битке,
авантуре, љубав, све је било присутно. Све се то налази у Старом Завету. Али то
није само нека прича коју је човек измислио, већ права историја у којој Бог
испуњава своју вољу и доноси сврху у животу човека и води ка најважнијем
догађају од свих, доласку нашег Господа Исуса Христа.
Такође имамо и житија Светих. Имамо историју
хришћанства од Христовог доласка до Апостола, Свете Оце, успон Константинопоља
и Византијског царства, страдања наших предака под Турцима, ослобођење Грчке и
осталих хришћанских народа и целокупну историју Цркве све до данашњих дана.
Дакле, имамо много светих прича. Имамо их толико да могу да нам одузму сво
време које имамо и да немамо времена ни за шта друго. Поред црквених прича и
Светог Писма, имамо и величанствене секуларне приче, по којима је грчки народ
посебно познат.
Обзиром да је грчки народ онај од којег је
потекла светска цивилизација, како се онда може оправдати чињеница да њихова
деца знају за Пају Патка, а не знају за Хомера? Знају за Симпсонове а не знају
причу о Троји? Или о пелепонеском рату? Или о Алесандру Великом? Нема
оправдања. Све ове ствари, иако нису из Библије већ из секуларне историје, су
величанствене и херојске, и како дете расте уз читање митова и Хомера и
историје ратова и тако даље, и ако је правилно формирано, може да као млади
тинејџер настави са читањем макар превода хеленских трагедија – Софокла и осталих – који
дубоко и мудро уче о људској природи и демонстрирају на уметнички, предиван, и
врло одлучан начин да се човек сам не може спасити. Грчки трагичари и филозофи
боље од било ког другог демонстрирају људску мудрост да се човек сам не може
спасити. На крају, целокупно паганско грчко искуство завршава како? Трагично. И
зато су њихова срца била припремљена за ... шта? Добру Вест. Они дивљи варвари
су дошли из Палестине – они рибари, сељаци, необразовани људи – дошли су и
рекли „Доносимо вам добре вести, Бог је постао човек,“ и Грци су били спремни.
Сада су све те
трагедије, сав херојизам и сва лепота доступни нашој деци. Само је потребно да
им читамо! И то из Библије, дечијих верзија Библије, дечијих књига које
обухватају наше културно наслеђе, и културно наслеђе православних народа. Имамо
толико тога да им дамо, а опет им тако мало пружамо, и како би себи олакшали
живот, паркирамо их испред машине која их заглупљује и испуњава њихов ум
ђубретом.
Имамо јасан избор. Живот или смрт. Лепота или
ружноћа. Истина или лаж. Добро или лоше. Спасење или пропадање. Избор је
прилично јасан. Ми га не видимо јер смо убедили себе да то није истина. Као
када се озбиљне ствари дешавају, на пример неко умире, или банкротира, а ми
одбијамо да прихватимо такво стање:
„О, па то је немогуће. Ти није истина. То се не
дешава.“
То је оно што радимо са телевизијом и популарном
културом и свим тим ђубретом, а то је управо то, и ја се не стидим да то кажем. Није ме срамота да то кажем.
Није ме страх да то кажем. То је ђубре. Дете које одраста гледајући цртане
филмове, постаје тинејџер који проводи године гледајући МТВ: можда ће носити
дизајнерску одећу и возити нов ауто, али је његова душа место за одлагање
ђубрета, а за то су родитељи одговорни. Његова душа је место за одлагање
ђубрета, за шта су одговорни родитељи, и за шта ће одговарати Богу.
Хајде да онда тражимо добре ствари које ћемо
понудити деци: добре приче, добру музику, добре песме, и формирајмо њихову
машту тако да када уђу у одрасло доба њихове душе буду као бродови пуни блага,
зачина и злата, носећи у себи верско и културно наслеђе, чији смо недостојни
наследници, које је толико боље него ишта друго на свету и они ће то пренети на
следећу генерацију. Зашто? Дефинитивно не зато што смо бољи људи од других и не
да би уздигли нашу културу изнад осталих – иако је наша култура боља од других
– не за ту сврху, већ да бисмо привели друго људско биће Богу, што је и сврха
човековог постојања.
Преузмимо дакле, одговорност на себе да постанемо
добри педагози својој деци, и да ил предамо сва блага вере и културног наслеђа,
и Бог ће нас за то наградити, да бимо на дан Страшног Суда могли рећи Богу,
„Ево мене и деце моје, коју си ми Ти дао, Господе!“ и он ће рећи, „Добро, слуго
добри и верни. Уђи у радост свога господара.“
Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици јединосушној и
нераздељивој, слава у све векове векова. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар